Dok mi je bilo sve belo, bilo je. Sada mi je sve dzumbus. Mozak najvise. Nisam sigurna da li mogu da objasnim. Sebi.
Znam da sam umorna do bola. Do besa. Do ravnodusnosti.
Nemam zelju da se svadjam, da zvocam, da ispravljam krivo, da psihijatrisem, da savetujem, da razumem, da opicim po nekome ili necemu, da budem nadzak, da medim, da bijem… mnogo ne valja.
Zabrinuta ja. Zabrinuti svi koji me poznaju.
Mene bas briga.
Samo cekam 08.april. Idem na odmor. Ne znam gde. A hocu. Na koju stranu budem prvo pogledala, tamo cu, ma gde to bilo.
Cujemo se u maju.
Verujem da cu se vratiti svoja i nadrkana…kako lici.
Pošto je bar još jednom našem članu zanimljiv odgovor na ovo pitanje, evo i tog ,dugo očekivanog, odgovora:
ПРОМАЈА vide ПРОМАХА
ПРОМАХА – perflatus
ПРОМАХИВАЊЕ-perflatio
ПРОМАХНУТИ, ПРОМАХНЕМ (ПРОМАНУТИ), изнети хаљине на поље, нека их промахне вјетар
ПРОПУХАТИ (ПРОПУШЕМ)…пропушем ватру, vide пропирити
Korišćen izvor: originalni Vukov “Riječnik“, treće izdanje, god. 1898.
Kao što vidite, u pitanju su reči iz srpskog rečnika. Kako je posle stvoren raskol jeste pitanje za istoriju filologije, a to kod nas obavezno završi na politici. Ona je, kao što znamo, na ovom forumu zabranjena, te stoga mislim da će u etimologijskom smislu reči, ovaj odgovor biti dovoljan. Bitno je da se značenje ovih reči praktično do danas nije ništa izmenilo.
Izvor:sa nekog foruma
Naravoucenije: Promaju nepriznajem, ali kod nas Srba je to velika stvar i to igra veliku ulogu u nasim zivotima.Srbinu sve mozete spomenuti ali promaju nikako!!! Moze da se ugusi u stanu, kuci ili kolima on ce zatvori sve prozore ali promaju nikako nece dozvoliti. Promaja nije samo vetar koji struji, to je mocnije i od kosave i uragana zajedno. Mozete da se kocite, usinete: ledja, rame, ruke, noge, glavu od promaje. I onda odete kod doktora i kazete mu da ste su ukocili zbog promaje, a on ce samo da Vas pogleda belo. Je l` promaja NEPOSTOJI u medecini!!! Ona je samo naziv za strujanje vazduha u zatvorenom prostoru u danasnjem vremenu!!! `Eblla Vas promaja!!!
Написано под: Uncategorized — electrasdreams @ 12:18 am
Imam modricu na celu. Zaradila sam je u bolnici. Da, dobro ste procitali. U bolnici.
Dok sam bila mala uvek me je cudilo i bilo nejasno kada je moja baba govorila, tracareci sa svojim prijateljicama : – ma pusti je bre, vidis da je udarena kurcem zavrat /ne za vrat – pravilno je zavrat/. Stalno sam se iscudjavala kako to, neka tamo, moze biti udarena kurcem zavrat?!
Kada sam malo poodrasla, cula ja tu i tamo kako taj kurac pravi mnogo lepo zenama, mislila sam …blago njoj, nekoj tamo, kada…a kada sam mislila da sam prestala da budem som, cuvala sam se iz sve snage da moja baba, surova kakva je bila, ne pomisli, zbog nekog mog neprimerenog postupka, da sam i ja, ne daj boze udarena onim zavrat. Kada sam stvarno prestala da budem som, dozivela sam bezbroj puta da mi rodjena baba to kaze, i ne samo kaze, nego i misli to sto kaze, ali onda me je bas bilo briga.
Prekjuce pomislih to sama za sebe i zabrinuh se. Onako, stvarno.
Majuci se od jednog do drugog doktora zbog ovog dosadnog vertiga, odoh i u bolnicu kod neurologa. Zasto, jebem li ga?
- Halo, drugarice, imam vertigo, rekose mi da moram kod neurologa, ja ne mogu da cekam, zakazi mi tamo kod nekoga, nekakav dopler krvnih sudova, nekakva stolica sto se vrti, ja nisam zaludna, posle moram na otorinu, jebi ga, zakazi mi i to, zdrndajte me na brzaka, pa da se vratim na posao, ja….
-Ucuti bre vise, eeeeeeeeeeeeeej, ja sam doktor, jesi li zaboravila, doduse neuropsihijatar, mozda ti ja vise trebam, hahahahahahaaaa, hajde dodji odmah.
- Budaletino! Ok, ali za sat sve mora da bude gotovo, imam posla preko glave.
-Aha.
Zajebah se i odoh. Ispred ambulanti, a 4 ih je u tom hodniku, 4836 ljudi, smrdi kao u konjusnici. Okretoh se na peti i popeh se na odeljenje da vidim gde mi je drugarica, inace nacelnik sluzbe.
-Ej, ‘ajde udji, sada cu ja da zovem kolegu neurologa, za cas ce to. I ode.
