Morava

Skoro da nema Srbina koji bar jednom u zivotu nije gazio Moravu, koji se nije umio vodom iz Morave, ili jos vise, koji nije zapevao pesmu o Moravi…

Vekovi svedoce da zemlja iznedri velike vode. S juga, siromasnu konopljarku, sto topi zemlju kiselim mirisom konoplje, da utka znoj i muku u sare cilima i darovno “prteno” platno.

Sa zapada, iz utrobe Golije, prosu se bogata ovcarka, cije obale zlate svilorunim stadima.

Jedna drugoj iduc’ u susret.

Na mestu “Spojnica”, izmedju Stalaca i Varvarina, uronjene u prebogata polja, utapaju svoje vode jedna u drugu, da spoje svoja htenja i stvore nesto novo, silno i bujno.

Veliku Moravu.

Da li se zapitasmo ikada sta znaci to Morava?

Da li joj ime potice od grcke reci Moshios, ili od latinske Margo - Marginis, sto znaci rub, ivica, granica, sto je ova reka u anticko doba mogla da predstavlja? Ili od reci MORTIS, koja ima istu osnovu, a znaci - mora, moriti, umoriti, smrt…ovo tim pre, ako znamo da su stari narodi put u svet mrtvih zamisljali upravo kao put preko reke…ili joj Sloveni sami nadenuse ime Morava, sto znaci velika voda?

Jedno je sigurno. Da li bila Juzna ili Zapadna, Velika ili Binicka, Moravica ili Moraviljka, ona je hraniteljka i majka zemlje Srbina.

Razastrta i razgranata, ona rane vida i cuva topot konjanika, junaka, ratnika i slobodara; i pesmu svadbarsku i vojnicku, i zetalacku i radnicku, i grli tu zemlju srpsku od Istoka i Zapada, Severa i Juga. Krsti ovu zemlju i pre krsta, krsti je od izgreva do zaoda Sunca. S njom u nama radjali smo se i kad se cinilo da mremo, i uvek smo iz muke izlazili jaci. Pamti tajnovite price vodenicara, mlad kukuruz u zoru, bujne baste bericetom bremenite. Vavjek odjekivala njiskom konja razigranih…kad kresnu stopom belutak uspavani, iduci stazom zasenjenom, do pojila…

Znala i gnevom da progovori. U vreme kad se nebo zemljom ne miri. Zrtvu sebi da prinese kroz rod dospeli ili zivot neciji. Pustos za sobom da ostavi, a onda, stameno nema da produzi dalje…dok je Dunav u svoje okrilje ne primi iduc’ iz daleka, da u svom medjunarodnom mnogozenstvu, prigrli je, i svojom nevestom napravi.

Nedaleko od Pozarevca, u selu Dubravica, svadbari napravise pristaniste…

Ovo mesto predstavljalo je jednu od glavnih geostrategijskih tacaka Balkana i glavnu raskrsnicu vodenih i kopnenih puteva jugoistocne Evrope. Prve podatke o ovom podrucju donosi Herodot. Za vreme rimske dominacije, na ovom mestu je formirano znacajno vojno utvrdjenje Castrum Margum, koga su srusili Huni 441.godine predvodjeni Atilom i nikada se posle toga nije obnovio.

Tokom srednjeg veka, na ovom prostoru je postojao grad Morava. O tome govore jos uvek zivi toponimi: pristaniste i zeleznicki nasip. Morava je bila plovna za vreme Rimljana i u srednjem veku. Kasnije je postala reka koja je najvise menjala svoj tok, obronjavajuci zemljiste, talozila sljunak i pesak, a cesto se izlivala. Regulisanjem toka, Morava je postala mirnija reka, ali jos uvek opasna zbog virova i vrtloga.

Morava.

Dusa se siri od te reci obicne kao dan i njiva. Postoji gde vid ubodes i vetar kud dopire. Ne odolese joj pesnici, kompozitori, koreografi…ni ptice, koje kada zavole zivot, zbog ljubavi prave gnezda.

Prostor je do neba sto dopire…

Ozivimo joj podneva i sutone, zagazimo u njene dobre, tople vode, ne bi li nam um bio bistriji; i neka se radjaju oni koji treba da stignu…jer, Morave ce uvek biti. Za nju, nekada i nikada ni bilo nije, uvek je sada, u citavom nizu vekova.