Electrasdreams’s Weblog

фебруар 12, 2007

Blesava

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 10:52 pm

 

Izvesno vreme vec, ne mogu da se setim tacno od kada, srecem u gradu jedno dete. Na raznoraznim mestima. U zatvorenoj ulici, ispred skole pored koje prolazim kada idem na posao, muva se oko Doma zdravlja, po hipodromu, u parku…a najcesce ispred pekare gde kupujem dorucak. Ne prosi. Cuti i gleda. Uzme bez reci po koji dinarcic koji mu ljudi daju u prolazu i ne gledajuci ga. Stisne u malu, prljavu ruku i sagne glavu kao da se stidi. Potom nastavlja da gleda, nenametljivo ali izrazajno, pravo u oci. Imam utisak da proucava ljudska lica.

Prljav, slabo obucen, crne guste neosisane i zamrsene kose, sumnjivog mirisa i blatnjavih noktiju, i crnih kao noc pametnih ociju, po mojoj proceni oko 6-7 godina star.

Cigance.

U pocetku nisam obracala paznju. Kako je vreme odmicalo, pocela sam i ja njega da gledam, da prosto cekam sta ce da se desi. Onda sam mu svako jutro kupovala dorucak. Uzme, sagne glavu i ceka da se udaljim. Sve se desavalo bez reci. Cekali smo oboje. Sta?

Mozda sam, gresna mi dusa, mislila da je jos jedan od onih malih prevaranata koji prose a zive bolje od mnogih? Mozda sam mislila da hoce i da ukrade sve sto mu prilika dozvoli? Mozda sam mislila…? Ma ko zna sta sam sve mislila?

I tako su prolazili meseci. Jedno vreme ga nisam sretala pa mi se cinilo da sam zaboravila.

A nisam. Hvatala sam sebe da mi pada na pamet. Tako, iz cista mira. A onda sam ga spazila ispred pekare. Kupila sam dorucak i sebi i njemu i donela odluku u trenutku, da isteram stvar na cistac. Drugacije nisam mogla.

Doterala sam auto ispred kafica preko puta pekare i sela u kafic da cekam? Pitala sam se da li sam totalno blesava kada to radim? Pitala se ali cekala i dalje.

Oko 13h krenuo je nekud. Izletela sam iz kafica kao furija, sela u kola i za njim. Nije me primetio, a jos manje ocekivao da ima takve lude na svetu.

Kuca, ako se to moze nazvati kucom, je prilicno izvan grada. Imala sam utisak da ce se srusiti kada prodje kroz nesto sto je trebalo da budu vrata. Zastao je ispred tih “vrata”, iz dzepa izvadio burek koji sam mu tog jutra kupila, pomilovao masnu hartiju i tiho usao.

Ocekivala sam graju, gomilu ljudi i dece kako to obicno biva u Romskim porodicama, ali nista. Sedela sam u kolima prilicno zabezeknuta sobom i situacijom u kojoj sam se nasla i osetila da me kidaju suze. Suze bez suza, sta li? I sta sada?

Sedela sam i pusila, da valjda smognem snagu da udjem. A sta ako me oteraju? Ko sam ja da se mesam u tudji zivot? Zvonilo mi je u glavi da idem odatle, da pustim ljude na miru, malo li im je njihove sirotinje i bede? A sedela sam i dalje. Nemocna od toga sto ne znam sta cu. U kucici i oko nje sve tiho. Malo dalje jos takvih kuca ali se cuje graja, zivot. Nisam mogla. Otisla sam. Danima me je pritiskala tuga, nekakva nemoc, nervoza. Misli, misli, misli…

Svako jutro smo se, kao po dogovoru sretali “na dorucku”. Bez reci, samo gledajuci se oci u oci. Pitala sam se dokle jos mogu da izdrzim?

Nisam dugo. Kupujuci dorucak, prisla sam da mu dam njegov i pruzila ruku kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Pruzio je svoju malu prljavu i hladnu kao led rucicu i posli smo zajedno. Cuteci. Imala sam utisak da mi je poklonio svo poverenje ovog sveta. Javila sam se na posao da necu doci i krenuli smo ka kolima. Malo se neckao da udje, gledao po sebi pa u sediste, kao da se cudio kako ce tako prljav unutra. Cekala sam strpljivo, nista nisam govorila. Nisam mogla. Kada je konacno usao, sedeo je na ivici i skupio se koliko god je mogao cvrsto se drzeci za sediste.