Kod druge cigarete pomislih kako moje i njeno- za cas- nikako nema isto znacenje. Izadjoh u hodnik da podjem da je trazim po bolnici, a onaj hodnik kraja nema. Odzvanjaju mi cizme, meni neprijatno, prolazim pored bolesnickih soba…a na odeljenju neuropsihijatrije nikako nije prijatno.
Na pola hodnika sretoh baku koja je izasla iz toaleta. Ide uz zid, pridrzava se, povremeno stane da se odmori. Sestre nema ni na vidiku. Pridjem da joj pomognem da dodje do svoje sobe, i pocese noge da mi klecaju. I onako mi se vrti u glavi, ni sama nisam sigurna na nogama.
Oci ugasle, vise beznadjem ubijena nego sto je stara, a spavacica skroz upisana. Tugo, kad se ne slogirah. Jos vise mi se zamanta u glavi, ali od besa. Gleda me tuzno, cuti, dade mi ruku i dodjosmo do njene sobe. Tamo, jos 5 ocajnica. Uzas.
Pored njenog kreveta velika kesa u kojoj su lepo slozene dve spavacice, cist ves, peskir, posteljina…
Ne dadoh joj da legne nego uzeh sve cisto i povedoh je u kupatilo da je operem. A vatru bljujem! Sestre… ma ni od korova!
Posadih je na stolicu i taman poceh da je tusiram, zazvoni mobilni, moja drugarica sisti:- gde si budaletino, lepo sam te ostavila kod mene, evo dovela sam kolegu, ima guzvu, mislis samo si ti vazna…
-Kupam jednu baku, umukni. Mozak ce mi se prosuti od saginjanja. Jebem vam kupatilo, i misije dupe je vece od ovoga.
-Sta radis??? Kretencino!
Taman sam cucnula da obrisem baki noge kad neko grunu na vrata i pravo mene u guzicu onim vratima a ja celom u radijator. Moja drugarica k’o june u kupus, dosla da me nadje.
Psovke ne mogu da ponavljam, sramota me je.
I ne pogleda mi glavu, prosista da pozurim i ode kao furija.
Zavrsih sto sam pre mogla, cusnuh spremacici, koja izroni od nekuda, malo love da joj presvuce krevet i odoh da me ovi moji zdrndaju. Pred kolegom nas dve fine, topimo se od finoce, krvni sudovi mi i nisu bas u ocajnom stanju s obzirom na to da pusim kao stoka, obecah da necu vise, zamazase me u nekakav gel, jedva se oprah posle…kolega ode a ja popenih.
-Sram vas bilo, kod ministra cu da idem da kazem, jebo vas onakav ministar, ima li koga ta baka, ima, dabome, cerku, koja nema evre da vam tutne da bi joj majku drzali cistom i suvom, a donela zena sve cisto, strvine bre, kako se ne plasite zaraze, pa vi ovde provedete vremena vise nego kog rodjene kuce… Srbijo, jebem te, i tebe i Vladu i ministre redom…i bolnice u kojima je radila jos Nadezda Petrovic, drobim i ne stajem, zile mi poiskakale, da puknu od dranja. Ona me poliva alkoholom da se perem, svadja se, urla i ona…jeb’o tebe moj ministar i svi odbornici redom, ovo je neuropsihijatrija, nije kozmeteicki salon, vidis da nemamo nista…i ljudskost smo izgubili od nemastine, ovo je drzavna bolnica, nije privatna, sta se deres na mene…
Pogleda me u celo i prste u smeh. I ja sa njom.
A modrica bas onako lepa, golubije plava, za sada.
Sta mislite, sta su mi radili na poslu?! Zezali me, dabome.
Ako, i treba.
Mora da je moja baba bila u pravu. I sama pomislih da sam udarena kurcem zavrat. Sto ja moram da se jebem i kada mi do jebacine nije? I onda kad joj ni mesto ni vreme ne prilici? Ali, stvarno, zasto?
Kod usnog ne stigoh. Idem u petak. Tamo, iskreno se nadam, nema upisanih. Zaista nemam zelju da postanem casna sestra. Necu bre!
Posto sam ja malo pometena u rasudjivanju jer mi doktori upravo konstatovase boljku zvanu VERTIGO, koja nije opasna ali je neprijatna u Boziju mater, ja cu vam srecu pozeleti preko svog gosta, mog izuzetnog drugara Zajebanta. On je to odlicno uradio, ponosna sam na njega. A jos sam ponosnija sto uvek ima dragih prijatelja koji ti priskoce u pomoc kada ti se manta u glavi.
Evo:
Danas se docekuje Julijanska nova godina zove se jos i pravoslavna nova godina, a mi je zovemo i srpska nova godina
Potsetimo se kako je usvojen Julijanski kalendar.
Julijanski kalendar je uveo Julije Cezar 45. godine pre nove ere i koristio se u celoj Evropi do XVI veka, kada su države počele da prelaze na Gregorijanski kalendar. Na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine hrišćanska crkva je prihvatila Julijanski kalendar za svoj zvaničan kalendar.
Dužina trajanja godine u Julijanskom kalendaru iznosi prosečno 365¼ dana što se postiže ubacivanjem jednog dodatnog dana svake četvrte godine. Julijanska godina nešto je duža od tropske, a ova razlika akumulira se na jedan dan svakih 128 godina.
