Gospodin Joca

Od nedavno imam gospodina Jocu. Tinejdzera.

Lep, doteran, namirisan, odmerenog ponasanja /ne uvek do duse/.

Sivo-crn, crnih kao ugalj sapa i njuske i takvih ociju.

Mnogo lici na tigra-dobricu.

Ogroman.

Lenj kao buba.

Po ceo dan jede, spava i sere. Cetvrto, uglavnom ne postoji, osim ako mu se ‘oce.

Igra se samo kada se njemu cefne, radoznao je samo kada se njemu cefne…sile nema da hoce kada se meni cefne.

Napolje izlazi samo da proseta guzicu. Uzvere se uz tresnju, proseta po krovu, oddzonja partiju u oluku /kako smesti dupe tamo, nije mi bas jasno?/, malo se krije u zbunju i  pravi se blesav kada zaurlavam da ga dozovem pri cemu se komsiluk krsti , cudi i pljucka za spas moje pameti.

Sve to ne potraje ni po’sata pa utrcava u kucu kao da ga zli duhovi gone.

Njegovo gospodstvo ne dozvoljava mu da juri macke preko krovova i ograda…pih! Pa da se isprlja. Ma ‘ajde!

On lepo zensku dovede kuci.

Kada me slog nije strefio?!

Pre jedno dve nedelje, sedim za masinom i sijem. Moram, il’ da umrem.

Od danagazisnogom punog ormara, nisam imala sta da obucem za jednu, prilicno obicnu, priliku. Koliko za dva sata  morala sam da imam novu tuniku. Makaze u ruke, sa’cu ja!

Rkce masina, ne cujem i ne vidim nista. Zurim. Obradjene delove bacam iza sebe, na stolicu.

U jednom trenutku kada sam se okrenula da uzmem sta mi treba, umal’ se ne strovalih sa stolice.

Pored kreveta – dve macke!

Gospodin Joca i belo-siva gospodjica, u pola manja od njega, pufnasta, cista, dupata, repata i lomna u struku, lepa kao pahuljica.

Sede jedno preko puta drugog i netremice se gledaju. Mogu da se zakunem da je kloparala svojim trepavicama.

Sta cu?  Zajebah priliku, zajebah tuniku i smestih se u fotelju da posmatram.

Gospodin Joca me ne primecuje. Kao da me nema.  Pomalo bejah uvredjena, a nisam bas sigurna da nisam bila i ljubomorna?

- Zar tako stoko maceca, izdajnicka? Ko te othranio od 100 grama mesa, ko te kupa, mirise, mazi…? S kim spavas?…Eh.

Pricam ja, on ni da cuje.

Ona, kurva, basmebrigahodom, blago nakrivljene glave i napucene roze njuske, pravo na njegovu ciniju sa hranom. On nista. U stopu je prati.

- Dabome, da sam ja, u oci bi mi skocio da me izgrebes…mrmljam

Ona jede, on seo pored i posmatra. Divi se.

Budala muska! Som!

Nakon umivanja, nasta jurnjava.

On oko nje, ona frkce i, bogami, deli samare. Dobi Joca bas dobre batine.

Ona – zviz po njusci, on jos umilnije gleda.

Bi me sramota. Skroz.

Potraja ta jurnjava, al’ on nikako da je pricepi i pokaze sta je musko?

Poceh da crvenim, doslo mi da zaplacem od bruke.

Pred vece, izadjose napolje. Igrase se ispred vrata jos malo, pa gospodjica, ponosno podignutog repa i glave, lelujavim hodom ode u mrak. Neznano gde.

Usao je u kucu, mjauknuo tuzno par puta i utehu potrazio u mom krilu.

Nisam posteno ni zamahnula rukom mazeci ga , zadovoljno preduci, zaspao je.

Filozofski. Bas.

Svud me diraj al’ u pamet nemoj…

Prostor podno  Stare planine, u dobroj meri obelezio mi je detinjstvo. Darovao mi radost. Mozda i zrno mudrosti?

Uz babu i dedu leta su mi bila za nezaborav.

Sve se htelo, sve se smelo.

Igrala sam se do besvesti i kroz igru ucila. Zivot uglavnom.

Imala je moja baba tetku. Toliko je bila stara i ruzna da smo je se svi plasili. Stroga. Strasna.