Prvo radnja, kineska, sa odecom. Kupila sam sve sto treba. Strpljivo me je cekao, cini mi se ni pomerio se nije. Pa kod mene kuci. U kadu punu tople penusave vode. Pomisljala sam cak i na ribacu cetku! Salim se, naravno. Iz kade je izaslo najlepse dete koje sam ikada videla.

…………………………………………….

Dugo sam cutala, ali kada su ljudi poceli da sumnjaju, ispricala sam. Retko ko mi nije rekao da sam nacisto blesava, luda, sumanuta… Skoro svi cekaju, imam utisak i sa nestrpljenjem, da budem razocarana, opljackana, prevarena…

Samo moje dete me razume, i pomaze mi u svemu.

On zivi sa bakom, bolesnom, nesposobnom da se i o sebi brine kako treba. Ima 8 godina. U skolu ne ide. Od jeseni ce se i to promeniti. Sada imaju socijalnu pomoc. Baki nosi hranu iz narodne kuhinje. Mene poslusa svaki dan. Kupi mi cigarete, hleb, mleko… i sasvim ozbiljno shvata svoje “obaveze”. Ja se trudim da izmislim sto vise sitnica koje moze da uradi. Ponosan je na to sto zaradjuje posteno.Jednom nedeljno moj sin mu “drzi casove”. Uci da cita i pise. Veoma lako uci. Upija prosto sve sto mu se kaze. Cistocu smo savladali. Kaze, voli strasno da bude cist. Nabavili smo odecu i za njega i za baku. I cebad. I sapun. I ogrev. I lekove za baku… Samo je trebalo pokrenuti, sada samo ide. Nismo mi bas toliko neosetljivi.

A oni sto cekaju da se dese lose stvari, pa, neka cekaju. Ja ne cekam. Sigurna sam da sam stekla jos jednog iskrenog prijatelja. Za uvek.

 

Advertisements

фебруар 11, 2007

Cutanje je zlato /meme/

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 9:06 pm

11 Februar, 2007

Eto, podseti me ova tema ponovo na moje detinjstvo i na ulicu o kojoj sam vec pisala.

setila sam se “radnih akcija” u istoj, kada su se zajednicki pekle paprike za ajvar, sadilo cvece, popravljale stvari oko kuce i slicno. Sve zajednicki. Komsijski.

Zene su prednjacile u svemu. mnogo su radile, ali i komandovale Boga mi. Donesi ovo, odnesi ovo, uradi ono… slusali smo svi. I muzevi i deca. Deca pogotovu. Prilicno sam mrzela te akcije. Krale su mi vreme za igranje. Narocito su me nervirale one starije zene. Uvek ozbiljne, one su organizovale i stalno nesto zvocale. Mladje, nase majke, su slusale i radile, ali se i salile i pokusavale da zastite decu, prilicno neuspesno, jer to je bio deo vaspitanja, kako su matore govorile. Njihovoj cvrstoj ruci i usresredjenoj paznji nista nije moglo da promakne.

Elem, pri jednoj akciji spremanja zimnice, te godine u nasem dvoristu, kada su muski otisli da malo odmore, pozva me nana Gina, najstarija i najopasnija “akcijasica” u celoj ulici.

“Idi kceri u “Figaro” i donesi nam u ovu politru rakije, da dusu okrepimo, pocrkacemo od rada. Samo pazi, pridji Miti i sapni mu, zna on sta ce da ti da, ali pazi da niko ne cuje. Jel’ jasno? Klimnuh glavom i otrcah. Ali…koliko krocih na ulicu, deca me spazise i svi u glas pozvase da se igram. Koliko me je glas posluzio, iz sve snage povikah: “ne mooooooooogu, idem da kuuuuuuuuuupim nana Gini  jakijeeeeeeeeeeeeeee…odzvonilo je to po citavom kraju.
E, da sam tada znala da je cutanje zlato, guzica mi ne bi bila modra od batina.

 

Блог на WordPress.com.