Po Julijanskom kalendaru, svaka godina čiji je broj deljiv sa četiri je prestupna i sadrži 366 dana, dok ostale sadrže 365 dana. Nakon uvođenja Julijanskog kalendara 45. pne. najpre je, greškom, svaka treća godina bila prestupna. Prestupne su bile sledeće godine: 45. pne, 42. pne, 39. pne, 36. pne, 33. pne, 30. pne, 27. pne, 24. pne, 21. pne, 18. pne, 15. pne, 12. pne, 9. pne, 8, 12. i nadalje svaka četvrta.
Pošto je greška kasnije uočena, imperator Avgust je naredio da se izbace sve prestupne godine između 9. pne. i 8. n.e. čime je zaslužio da jedan mesec ponese njegovo ime. Treba imati u vidu da se u ovo vreme godine nisu brojale od rođenja Isusa Hrista, već od osnivanja Rima 753. pne. te je srećna slučajnost što su za prestupne godine uzete baš one deljive sa četiri brojano od Hristovog rođenja. Julije Cezar prvobitno je odredio da svi neparni meseci imaju po 31 dan, a parni po 30, osim februara koji je u prostoj godini imao 29 dana, a 30 u prestupnoj. Meseci su se zvali: Januarius, Februarius, Martius, Aprilis, Maius, Junius, Quintilis, Sextilis, September, October, November i December. Godine 44. pne. mesec Quintilis preimenovan je u Julius (današnji jul) u slavu Julija Cezara. Godine 8. pne. odlučeno je da se jedan mesec nazove imenom imperatora Avgusta, i pošto je on najviše ratnih pobeda odneo u mesecu Sextilis-u, ovaj mesec nazvan je po njemu avgust. Ali, pošto je taj mesec imao 30 dana, a Cezarov mesec jul 31 dan, Avgustu se nije sviđalo da njegov mesec ima manje dana od cezarovog, pa je uzeo jedan dan iz februara, koji je ionako imao manje dana od ostalih meseci, i prebacio ga u avgust. Pošto su sada postojala tri uzastopna meseca od po 31 dana, Avgust je od septembra uzeo jedan dan i prebacio ga u oktobar, a iz novembra u decembar. Tada su uspostavljene današnje dužine trajanja meseci.
Julijanski kalendar nije bio savršen i njegova greška se povećavala na jedan dan svakih 128 godina. To je kasnije uviđeno, pa je na saboru u Nikeji 325. godine odlučeno da se iz kalendara izbace 3 dana koja predstavljaju akumuliranu razliku. Pošto je Julijanski kalendar i dalje ostao nepromenjen, razlika se do XVI veka akumulirala na 10 dana. Kada su ovo uočili, astronomi su odlučili da izrade novi kalendar koji će biti precizniji. Osim toga, trebalo je i izbaciti 10 dana viška iz kalendara. To je postignuto uvođenjem Gregorijanskog kalendara.
Pavoslavne crkve koje i dalje koriste julijanski kalendar:
Kanonski priznate :
Antiohijska pravoslavna crkva
Gruzijska pravoslavna crkva
Japanska pravoslavna crkva
Jerusalimska pravoslavna crkva
Ohridska arhiepiskopija
Ruska pravoslavna crkva
Srpska pravoslavna crkva
Kanonski nepriznate :
Bugarska pravoslavna crkva (starokalendarci)
Grčke pravoslavne crkve (starokalendarske)
Makedonska pravoslavna crkva
Rumunska pravoslavna crkva (starokalendarci)
Danas većina jezika, uključujući i srpski, koristi iste nazive za mesece u julijanskom i gregorijanskom kalendaru, koji potiču iz latinskog jezika. Jedino neki slovenski jezici (hrvatski, češki, poljski i ukrajinski) koriste stare slovenske nazive za mesece.
Januar (Januarius) nosi ime po rimskom bogu sa dva lica Janusu.
Februar (Februarius) nosi ime po rimskom prazniku Februa.
Mart (Martius) nazvan je po rimskom bogu rata Marsu.
April (Aprilis) nazvan je po rimskoj boginji Afroditi ili po latinskom glagolu aperire što znači otvoriti (asocira na proleće).
Maj (Maius) nosi ime po rimskoj boginji Maji.
Jun (Junius) nazvan je po vrhovnoj rimskoj boginji Junoni.
Jul (Julius) nazvan je 44. p.n.e. po Juliju Cezaru.
Avgust (Augustus) je 8. p.n.e. nazvan po imperatoru Avgustu.
Septembar (September) je nastao od reči septem što znači sedam, jer je bio sedmi mesec u starom rimskom kalendaru.
Oktobar (October) – od reči octo – osam.
Novembar (November) – od reči novem – devet.
Decembar (December) – od reči decem – deset.
Imam resenje za sve crkvene i svetske kalendarske probleme a to je Milankovicev kalendar.
Ko slavi da mu nista nije
SRECNA NOVA GODINA!
_________________
Dok sam ja zakuvavao kafu i pripremao
se za docek, pustih pesmu od Bregovica – gas, gas
a ja odvrnuh onako malo „jace“ muziku a ovde sve puca
orila se pesma recima:
Mali, mali, meni toga fali.
Latinice, atmosferice.
Mali, mali, meni toga fali.
Gas do daske, bebice!