Zivela je sa muzem, gore, na Staroj planini, na kraju sveta cinilo mi se.

Jelena i Viden.

Moja baba je brinula o njima. Bar jednom nedeljno smo isle kod njih. Nas dve same.

- „Kada cemo da idemo u planin’  da vidimo starculjine ‘ne? -Iznenadila bi me pitanjem usred nekog „vaznog posla“. Pustala je da sama izaberem dan za posetu.

Ponesemo kafu, secer, cigarete, ratluk, ulje, sapun…sve ono cega u toj zabiti nije bilo. Tako natovarene – peske. Morale smo da prodjemo kroz dva sela dok ne stignemo.

Odusevljavao me je taj put.

Drvece, voce, zivopisna planinska reka, sarene livade, oranice od roda otezale…ne znas kud pre da pogledas; i kuce.

Kuce u koje smo svracale kako bi se odmorile. Ljubazni i gostoprimljivi domacini koji su vazda bili spremni da putniku namerniku ponude osvezenje i utole glad. Dvorista puna cveca i koje-kakvih zanimljivosti…

Ma dozivljaj!

………………..

Secam se ogromnog duda pored drvene kapije koja je uzasno skripala. Lavez pasa je najavljivao nas dolazak, ali nam niko nije polazio u susret.

Ustrcala bih uz strmo dvoriste kao da me je nesto vuklo i pored straha od susreta sa tom strogom staricom i njenog okamenjenog lica. Sedela je na stepenicama i cekala da joj pridjemo.  Deda, tuzno bice molecivog pogleda, samo bi bezglasno zaplakao, ustao s panja pored bunara u dnu dvorista i rasirio ruke prema meni.

Njih dvoje, uvek na razlicitim stranama bilo kuce, bilo dvorista.

Nikada nisam cula da su razmenili ma i jednu rec.

Jelena me nikada nije poljubila na drugo mesto osim u masnu kojom mi je bila vezana kosa. Na moju pruzenu ruku, svoje je krila iza ledja. Kada sam jednom pitala zasto, samo se namrstila i promrljala: – drenjino babina, meni se ni zemlja vise ne raduje. Pogled bi joj odlutao put planinskog vrha.

Pamtim. Uvek je divno mirisala. Na bosiljak.

U kucu bih uletala uz stepenice od naslaganog kamena kroz cvecem ogrnut doksat. Obozavala sam tu kucu. Sve blistavo cisto, sve na svom mestu. Pokucstvo rukom pravljeno. Sarenilo cilima i ustirkanog veza plenilo je. Miris hrane i tek ispecenog hleba na postavljenom stolu izazivao je glad. Hladna bunarska voda u zamagljenom staklenom bokalu, imala je nekako drugaciji ukus od onog na koji sam navikla.

Posle rucka, Jelena bi me povela u polje. „Smucale“ smo se nas dve cuteci, samo bi rukom upirala na ono sto je smatrala da treba da vidim, ili put  visokog drveca ako je nesto trebalo da cujem. Kada bi smo odmakle od kuce dovoljno daleko, osornim, ljutitim glasom bi progovarala.

- Lepa si, drenjino babina, mnogo si mi lepa. Kao sto je bila moja…

Grc na licu i cvrsto stisnute usne cinile su da shvatim da ne treba nista da pitam. Samo da slusam.

- Da cujes babicku. K’d odrastejes, da ne das da te u pamet dirnu. Nikad, jel’ cujes?

-Ljudi. Mužje.

-U sve nek te dirnu.  Srce,  dusu, „onuj rabotu“ nek ti strose, ama u oko nek ti posegnu. Samo u pamet ne davaj. Jok…oni toj vole, pamet da popiju, da ju nemas. Zapamti sto ti govorim.

Opet cutnja i lice koje se vratilo bezizrazu. Zagledana u nevid, samo bi mi milovala masnu.

Jednom, samo jednom sam se usudila da je pitam zasto ne govori sa dedom.

- Koje?! Umocani starac li? Nesreca! Zlo! Uf!

To uf iz podgrudi bi pronalazilo put napolje. Licilo je na jauk.

Moja baba bi uvek dolazila da nas trazi.

-  A mori, tetko, k’ko je vodis po tija zmijarnjaci?!

