Imam modricu na celu. Zaradila sam je u bolnici. Da, dobro ste procitali. U bolnici.
Dok sam bila mala uvek me je cudilo i bilo nejasno kada je moja baba govorila, tracareci sa svojim prijateljicama : – ma pusti je bre, vidis da je udarena kurcem zavrat /ne za vrat – pravilno je zavrat/. Stalno sam se iscudjavala kako to, neka tamo, moze biti udarena kurcem zavrat?!
Kada sam malo poodrasla, cula ja tu i tamo kako taj kurac pravi mnogo lepo zenama, mislila sam …blago njoj, nekoj tamo, kada…a kada sam mislila da sam prestala da budem som, cuvala sam se iz sve snage da moja baba, surova kakva je bila, ne pomisli, zbog nekog mog neprimerenog postupka, da sam i ja, ne daj boze udarena onim zavrat. Kada sam stvarno prestala da budem som, dozivela sam bezbroj puta da mi rodjena baba to kaze, i ne samo kaze, nego i misli to sto kaze, ali onda me je bas bilo briga.
Prekjuce pomislih to sama za sebe i zabrinuh se. Onako, stvarno.
Majuci se od jednog do drugog doktora zbog ovog dosadnog vertiga, odoh i u bolnicu kod neurologa. Zasto, jebem li ga?
- Halo, drugarice, imam vertigo, rekose mi da moram kod neurologa, ja ne mogu da cekam, zakazi mi tamo kod nekoga, nekakav dopler krvnih sudova, nekakva stolica sto se vrti, ja nisam zaludna, posle moram na otorinu, jebi ga, zakazi mi i to, zdrndajte me na brzaka, pa da se vratim na posao, ja….
-Ucuti bre vise, eeeeeeeeeeeeeej, ja sam doktor, jesi li zaboravila, doduse neuropsihijatar, mozda ti ja vise trebam, hahahahahahaaaa, hajde dodji odmah.
- Budaletino! Ok, ali za sat sve mora da bude gotovo, imam posla preko glave.
-Aha.
Zajebah se i odoh. Ispred ambulanti, a 4 ih je u tom hodniku, 4836 ljudi, smrdi kao u konjusnici. Okretoh se na peti i popeh se na odeljenje da vidim gde mi je drugarica, inace nacelnik sluzbe.
-Ej, ‘ajde udji, sada cu ja da zovem kolegu neurologa, za cas ce to. I ode.
Kod druge cigarete pomislih kako moje i njeno- za cas- nikako nema isto znacenje. Izadjoh u hodnik da podjem da je trazim po bolnici, a onaj hodnik kraja nema. Odzvanjaju mi cizme, meni neprijatno, prolazim pored bolesnickih soba…a na odeljenju neuropsihijatrije nikako nije prijatno.
Na pola hodnika sretoh baku koja je izasla iz toaleta. Ide uz zid, pridrzava se, povremeno stane da se odmori. Sestre nema ni na vidiku. Pridjem da joj pomognem da dodje do svoje sobe, i pocese noge da mi klecaju. I onako mi se vrti u glavi, ni sama nisam sigurna na nogama.
Oci ugasle, vise beznadjem ubijena nego sto je stara, a spavacica skroz upisana. Tugo, kad se ne slogirah. Jos vise mi se zamanta u glavi, ali od besa. Gleda me tuzno, cuti, dade mi ruku i dodjosmo do njene sobe. Tamo, jos 5 ocajnica. Uzas.
Pored njenog kreveta velika kesa u kojoj su lepo slozene dve spavacice, cist ves, peskir, posteljina…
Ne dadoh joj da legne nego uzeh sve cisto i povedoh je u kupatilo da je operem. A vatru bljujem! Sestre… ma ni od korova!
Posadih je na stolicu i taman poceh da je tusiram, zazvoni mobilni, moja drugarica sisti:- gde si budaletino, lepo sam te ostavila kod mene, evo dovela sam kolegu, ima guzvu, mislis samo si ti vazna…
-Kupam jednu baku, umukni. Mozak ce mi se prosuti od saginjanja. Jebem vam kupatilo, i misije dupe je vece od ovoga.
-Sta radis??? Kretencino!
Taman sam cucnula da obrisem baki noge kad neko grunu na vrata i pravo mene u guzicu onim vratima a ja celom u radijator. Moja drugarica k’o june u kupus, dosla da me nadje.
Psovke ne mogu da ponavljam, sramota me je.
I ne pogleda mi glavu, prosista da pozurim i ode kao furija.
Zavrsih sto sam pre mogla, cusnuh spremacici, koja izroni od nekuda, malo love da joj presvuce krevet i odoh da me ovi moji zdrndaju. Pred kolegom nas dve fine, topimo se od finoce, krvni sudovi mi i nisu bas u ocajnom stanju s obzirom na to da pusim kao stoka, obecah da necu vise, zamazase me u nekakav gel, jedva se oprah posle…kolega ode a ja popenih.
-Sram vas bilo, kod ministra cu da idem da kazem, jebo vas onakav ministar, ima li koga ta baka, ima, dabome, cerku, koja nema evre da vam tutne da bi joj majku drzali cistom i suvom, a donela zena sve cisto, strvine bre, kako se ne plasite zaraze, pa vi ovde provedete vremena vise nego kog rodjene kuce… Srbijo, jebem te, i tebe i Vladu i ministre redom…i bolnice u kojima je radila jos Nadezda Petrovic, drobim i ne stajem, zile mi poiskakale, da puknu od dranja. Ona me poliva alkoholom da se perem, svadja se, urla i ona…jeb’o tebe moj ministar i svi odbornici redom, ovo je neuropsihijatrija, nije kozmeteicki salon, vidis da nemamo nista…i ljudskost smo izgubili od nemastine, ovo je drzavna bolnica, nije privatna, sta se deres na mene…
Pogleda me u celo i prste u smeh. I ja sa njom.
A modrica bas onako lepa, golubije plava, za sada.
Sta mislite, sta su mi radili na poslu?! Zezali me, dabome.
Ako, i treba.
Mora da je moja baba bila u pravu. I sama pomislih da sam udarena kurcem zavrat. Sto ja moram da se jebem i kada mi do jebacine nije? I onda kad joj ni mesto ni vreme ne prilici? Ali, stvarno, zasto?
Kod usnog ne stigoh. Idem u petak. Tamo, iskreno se nadam, nema upisanih. Zaista nemam zelju da postanem casna sestra. Necu bre!