Gas, gas…
Gas, gas…
a ja padoh u trans i taman ja uze kasicicu
sa secerom da zakuvam kafu, kad ono cap!
nestade struje umal` mi neispade
kasicica alii setim se ja, da je to nama
Vlada upravo cestitala NG
tako sto je iskljucila struju na 2h
na -8 sa vetrom. Verovatno su krivi sledeci:
-EDB,
-Socijalisti,
-Marksisti,
-Lenjinisti,
-Mao Cetungovi,
-Slobodan Milosevic,
-Radovan Karadzic
-Haski tribunal,
-Evropska unija,
-Rusija,
-Ukrajna,
-Klara Cetkin,
-Meri Popins
-Deda Mraz
-Bozic Bata
-Sveti Nikola
-Kurta i murta
-Turci
-Vizantija
……
ma mamu im njihovu hohstaplersku!
E pa srecna Vam nova godina narode moj!
Nedelju pred Novu poskrenuh od posla. Kao da je bas sve ostalo da se uradi bas tada? Sta li radih cele protekle, one Stare, jebem li ga. Poslednjih nedelju dana vise nisam znala ni ko sam, cak mi ni do trepavica nije bilo, pa sada vi vidite kakav je to neizdrz bio. Novogodisnje praznike provedoh opet radno, takav posao, sta se moze? No, prodje i to, evo me „orne“ k’o da su me americki marinci pregazili. Ode Stara, i neka je, ma bestraga nek se nosi.
Zelim da vama, sa kojima sam provela divne trenutke dokolice, pozelim svasta lepog i radosnog u Novoj. Da, radosnog, jer mislim da malo toga jos moze da nas raduje. Necu da kukam, ma jok. Radovacemo mi sami sebe ako treba. A treba.
Da svima vama pozelim i Srecan Bozic! Zdravlja, radosti i, naravno, para.
- Alei aka mahlat, divnoj otvorenoj dusi, pre svega zelim da u Novoj nikada, ali bas nikada ne bude – mahlat, draga, skokni cas – naskakala se do sada i previse. Da nauci da kaze NECU pod obavezno. Obecavam joj, zatim, da je u Novoj vise necu lagati i da cemo, sigurno popiti tu obecanu joj kafu u „desno od“, ili bese levo? – nije bas mnogo vazno…i zelim joj da u Novoj bude jos lajavija nego svih prethodnih. One koje voli neka su joj na radost!
- Aurori, postovanja vrednoj devojci, zelim ljubav. I opet ljubav. I stalno ljubav. Sve drugo neka zaradi sama.
- Bubili, fantasticnoj zeni, ostrog uma i blagog jezika, zelim da joj jos lepsa jutra svicu, da joj pesma u susret hita, da je ljubav u zivotu prati ida joj se sva dobrota dobrim vrati.
- Caroliji, sta pozeleti drugo no zauvek vedro i jasno nebo. I, ako se ja pitam, jos dece. Ona ih zasluzuje.
- Dedi, prvo hvala sto mi podari mnogo smeha do suza i zelim mu da, ne samo u Novoj, nego za uvek ostane bas takav kakav jeste. Zelim jos da sto duze, makar samo do penzije, ostane direktor skole. Takvi direktori trebaju ovoj dezorijentisanoj deci. Ziv mi i zdrav bio, meni, nama, Sanji i vasoj decici. Aha, zelim mu da se nikada ne uozbilji, jer ako to uradi, vadice me neki ribar iz mutne Morave k’o onu Janju iz mora, znate vec koju.
- Sanji, osim radosti i ljubavi, zelim da se deda nikada ne uozbilji.
- Dzejn, pametnici, zelim mnogo dobrote i da nikada ne prestane da bude dete. Prelepo joj stoji.
- Konstantinu, ako ovo procita ili ne procita, svejedno je, zelim da bude uporan i nastavi da radi ono sto ume: da pise, i da mu knjigu citamo svi.
- Lost, njoj zelim ljubav i nagradu. Onu, Pulicerova se bese zove? Basuni, zelim samo radosno detinjstvo, uz ovakvu mamu ima sve drugo.
- Magi zelim da bude otvorenija i da nas vise raduje svojim pisanjem. I da nam se u Novoj obavezno pridruzi u „Reci“.
- Makaroni, onaj sporet, onaj sto kosta kao avion, jer voli da kuva. I mnogo dobre muzike i druzenja. A ume da se druzi jos kako.
- NeMresu, zelim da mu se u Novoj ne desi da opet „maturira“ u vreme naseg okupljanja. Zelim mu sve nas na jednom mestu uz pesmu i lumperaj.
- Orphiju, zelim da se provredni, ali bas, i da pise, pise, pise…obozavam njegove price. I da ne brcka vise po svom blogu pa da ja ne mogu da se snadjem.
- Punkiju zelim da u Novoj manje obozava Linux, a vise svoju dragu. I da napise jos mnogo lepih pesama.
- Rainu, mom skolskom, skoro da ne mogu da se setim sta da pozelim. Znajuci da je zavrsio najbolje beogradske skole ima moje najdublje postovanje. Mogu da mu pozelim samo jos vise novih svitanja.
- Sanjalici zelim mnogo ljubavi i radosti. Setu samo po nekada, tek koliko da je zelja mine.
- Sarah zelim da u Novoj pije kafu pod mojom tresnjom, tada cu joj reci i sve drugo sto joj zelim.