- Cut’!  Cut’ ti koja si svoju pamet bacala na sve i svakog’, koje pa ti znajes?  Upirala bi prstom u mene  – ovoj ce da vi pokaze, ‘oce!  Ovoj detesce, ‘oce!

Umrla je jedne zime. Pucalo je i drvo i kamen. Legla i umrla. Tek tako.

Mnogo godina kasnije shvatila sam sta mi je govorila.  Koliko me je volela.

…………………………………….

Jedan me je dirnuo u pamet.

Stah me je.

Dug

Prvo da oduzim dug.

Da ispricam kako je prosao Mitrovdan.

Nikada tuznije i nikada veselije.

Ponedeljak pred Slavu za dlaku ne izgubismo dedu.

Pretece, imam utisak, iz inata i straha. Iz inata Gospodji Beloj, iz straha da junioru ne upropasti prvu Slavu.

Taj ponedeljak otkide mi delic duse, ali neka, vazno da on pretece. Stalno mi se motala misao kako je prosle godine ipak osetio pa uradio to sto je uradio.

Dok sam u bolnickom hodniku stajala pored nosila i drzala ga za ruku, samo je tiho trazio da obecam da necu prestati da spremam.

- Makar ja umro, a vi me smestili u zamrzivac dok sve ne prodje…obecaj, obecaj, obecaj…

Junior, s druge strane, zarozan od suza, podviknu:

-Ama ne pravi se blesav, obecaj ti meni da neces da umres, bre!  Trebas mi deko, nedokazani stvore jedan, cujes li?

I deka obeca i ispuni. Toliku volju da mu ispuni zelju, ne videh skoro.

Do uvece isprima infuzije, lekove i zivnu. Lekari se prenerazise. Dodjosmo kuci, on kao nov.

Svaka cast i hvala mu.

Do petka izginuh kao mrav. Spremas i mesis u jednom gradu, pa nosis u drugi, to bre ni konj ne moze da izdrzi! Na posao ides, to se podrazumeva.

Od petka do nedelje, tutanj po kuci i hrana, hrana, hrana…ogadila mi za duze vreme.

U nedelju uobicajen prizor, samo junior i deda zamenili mesta. Da se upali sveca i prereze kolac. Nagutah se knedli sita. Obojica ponosni jedan na drugog.

Sve isto, ali nije.

Drma me i tuga i radost i strah, neka trema me spopala da junioru protekne  sve kako treba, da to prvo domacinsko iskustvo pamti vavjek.

A onda mi pojedose dzigericu do kraja.

‘Ajd da nazdravimo, valja se.

-Ziv bio na mnogo godina!

-I ti meni deko, i ne prepadao nas vise ovako!

Ispijaju viski.

Sto ja skacem kao jarac i zvocam da je dosta, da ne sme deda…ic me niko ne  zarezuje.

…………………………………………

Pevalo se, igralo, salilo, jelo, pilo…………………….sve po redu.

Do zore.

Nekoliko generacija zajedno. Kao jedna.

Mladi osvetlase obraz. Sjajna su nam deca, bre!

Deda izdrza muski.  Srecan. Zadovoljan.

Kada svi odose, samo u jednom jedinom pogledu prepoznadoh umor.

Kao kada se plamen polako, skoro neprimetno, gasi.

Imam utisak da ovo pisanje ne lici na mene.

Mozda zato sto i sada gutam strah.

 

Nema naslov

Mnogo sam ljuta.

Ima  prijatelja koji bi da se desi pogodan momenat za sve,  i da to sve tada pocne, u tom nekom dobrom momentu,  pa tako milioniti put za n godina.

Zar sam ja lovac na momente?

Kada mi se ‘oce, ili mi se ucini da mu se ‘oce, treba da proverim da li je momenat da mu se ‘oce, pa da mi se onda i ‘oce i moze?

E, dragi moj,  iskreni prijatelju,  za tu kuhinju je serpa plitka!

E, sada izvolite!

Secate li se kako ste se raspilavili kada napisah da deda junioru predao Slavu?

Dabome da se secate.

Sada lepo izvolite U POMOOOOOOOOOOC

Mitrovdan se blizi.

Mali gazduje!

Da bih ispunila sve zelje i zahteve koje mladi gospodin ima, racunam da je trebalo da pocnem sa spremanjem jos odmah posle Bozica.

