Electrasdreams’s Weblog

новембар 22, 2006

Moja ulica /meme/

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 8:45 pm

 

22 Novembar, 2006

Ceo dan sam bazala po beogradskim ulicama skupljajuci papire za nova dokumenta.Satrla sam se hodajuci,vozeci i potpisujuci se.I onda, ne znam zasto, pala mi je na um tema za meme.Okrenula sam auto i krenula ka ulici Brace Ribnikar, na  Slavujevom  Vencu.Odavno nisam tuda prosla, a volim.Imam potrebu da joj se uvek vracam. Smiruje me i opusta. Raduje me. Zasto?

Tu sam stanovala kada sam se rodila, pa do moje seste.  Taj deo grada se,cini mi se, najmanje promenio za sve ove godine. Nekako mi je ostala ista,kao da se nikada i nece promeniti. Iste kuce, ista dvorista,iste kapije,ali – sada zakljucane. Kada sam ja bila dete,nista se nije zakljucavalo. Jurcali smo kroz dvorista,s kraja na kraj ulice, s drveta na drvo…Svi smo se znali,ljudi su jedni drugima pomagali,cuvali decu…

Lagano hodajuci,dosla sam do “mog” dvorista.Iste betonske stepenice, oivicene gvozdjem da se ne bi krunile,koje su svojevremeno mojim kolenima nanosile mnogo bola i rana, cesma na istom mestu,isti prozori,ali…nema razgovora,nema decije graje,nema kafenisanja…sve tiho,sablasno tiho. Ma, valjda ljudi jos nisu dosli s posla, a deca iz skole? Brsljen i dalje obavija ogradu a secanje mi snazi fijuk pruta od brsljana po mojoj zadnjici – vaspitna mera za sve moje decije genijalnosti i izmisljotine. Boze,kako ponekad bas nismo bili shvaceni! Preko puta, na mestu kasapnice cika Ruzica / Juzica,kako sam ga ja zvala / i na mestu piljarnice i pekare, sada mini-market. Priznacete, mnogo otmenije i savremenije zvuci. Slavujev parkic,takoreci isti.Samo deca ne jurcaju ni ovde. Nema se kada od silnih obaveza. Na cosku, kafane “Figaro” vise nema. Sa prozora iznad,  baka Gina vise ne grdi nikoga, Cika Mica ne ispija svoje cokanjce jakije…ni jedne macke na ulici, a ni pas da zalaje. A sta li je sa svima onima sa kojima sam se, besomucno,po vasceli dan  igrala? nema nikoga, da pitam. Uvek samo prosetam,setim se, i odem.Do sledeceg vracanja.

A sve je ostalo isto?

 

новембар 18, 2006

Peh

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 8:58 pm

 

Danas je jedan od “onih”-tamo dana kada covek pomisli da mu se necastivi upleo u,i onako,sulud zivot,i da jutros nije ni trebao da ustaje iz kreveta.

Dan je poceo lepo samom cinjenicom da sam ustala na vreme,da sam uspela da prostrem ves…i jos kojesta po kuci, cak da detetu spremim dorucak i, laganica se spremim i doteram za predstojeci teren.A dan divan,suncan,samo tako. Raspolozena i orna,sela u auto i krenula, da bez panicne zurbe stignem tamo gde sam posla. Ali, “onaj” /ni ime ne zelim da mu izgovorim/, niti ore, niti kopa,sto rekla moja baka.Stanem lepo da jos, pre puta, kupim i dorucak,pa da grickam dok ne stignem na odrediste.  Parkiram se ispred kioska sa hranom,auto naravno,ostavim otkljucan, na dva metra od mene, obavim kupovinu i krenem.Na izlasku iz grada, na sedistu pored mene – nema moje tasne. U tasni,ceo moj svet, i privatni i poslovni.U prvom momentu, osecaj da staje srce…pa onda mozak trista na sat…pa vracanje nazad da bar blokiram kartice u banci i da organizujem menjanje brave na kuci i na sluzbenim prostorijama, a sve drugo posle,kada se vratim sa terena, jer posao NE MOZE da se odlozi.Bas nikako. I onda stignem, u goloj vodi, naravno,ceo dan radim nasmejana i ljubazna i pribrana,pa u 18h stignem s puta. I onda golgota. Prvo u policiju,pa dalje da saniram sta se moze. A to ravno nemogucem ,bez mobilnog i bez brojeva koji su otisli u nepovrat. Bez vozacke dozvole,bez dokumenata,bez kojekakvih brojeva koje ne znam na pamet,”obezglavljena”. I onda me uhvati smeh. Ko sam ja sada? Niko!I sve mislim kako je to neurotican smeh, ali se smejem i dalje.Vozim bez dozvole,zapisnik iz policije cu dobiti tek u ponedeljak,jer tek tada moze da se zavede,sutra opet idem na put. Znaci,moram da nadjem ko ce da me vozi. Ne daj boze da me neko zaustavi,kako da objasnim ko sam?..I vec sam kod kuce.