- Suske, zelim da ostane takva kakva jeste, vavjek. Takva, kakva je, prava je, divljenja vredna.
- Saputalici zelim sve. Ne znam zasto, kada sve ima? Hrabrost, srce, dobrotu, zeludac koji podnosi nedojebani zivot, pamet, dusu, jezicinu… Zelim joj sve, ali bas sve.
- Mom drugu, zajebantu zelim sve naj-naj uz veliku zahvalnost na pomoci oko ove skalamerije. Znala sam da ga satima davim sa sta, kako i gde /da kliknem, dabome/ i sve je to junacki izdrzao. Da sam ja bila na njegovom mestu, ja bih sebe ubila odavno. Aha, da ne zaboravim, zelim mu da ne moram toliko da ga gnjavim u Novoj, sto naravno, ne obecavam. Samo mu zelim.
- zelenoj se i u Novoj sve zelenelo, u dusi joj vazda prolece bilo.
- zihernadli jos vise putovanja, kamiona, svetionika, kitova i delfina i sta ti ja sve znam, sva ona zamesateljstva kad nam uposli mozak pa se mucimo a mislili smo da smo straaaaaaasno pametni. I obavezujem je da smisli u Novoj sto vise saveta za mene kada se pogubim u 3 i deset ujutru pa ne umem da se ponasam u telefonskom razgovoru.
- zmaju zelim da se potrudi jos vise da me u ludosti stigne. nece mu biti lako, ali, neka radi nesto i u Novoj. I zelim mu mnogo, mnogo novih premijera.
- Ivanu zelim da se zaljubi. Da se zaljubi onako, znate, kada se um razleti na sve strane, kada ne znate koja cipela ide na koju nogu, kada ste sami po sebe opasni i u krajnje bezazlenim situacijama, kada recimo setate ili kuvate kafu.
- Dudi zelim da uspesno savlada Bolonju. Uostalom, i sebi samoj to zelim.
Koga sam propustila, neka se ne ljuti. Svi smo mi jedna sasava druzina sirokog srca i zasluzujemo sve najbolje.
Kod lekara idem samo kada me odnesu, a kada odbauljam sama da znate da sam u predsmrtnom stanju. Nije to zato sto ne volim doktore. Jok. To je zato sto mrzim bolest i sto ne umem da budem bolesna. Kada se razbolim, a to je sva sreca retko, ne umem da se ponasam pa svi misle da sam luda. Zato su moji susreti sa zdravstvenim ustanovama i doktorima veoma retki. Do sada samo nekoliko puta. Ali bilo je „sa stilom“.
Izmrcvarena od turneje i dvomesecnih priprema pre toga, pocnem da se spremam za odmor negde na moru, da povratim dusu.
Da mi se dalo. Ali nije.
Par dana pred put probudim se usred noci sva krvava, do guse. Auuuuuuuuuuuu, pa sto sada, debilu debilski?!
Ustanem, pranjem saniram sve na sebi i oko sebe, nista me ne boli, ufaclujem se dobro i nastavim da spavam. Aha. Do jutra, opet. Kada sam se pogledala u ogledalu, ja samrtno bleda a podocnjaci kao u presminkanog baletana na premijeri. Crni kao zemlja. Opet se „sredim“ i da ne napravim paniku medju ukucanima, pozovem mog najboljeg druga da me vozi kod doktora. Kada me je video, prepao se.
Nedelja. Dezurna bolnica -“ Narodni front“.
- Vi morate da ostanete kod nas odmah, izrece ljubazno doktor nakon pregleda.
- Zasto?
- Pa da vidimo zasto toliko krvarite.
- Pa sta ste malopre radili, zar niste vec videli? Date mi neki lek za zaustavljanje i ja lepo idem kuci. Na primer „ergotil“ kapi.
- Vi morate da ostanete u bolnici, podsmesljivo me gleda.
- Ama covece ne mogu, kakva bolnica, nije mi nista, nista me ne boli, malo krvarim, pa sta?
- Onda cete mi potpisati da niste hteli da ostanete.
- Dajte, ne mogu da se raspravljam.
Potpisah se u neke 4 knjizurine i vratih se kuci. Moj drugar pokusao da me ubedi da ipak ostanem, da gresim, ja dreknuh i on ucuta. Sta ce?!
Taj dan i noc ne znam kako nisam iskrvarila do poslednje kapi. Pogled u ogledalo tog jutra me, boga mi, ne ostavi ravnodusnu. Mojima rekoh da me uzasno boli zub i da moram kod zubara. Gledase me sumnjivo ali odcutase. A ja, sve to da bih izbegla intervencije kod kumine mi kume, rucnoga devera kumce, pa njenog prijatelja doktora, on je najbolji, ma strava je, on ce…ma jok. I da bih izbegla paniku. I tu se zajebem.
Spremim se lepo, pozovem taksi i pravo kod moje kume / ona sto je po zanimanju panicarka/ na posao, u stanicu policije.
Skocila je kao oparena cim sam prosla kroz vrata. Ko zna kako sam izgledala?
U bolnicu me je povela kuma sa dvojicom kolega u patrolnim kolima svekolikih nam cuvara reda. Tina-nana nam je obezbedio jako brz dolazak do bolnice. Bruka.