Pre toga da obijem dve tri banke, jedna ne bi zalegla. Eventualno da uzmem godinu dana neplacenog odsustva.

Svi koliko vas ima da dodjete da pomognete, ne znam da li bismo stigli sve da posvrsavamo, i jos naravno da svako od vas ponese sve tanjire, case, escajg, stolnjake… koje ima u kuci. Da mi pomognete da po homoljskim brdima na’vatam ovce, jagnjice, jarice, lanice i perad…za krave ga nisam pitala, ne smem… ali da to radimo nocu  da neko nas ne na’vata.

Molim vas, kad’ vas molim, preporucite mi koji stadion da iznajmim, al’ da ne bude skupo.

Za stolove i stolice cu da trepcem /telece/ direktoru neke fabrike namestaja. Mozda cu morati i da zalegnem, ali nema veze, ljubi ga majka, oce dete, pa neka ga.

Muziku ima. Cika J. i ujka imaju orkestre. Ako bas zafali snaci ce se.

Sido, rodila si idiota!

Sa’cu da ga udavim. I dedu. I cika J. I ujku.

Pa da se kao covek spakujem, bacim mobilni u Dunav, i odem u Dominikanu. Oni nemaju Slavu.

Il’ oni lazu, il’sam ja luda?

Najvise ne volim kada mi dan pocne k’o uz onu stvar.

Da nece biti kako treba ukaza mi se odmah po ustajanju.

Lepo sam skuvala lonac kafe, namestila se pored kompjutera umotana u drago mi cebe, da me kafa i moji omiljeni blogovi lepo, bas onako lepo razbude.

Klik jedan. Nema. Klik drugi, treci… nema. Pobegli, odlutali, uskopistili se…

Ha, jebemtidatijebem, htedoh odmah da se vratim u krevet i prespavam dan, ali ja sam hrabra, zainacena, a i u onom kliktanju lonac s kafom prikrajcio, sad’cu ja da uhvatim dan za kljun. On ce meni!

Polusatno trazenje bas BRAON carapa, podize mi temperaturu za stepen do dva, taman se lepo ugrejah. A mogla sam pred pusku da stanem da znam gde su. Upornost je cudo, nadjoh… i zarekoh se da cu cim dodjem s posla da se bacim u premestanje medjusezonskih stvari na prednje police. Naravno, cim se prvo izvadim iz paprika za ajvar,  kupljenih jos prekjuce. Pogled na gomilu doticnih podize mi temperaturu za jos koji stepen. Samo dvajespetkila. Nista. Nano cestica u prostoru. Ma jok, koji moj sada mislim o tome?!

Pogled u ogledalo i da krenem. Kasnim dabome. Uh, krv ti jebem, kako na medjusezonske cipele – sezonska tasna? Nikako. Pogadjate. Braon tasne ni od korova.

- Ako je ona ludaca od moje sestre uzela ili ako je kojim slucajem ostala u Beogradu, ili ako je nedajBoze, van nauke sklepan alfa-muzjak, nije izvadio iz gepeka, a ja iz sezonske sav krs i lom izrucila na patos pre trazenja medjusezonske,  sa’ce neko poginuti!

Nadjoh, srecom.

I odjurih na posao da predahnem, bre, kao covek.

Kafa opet, da smirim kolericnost, pa na blog, maimadaihnadjemmakarpoludela. NEMA! Pripade mi muka.

Prvo mahlat. Ma jok bre. Ko zna sta uradila,opet je neko nagazio pa nedajboze obrisala, uh kada je dohvatim…izgleda nije, nema ni dede, ni skolskog, ni tamo jos nekih…tesim se ja, ali ipak…s njom se nikad’ ne zna, uterala mi strah, a i onaj skolski, i on stalno nesto fantazira sa blogom…

- Pedjaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, dolazi ovamo, kompjuter se sjebao, nece, ili net sizi, jebemti SBB i wordpress isvetijebemdatijebem…

- Sta urlas od jutra, budaletino, sacekaj malo pa ce da ‘oce.

Sta mi preostalo nego da cekam. Da brljam po netu. Da vidim sta sve pametno ima. Nadjoh. Nauka.

Kaze ovako: „Zasto muskarci ne vole zenske suze“?