Oblacim moje komotne krpice, dete mi kuva kafu i oblece oko mene,moleci me da se ne sekiram, kao da sam, ne daj Boze, bolesna. I onda pomislim: pa sta, pokrali me pa sta. Ima mnogo gorih stvari.Mozda je to uradio neko ko je u velikoj nevolji.Mozda je bio gladan? Mozda bolestan? Mozda mu je trebalo za dete? Ili mozda joj je trebalo? Mozda,mozda…niko valjda ne krade iz besa?…?… Dokumenta cu povaditi,bicu opet ja,ja. Pare sam  mu uskratila,ne moze da podigne na automatu niti drugacije, a i da moze…pa zaradicu ih .  Svi u kuci smo zdravi,sto je jedino vazno. Ma, ne mogu vise da razmisljam o tome.Bilo, pa sta sad. Ima toliko stvari koje me raduju. Sutra je novi dan.

Sve je to MOJ zivot. Moj LEPI zivot!

 

новембар 11, 2006

Moj najbolji prijatelj /meme/

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 8:58 pm

 

Kada sam procitala temu za novi meme,odusevljeno sam pozelela odmah da pisem.Tada sam se zgranula kako to uopste nije ni lako, ni odmah.Koga izdvojiti kao najboljeg od, bar desetak najboljih? Ili bese vise? Kako se ne setiti i onih kojih vise nema a bili su ogromni u svom prijateljstvu? Boga mi,ni malo lako.
Ipak.

Najdalje secanje na upoznavanje vodi me na jedno drvo u ulici u kojoj sam stanovala.To drvo, bilo je moje utociste za sve. Ogromno i razgranato,krilo me je u svojoj krosnji od svih decijih nedaca. A bila sam “uzasno” dete. Tesko me je bilo savladati.Najveca muka mi je bila sto nemam drustvo za pentranje po krovu,zavlacenje na tavan,tutnjanje kroz tudje dvoriste,za skupljanje apsolutno svih zivotinja koje se zadese na ulici,gacanje po vodi kada pada kisa,a nije se lako nalazilo ni drustvo za tucu.Sve neka fina deca oko mene.

Sedeci na grani i klatarajuci nogama,spazila sam ga da ide bas prema MOM drvetu. Nicim nije nagovestio da me je primetio.Uh,kako sam bila uvredjena i besna.Skocila sam ispred njega,misleci,valjda da cu ga uplasiti.Ali nisam.Razocarana,odjurila sam u kucu.Sve do polaska u skolu bili smo ljuti neprijatelji. Tukli smo se kao stoke,i danas,kao uspomenu imam jedan oziljak koji me podseca na sve.
Polazak u skolu je ,postepeno,sve promenio.Sve cesce smo razgovarali bez stisnutih zuba i sve vise vremena provodili zajedno.Cak smo i pomagali jedno drugom oko zadataka.Posto je moja narav izazivala probleme na svakom koraku,opet neprimetno,ja sam u mom drugaru sada vec imala zastitnika.Lagao je za mene,tukao se umesto mene,trpeo grdnju zbog mene,podmetao se kada god je mogao.Sve bolje smo se slagali.I sve vise vremena provodili zajedno.Nismo ni primetili kada smo jedno drugom poceli i da se poveravamo. Nismo ni primetili da sam se i ja pripitomila,da sam se i ja za njega podmetala. Trajalo je to tako do sestog razreda, a onda sam se vratila u rodni grad.Dopisivali smo se stalno,culi se telefonom svaki dan,ali,zivot kao zivot,razdvojio nas je vremenom  Potpuno. Citavih  20 godina,  kada smo se, slucajno sreli u Londonu.

Tih dvadeset godina bilo je izbrisano.Kao da ih i nije bilo.Nastavili smo tamo gde smo  stali.Sada smo porodicno,jedni drugima, u svako doba sve. Malo li je?

 

Create a free website or blog at WordPress.com.