Kada sam izasla iz auta, za mnom je ostajao krvavi trag, sve do ordinacije. Uvedose me i pljasnuse na sto, a ona za mnom. Place kao kisa i moli doktora, njenog prijatelja, da mi pomogne. On pozva jos dvojicu.
Pregledase me, sve uz njenu kuknjavu da je gotovo, da ja umirem, i konstatovase ocas posla vanmatericnu trudnocu.
- Ej bre ljudi, nije vanmatericna, sigurno.
- Cuti bre, vidimo valjda, jel’ te boli?
- Ne boli me nista.
- Nemoguce, mora da te boli. Ovo boli. Lazes.
- Ama nista me ne boli, cujete li vi mene.
Jok bre. Oni pricaju medjusobno kao da ne postojim, moja kuma vec narice za mnom.
- Eeeeeeeeeeeej, ucutite smesta i slusajte sta pricam. NIJE trudnoca ni matericna ni vanmatericna, ja valjda bolje znam sta sam, i da li sam, radila, kreteni bre.
- Na putu do odeljenja, opet Gradska bolnica, krvi po asfaltu koliko hoces. Moja kuma ide za mnom, da me smesti, i kuka iz glasa. Mene sramota, da umrem. Da me bar turise na nosila nego me pustise da hodam do druge zgrade na zaprepascenje svih kuda sam prosla.
- Joj, ti ces da umres, kuku, jadna ti sam! /Ona jadna, dabome/
- Necu da umrem, obecavam ti, samo prestani da me brukas. Umukni blesuso, gledaju ljudi. I kazi onim tvojim pandurima da idu, vidis da su svi zgranuti.
- ‘Oces, bogami, kad ti kazem.
- Necu tesiteljko, ni pod razno, obecala sam ti.
Smestise me, a ja se rasplakah. Od nemoci sto nikome ne mogu da objasnim da nisam trudna i da necu da umrem. I sto ne znam sta me sa budalama ceka.
Kada svi odose, ustanem lepo, izadjem u hodnik da pusim i da se javim kuci da sam ostala u bolnici. Kao da sam otisla u bioskop i kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Moji se poslogirase. Sada sam najebala, pomislih.
Cuh da neko urla moje ime kroz hodnik. Razjarena sestra, sa sve aparaturom za infuziju, dreci kao da je deru.
- Jesi li ti luda devojko, ko ti je dozvolio da ustanes, da mi iskrvaris tu pa ja da budem kriva!
Pa da, ko mene jebe, bitno je da ona ne bude kriva.
Do podneva me isprebucase raznorazni.
Oko dva sata dodjose po mene i pravac operaciona sala. Tamo me ceka nacelnik ginekologije licno. Da me operise. Sta? Ne zna. Videce kada otvori.
Ja na stolu, vezuju mi noge, anesteziolog stoji sa isukanim spricem sa tecnoscu za lepe snove.
- Ja moram da te otvorim da vidim sta je.
- Odvezuj, smesta. Da brckas po meni neces. Sta da otvoris? Nisam ja bre bonbonjera. Ja SIGURNO znam da nije ni vanmatericna ni ikakva druga trudnoca. Ako znas sta je, ok, ako ne, onda nista. Odvezuj.
Odvezase me, i on, smrtno uvredjen, podje iz sale, -“tako je to kada primamo princeze“ u bolnicu, pa jos sveznajuce.
Pogadjate. Moji doktori, obojica…na godisnjem odmoru, podrazumeva se da nisu tu. Mene spopadnu kojekakve ale bas tada.
…………………………………………………
Moja kuma u panici. Proklinje me, svadja se, preti da cu da umrem dok ova dvojica ne dodju…“skote tvrdoglavi, umri bre ako hoces ali normalno, dokle ces da pravis cirkuse?! Joj, jadna ti sam /opet ona/, sta cu bre s tobom? Ne mogu da te gledam mirno…“ – drobi, drobi, drobi…
Svi uvredjeni, doktori mi ne prilaze, pored mog kreveta prolaze i bez pogleda. Ja uzivam. Odmaram se, citam, resavam ukrstenice, izmisljam sta da mi donesu za jelo, krvarim i cekam mog doktora.
Bilo bi super da nemam kumu. Ni ne sanjam sta sve njoj moze da dodje u pamet.
Ujutru, posle vizite, dolaze po mene. Uredise me kao da ce da me udaju, bog te. Voze me u ambulantu. Tamo me ceka konzilijum sa druge klinike. Eminentni dr.prof, na daleko poznat, ujak moje kume. Sa kompletnom ekipom njegovih asistenata i saradnika, a buljuk studenata okolo. Kao da je dosao da izvede pozorisnu predstavu, u funkciji njegovog renomea i slave valjda.
Majko mila, trebalo je da znam! Sta je ludaca u stanju da uradi.
Bas dobro sto su studenti tu, mislim se, sada ce da nauce nesto stvarno novo. Da nisu svi pacijenti mirne i krotke neznalice koje im se prepuste na milost i nemilost, zbog onog – „rek’o doktor“. Prepuste se i puste da ih unakaze za vjek i vjekov.
Smeska mi se „ujka“ dr.prof. V. sadacemomitodaresimo smeskom, navukao rukavice, sav dubokouman i siguran u sebe do bola, svi u njega gledaju kao u Isusa licno, vezuju me. Opet. Ja mislila da samo u ludari vezuju. Doduse na ledja. Ovde uvek vezuju noge, jebote, cega li se plase?