Aha, sad’cu da se obrazujem!

Lepo nauka dokazala. Najubojitije oruzje protiv muskih primeraka su suze.

Samo treba da se razrondzas, sve ce da ti ucini i da ti da,  samo da ne gleda. Ne moze da podnese.

Kazace ti da si u pravu i kada nisi, oprace ti sudove, ici ce na pijacu, i zenicu oka svoga – auto- ce  ti dati koliko odmah, zaklece se u sopstveni zivot da je tvoja sarma bolja od one koju kuva njegova mama,  daljincu nece ni prici, jebes utakmicu omiljenog kluba…

Il’ oni lazu, il’ sam ja luda il’ covek mi?

Eto prekjuce:

Dosla moja dusa da na miru provedemo vikend sami, bez bulumente, bez tinejdzera, polutinejdzera, kobajagi odraslog i onih preraslih. Da predahnemo od bacanja s mosta zbog ispitne groznice, eskurzija, novih patika i jos koje cega… i da mi pomogne oko ispunjavanja raznoraznih zelja po pitanju sta ko voli da jede ukiseljeno, obareno, ispeceno, samleveno, nabijeno /mislim u tegle/. Ne daj boze da svi vole isto! Taman posla! „Oce, mamadamuumre, kud cu ja sama?

Lepo provedosmo dan, boga mi i noc, pa pospasmo. Ustanem ja jutrom, treba ici na pijacu. Dusa spava snom pravednika, srce ce mi  prepuci ako ga probudim. Imao covek napornu noc, greota je.

Besumno se spremim, upalim auto /njegov/ i na pijacu. Sta ce da mi fali? Cas cu to ja. Samo muka. Auto veliki, ja mala, sve neki dugmici ne mozes se snaci, jebemtielektroniku sistem, ja navikla bre na ove domace,  proste za rukovanje.

Kunem se svim svetim da ne znam kako, al’ ja ga malo zveknuh.  Nista strasno, desni far, i malo oguljene boje.

Nije mi ni za far ni za boju, al’ kako cu mu na oci…noge mi se odsekose, ne umem vise ni peske da idem. Sve nesto mislim da bi vise voleo da je umro u snu nego da mu ja“zenicu oka njegovog“ dovezem u ovakvom stanju.   Kao svaka pametna zena rasplakah se, onako odistinski,  svakog normalnog bi dusa zabolela da me samo vidi. Svakog normalnog, dabome, ali ja jadna imam pored sebe nenormalnog.

Da me jebao moj sopstveni mozak koji nemam ni za lek / ovo mi ne bi jasno, ali ne smedoh da trazim objasnjenje/, da me jebala paprika i onaj koji je sadio, deca sto ‘oce ajvar /a i on trazio ajvar, majke mi/, da li znam da far kosta koliko i novi fica /ko te jebe, sto si kupio neman a ne auto k’o sav normalan svet,samo mislim, ne izgovaram ni za zivu glavu/, da umuknem smesta jer ako vidi jos jednu suzu udavice me kao pile da necu stici ni da kmeknem…i sve tako neke gluposti…

Prestadoh ja da placem,  ne znam sta je posle bilo. Unosenje u lice, pretnje,  on ce meni, ja cu njemu…

Danas dodjoh do veoma vazne spoznaje:   NAUCNA ISTRAZIVANJA SU NAJOBICNIJE BACANJE PARA!

Nesto mi je u dnu mozga /koji nemam/ ostalo da je seks posle svega bio sjajan.

Mozda i to spada u domen nauke?

Vašar

U jednoj srpskoj varošici bio vašar.

Po srpskom običaju, svaka kuća tog dana imala goste.

Tako i kod Pante u kući.

Domaćin čovek, ispekao prasence, obezbedio piće, ženska čeljad zasukala rukave…mesilo se, uvijalo, savijalo…da se ljudi počaste i od vašarenja okrepe.

Ali ‘oćeš?

‘Teo domaćin, pored pune magaze, i pivo. Strano, da nije prosto. Skupo.

Nije šala. Em praznik, em vašar. Valja se. Ne može samo da se radi. Treba i uživati.

Hladno pivo leglo  uz prasence i druge djakonije k’o šamar zavrat.

Pili, pili i…OTROVALI  se.

Stigli i do doktora.