- Sta se ovde cekalo? U salu odmah, i sve da se vadi napolje! -podvriskuje strogim glasom…elektra, dete, mora, iskrvarices na smrt ovako…je li vadjena krv?
- Jeste, tri puta, eritrociti 5 100 000
- A? O cemu vi to, pa ona krvari ovako vec treci dan?
Slucaj. Ni krvna slika ne moze da mi bude kao u normalnih ljudi. Bas sam stoka bre!
- Slusaj „ujko“ da ti kazem, i nemoj jos da me odvezujete za svaki slucaj jer cete dobiti nogom po nosu, svi koliko vas ima. / I tada shvatih zasto vezuju noge. Nije dzabe, jebote./ Idi lepo kuci pa tvojoj Lj. vadi sta ‘oces. Meni, sada i ovde neces nista, osim ako mi prvo ne izvadite mozak. A koliko znam nisi strucan za to. Strucan si samo za pi… Jasno li ti je „ujko“? I veruj mi, ja ti nisam kriva sto imas poludelu sestricinu koju mi sam djavo dade za kumu. Ni ti ni ja nismo krivi. Snaslo nas.
Svi zaprepasceni kako se ja to usudjujem da protivurecim prof.dr.sci.med.VS, jednom od najpoznatijih u zemlji a i sire. Studentariji vilice opustene a oci razrogacene. Skrecu pogled.
Nasmeja se prof, izrece da sam neodgovorna, luda, neznalica, i jos po nesto, i skide rukavice. Izvinjavali mu se svi, do ulice cak. ja nisam. On odmahnu rukom, u prevodu – znam slucaj, jer ona je slucaj…- i ode sa svojom svitom.
Vratise me u sobu, ljuti, bljuju vatru. Nacelnik mi potura knjigu da potpisem za otpust.
- Ne mogu, cekam mog doktora, dolazi za dva dana. Mozete samo sami da me otpustite ako smete da rizikujete.
Nisam zelela da saznam sta mi je mislio.
…………………………………………
Ponedeljak.
Velika vizita.
Njih milion + studenti.
Na kraju, iza svih, naslonjen na vrata, moj dragi doktor Lukic.
- Glavni staje pored mog kreveta, gleda listu, vrti glavom i izdaje naredjenja. Sestra sa nadrkanim trepavicama i noktima, /valjda na posao dosla pravo iz diskoteke/, marljivo pise.
- Ovde cemo da damo hormonsku terapiju sa ne znam ti vec cime…ili ce da stane krvarenje odmah, ili ce da iskrvari jace pa da stane.
Aha, a onda cete me u frizider, dabome, da se vi malo vezbate, a ja na led. Nece da moze. Pogledah u mog doktora, on diskretno odrecno odmahuje glavom. Sacekah da se lepo dogovore, pa izrekoh da ja to necu.
Videvsi mu pogled, shvatih smisao ubilackog nagona kod ljudi.
……………………………………………..
Oko podneva dolazi mi i moj drugi dr. Zlatkovic. Zlatni, kako sam ga ja zvala. Seda kod mene na krevet, smejuci se sapuce da sve zna, da je na odeljenju haos zbog mene, zeza se i pita da li da ide da krade cebice po bolnici znajuci kakva sam smrzotina. Kikocemo se tiho a on me moli da ga poslusam.
- Slusaj, moramo da opravdamo tvoj boravak ovde, nas dvojica se dogovorili da ti uradimo eksplorativnu pa da te pustimo kuci, da te izlecimo. Lukic zna sta ti je, ali niko nece da slusa. Molim te, evo ja cu da ti radim, pod anestezijom, kada svi odu, popodne kada je prazna ambulanta, uradicu ti to lepo, nezno, neces da osetis.
- Ok, ali kako bre da mi brckas a ja da nista ne znam, necu da znam ni da mi je lepo.
- Budaloooooo, hahahahahaaaaaa, doci cu po tebe.
Samo da kazem da je morao da zove anesteziologa, prijatelja, sa hirurgije i da pozajmi od njih anesteziju, jer od silne uvredjenosti nisu odobrili na odeljenju gde sam lezala.
Odradismo to, ujutru mi napisase otpusnu, ali nacelnik ne odole da dodje da mi saopsti kako nikada necu imati dce, da to nije tragedija, da cu, eto moci da usvojim dete, da mi jedva izvukose zivu glavu…i da mi da kompliment: tolicka zenica, a izdrzljiva kao konj.
-Hvala doktore. I sama znam da sam konj.
- A, je li, doktore, a od cega vi to mene izleciste? I cime? Na osnovu koje dijagnoze znate da necu moci da radjam? I da znate, na pamet mi ne pada da skacem ni pod voz, ni u Dunav, pokvarila bih sminku, a dete cu roditi bas ovde, kod vas. Zahvalna sam vam na brizi zaista.
Oprem.
Odoh kuci sa nazvrljanom nekom dijagnozom, ‘bemliga kojom.
Dr.Lukic uspostavio pravu. Endometrioza. Pustio me kuci i izlecio. Sa 4 tablete stedirila. I cajem od koprive, popila sam ga na hektolitre.
I neka sam.
I jos nesto. Pravih, dobrih doktora jos ima i te kako. Doktora – ljudi!
Dovezose me u sobu i haknuse sa onih nosila kao vrecu krompira u krevet. Ma nema veze, daj samo da zaspim, valjda cu posle biti normalnija?
Zene bi da pricaju, gledaju me sazaljivo onako izmrcvarenu, meni nije ni do mene, okretoh im guzicu i osetih kako tonem u zeljeni san. Jao lepote.
Jeste da nogu i dalje ne osecam, jeste da onako bez gaca natapam krevet, ali ko ga jebe, hocu samo da spavam.
Ali! Tu je ono, bez brige.
Taman poceh da se osecam blazeno, ispod prozora sobe zatresta orkestar. Ceo jebote, sa sve basom. Ijaoooooooooooooo, pokrih se preko glave i ponovo dobih zelju da umrem. Od sramote ovog puta.
-Jao Boze, jesi li ti normalan, sto mi to radis? Cime se ja to ogresih.
Psovke, kletve i pretnje koje izgovorih u sebi, nisu za ovde.
Electraaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, sincinaaaaaaaaaaaaaaaaaa, izadi na prozorrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr…
Oprem, bas cu, nisam poludela.
Prilazi mi neka zenica, bojazljivo me kucka po ramenu i zove: – izgleda da ovi vas zovu, ‘ajde da vam pomognem da dodjete do prozora, bas su slatki.
Slatki, slatko cu ih potamaniti i najebati im se svega na svetu.
- Ne, nemam ja pojma, nije to niko moj.
- Ma jeste, blago vama, nemojte da ste takvi, ‘ajde polako do prozora.
Sta cu, ustadoh i domileh do prozora. Od prizora „umreh“ ponovo.
Na sred ulice tresti orkestar, svi stanovnici ulice, bolesnici iz bolnice, doktori, sestre… vise po prozorima, na trotoaru poceo da se skuplja svet, automobili stoje jer je napravljen totalni zastoj, ali niko se ne buni. Gledaju sa odobravanjem, smeskaju se i strpljivo cekaju da se performans zavrsi. Cak ni policajac ne reaguje, i on je strpljiv.
Moj ludi brat na vrat basa stavio slem, onaj zidarski, ako gadjam necim da ne slomijem bas, za njega bas ga briga. Pijani kao majke, mogu misliti koju kolicinu alkohola su srucili u sebe za 19 sati cekanja, koliko sam se ja telila. Moji folklorci drmaju sopske posred asfalta. Aplauz kao u Sava centru. Strasno! Lud za ludim, pa usvet, sto bi rekla moja baba.
Koliko god da sam bila ljuta, bese mi i milo. Oni odose, ja se konacno strovalih da spavam.
………………………………
Probudila sam se kao da su me tenkovi gazili, sve boli, vrucina spicila, gladna sam…ja bih da ustanem ali kako cu onako dronjava? Spavacica napred rascepana do dole, gace ti ne daju, blagi uzas.
Pozovem sestru da mi donese drugu spavacicu da mogu da odem da se istusiram i operem kosu, nasminkam se kao covek, uljudim. Ona me gleda sablaznjeno kao da sam trazila kartu za putovanje na Jupiter. Izrece – svasta- demonstrativno se okrete na peti i ode. I one zene iz sobe me gledaju belo, ali cute.
Vizita. Utrca svita belih mantila. Medju njima i moja dva doktora, duse moje. Kada se ljudi ne slogirase ugledavsi me . Sta, kako, zasto ih niko nije zvao… bese mu.
Odletese da vide dete, umirise me koliko-toliko, zbrinuse me, donesose mi pristojnu spavacicu i meni laknu.
Donesose hranu. Ja zgranuta. Tanjir umazan nekim retkim grizom.
- Sta je ovo, mozete li da mi objasnite?
-Rucak, izrece nadrkana servirka.
-Ovo rucak? Vi me sigurno zajebavate?
- A sta bi ti? Tek si se porodila a vec bi da zderes?
Znaci, moram da se organizujem. I jesam. Kroz prozor, na kanapce, pa u nathaznu. Napunih je ja ocas posla. Na kolicini kravica mleka mogla je da mi pozavidi svaka osrednja samoposluga. Jebite se vi sa vasim splacinama.
Ne donesose mi dete taj dan ali jos uvek sam bila mirna. Tezak porodjaj, dete izmuceno, pod kiseonikom…
Tu noc me spopadose bolovi u stomaku, da crknem. ustadoh da dozovem sestru i onesvestih se na sred hodnika. Skupise me i vratise u krevet, ali, moram da cekam jutro, dezurni doktor spava, ne smeju da ga bude…to sto se ja znojim i drhtim od bolova, nema veze.
Popizdeh.
- Slusajte sestrice, idite probudite doktora i recite mu da porodilja ta i ta pita treba li da mu udeli pi… da bi dosao da joj olaksa muke; jest da je malo krvava i prostepana, ali nema veze. Idite ga pitajte ili cu ja da odem, a onda to budjenje nece zaboraviti ni kada umre.
Ode u panici. Ulazi dezurni, besan, rascupan, namrsten…- sta je bilo?
-Imam nesnosne bolove, ucinite nesto.
-A sta bi ti da ucinim usred noci? Zar to ne moze da ceka jutro?
zove se jos i pravoslavna nova godina, a mi je zovemo i srpska nova godina 