Domaćin se pojeo“ ziv.  ‘Ajd’ što otrova sebe, nego i jednog gosta.

Sabajle, kada mu je stomak dozvolio, pravac Opština- u inspekciju.

Sanitarna…nije nadležna.

Tržisna… nije nadležna.

Poljoprivredna… nadležna, rekoše mu, ali kod njih NEMA.  Logicno. Šta ce varošici, takoreći selu, poljoprivredna inspekcija?

Čudi se Panta, ali objasniše mu da je glup. I nadžak.

Uputiše ga u veći grad, a ako i tamo nema,  a nema,  onda – pravac Beograd.

Besan Panta, više zbog gosta nego zbog sebe,  telefonom naravno, pozove poljoprivrednu inspekciju u Beogradu, pri ministarstvu. Sav srećan sto je uspeo, ispriča sta je bilo, objasni da ima i račun i nalaz lekara i svedoke i sve što treba…i ljubazna službenica mu kaže:  NISMO NADLEŽNI.

Panta, osim sto je već počeo da peni, pomisli da  je sa  pivom, kome je rok istekao 50 i kusur dana, popio i sopstveni mozak, pa počeo i da se puši.

Ali, ko ga, uostalom, jebe.  Što nije gledao šta kupuje? Zar ne?

Mislio Panta, mislio i seti se da pozove jednu od rodjenja zainaćenu ludaču. Da pomogne ako hoće i može.

Ona odmah zapenila. Ne od pokvarenog  piva,  i rekla sa’će.

Ščepala telefon, sa’će to ona iz dva poteza da reši.

Zna ona koga treba zvati, podosta zna o zakonima mile joj državice, o zaštiti potrošača…i tako, zna ona svašta nešto.

Kurac zna!

Krenula od početka. Telefonirala, od nemila do nedraga, sve do kraja evropskog radnog vremena.

Jedna Opština, druga Opština, Ministarstvo, inspektori od sorte, koordinatori, portparoli i portparoli portparola, službenici za odnose , pa opet Opštine, obe, pa opet inspektori i njihovi šefovi, pa stoti put Ministarstvo gde joj obećaše da ako bude trebalo i ako ona bude baš baš dobra onda će je spojiti sa načelnicom. Ali će, svakako, to im je zaboga dužnost, sutra poslati poljoprivrednog inspektora na mesto “ zločina“.

- A zašto niste odmah, kada vas je čovek zvao? Nego mu neko reče da niste nadležni?

-  Ja ću sada da proverim pa  se čujemo opet, guguče PR ili koordinatorka,ili… Dajtemikontaktdabome,evovamkontaktdabome,nistavinebriniteznamomi štatrebaprijatno. A sada ćemo mi videti ko je rekao da mi nismo nadležni!

Naslušala se, od rodjenja zainaćena ludača, tumačenja istih zakona  na sto načina, pomutilo joj se u glavi sve do sada stečeno znanje a i praksa, vrtela misli u letu kako beše, dal’ beše, stiskala noge u orgazmičnom blaženstvu od toliko seksa u jednom danu, milion puta joj se obratili kao retardiranoj što ne može ili neće da shvati pojedine nenadležnosti…

Dan 2.

Bio inspektor. Ispitao obe strane. Nije napravio zapisnik.  Napisao po povratku u Beograd. Rukom.

Ludaču koordinatorka konačno spojila sa načelnicom sektora.

I sve joj bi objašnjeno:

Nema dokaza.

Fiskalni račun za njihov inspektorat nije dokaz. To je nadležnost tržišne.

O isteklom roku brine sanitarna inspekcija. Znači, ni to nije za njih dokaz.

Oni se bave samo proverom kvaliteta, ali uglavnom rakije, pivo ipak nije opasno po život, pravi smetnje, to jeste, ali, znate, ne moze da ubije. Analiza je skupa.

Prazna flaša nije dokaz. Poluprazna – nije dokaz. Puna, neotvarana, nije dokaz, otkud oni znaju da je baš tada i tamo kupljena? Mogla je da bude kupljena i prošle godine na Madagaskaru eventualno, a oni to ne mogu znati jer, rekosmo, račun nije za njih merodavan. Prodavačica rekla da Panta taj dan nije ni ulazio u tu prodavnicu, to za njih JESTE dokaz.  Objašnjavanje zakona – opet…a znate li da je u toku procedura izmena i dopuna zakona, kao usput pita, ne znamo ni šta će biti…mi smo svoje uradili, reagovali, pa sada sud neka proverava dokaze…vi znate da po zakonu o zaštiti potrošača…treba gledati šta se kupuje, eto i ja bez naočara kupim svašta pa posle bacim, šta ću…uostalom on je rekao da je zadovoljan onim sto smo mi uradili, kada smo zvali da pitamo da li može tako, znate, meni to liči na lokalne, komšijske čarke, znate, malo mesto…

Jebi se, bre Panto, stvarno si neki nadrkan čovek. Em nisi gledao, em sada izvoljevaš, tražiš nekakva prava i zaštitu! Nije nego. Malo povraćao, malo srao, a tolike probleme napravi Ministarstvu. Sram te bilo!

A ona, od rodjenja zainaćena ludača, sretoh je danas u parku, razgovara sa spomenikom Milošu Obrenoviću. Ne deluje mi seksualno zadovoljenom, ma uopste mi ne deluje zadovoljenom. Šta li priča Milošu, da mi je da znam?!

Život sa šestoricom nezaštićenih

Senior

Srednjak

1 + 2 juniora

Mačak Gospodin

Samo jedan to radi kako treba. Ostali jebu mozak.

Mislite li da je to lako?

Nije.

Pustinja

Zavrsi se i ovaj deo godisnjeg odmora, kako i lici, u kafani.

Dodjoh kuci satrvena, a sve mislim poslodavac ce se smilovati, razumeti, kako god…i udeliti jos koji slobodan dan da se od odmora odmorim.

Aha.

Dok otkljucavam vrata gledam u putne torbe. Odoh na odmor sa dve, sada pred vratima stoje tri. Odakle?

Zatekoh pustinju.

U postanskom sanducetu, kao da je postar nogom gurao da sto vise stane, racuni.  Kada sabrah umal’ se ne slogirah.  Odakle mi bre toliko obaveza za placanje? Nisam ni znala sta sve placam. Ovako, na gomili, za predinfarkt  je.

Dobro de.

Otvorih frizider. Prazan- kao pustinja. Napunih ga sa 4 odlaska koje na pijacu, koje u poslugu. Ruke ko u majmuna – do zemlje. Rezultat, novcanik prazan- kao pustinja.

Cvece i macka, OK, pazio komsija. Bar nesto.

Prasinu, paucinu… ves koji sam donela, sutra cu. Kada se oporavim. A skrsila sam se da pre polaska ostavim sve cisto i sredjeno. Kreten.

Pijem kafu i mislim.

Stvarno bi trebalo da svi poslodavci za godisnji  daju dve plate. Jednu kada podjes i jednu kada dodjes. Na odmoru stucas i ono sto imas i ono sto nemas. Kako to izvedes, niko ne ume da ti objasni.

Ujutru idem na posao.

Potpuno umorna i  bez motivacije.

A pola odmora za jedan zub. Nista. Tri nedelje. Da je bar tri meseca pa da stignem tek  polovinu od onog sto sam planirala.

Eh.

A da je bilo lepo, bilo je. Lepo, bre!

Kobila

U ponedeljak otisla na posao u 10…dosla u 20,30;

U utorak otisla na posao u 09…dosla u 23;

U sredu otisla na posao u 8,30…dosla u 19;

U cetvrtak otisla na posao u 09…dosla u 22,15;

U petak otisla na posao u 8,30…dosla u 23,nesto

U subotu otisla na posao u 11…dosla u 22,30;

Danas, u nedelju, otisla na posao u 12,30…dosla u 19;

U tih sedam dana guzica mi je bila na tockovima 461km;  isla u majici na bretele, u zimskoj jakni, spalilo me sunce, produvala vetrustina, nakvasila kisa, olupao grad…

U medjuvremenu, procitala po neki post, napisala po neki komentar, bilo s posla, bilo od kuce kada sam dojurila da se presvucem…

Sutra idem na posao u 9…dolazim ???

Priznacete, izabrala sam bas odgovarajuci avatar?

Aha, danas mi je rodjendan. Evo me namindrošene, odoh u kafanu da je slupam i malo namučim Cigane. Valja se.