Muzicka kutija

 

Cudo jedno kako obicno caskanje moze da te podseti i na ono cega ne zelis da se secas.

Mozda nisam u pravu sto ne zelim da se secam bombardovanja, ovog poslednjeg dakako, ali nekako mi je to potisnuto i veoma retko  bljesne po koji zapamceni detalj. Ma sta ima da se secam?! Bilo – ne povratilo se. Ali?

Drugovale su njih dve ihahaj godina, jos od rane mladost, i postale jedna drugoj “u svako doba sve”.  Delile i precutanosti i neprecutanosti, pa im i sudbine bile nekako veoma slicne. U vreme bombardovanja, obe u porodici samo sa po jednim muskim detetom,  nedovoljno odraslim da shvati sta se to tamo napolju zbiva?

Njih dve razlicite da Bog cuva, ali, otuda valjda i tolika bliskost.

I strah im bio razlicit. I pokazivanje i nepokazivanje.

Jednoj, nekako brzo po pocetku tuce iz nebesa, dogodi se rodjendan. Na par dana pre tog dana caskale su uz kafu:

– Eto, uvek si mi se smejala i nazivala sentimentalnom ludom sto zelim da imam muzicku kutiju, sada je mozda nikada i necu imati.

– Hahahahahaha, ma daj, o cemu ti pricas? Glave cemo pogubiti a ti mastas li mastas. Daj se, zeno, dozovi!

– Pa da, i sada ti je smesno. Kako samo mozes da budes toliko gruba, a nisi skote, ja bar to znam.

– Ma nemas ti pojma! U tim oblacima u kojima zivis, nemas ti pojma ni o cemu. Muzicka kutija, nije – nego! E lude li zene!
– Ponekad bas umes da budes skot! Nista ti ne razumes!
Umalo da se posvadjaju?  Ma ne. To je bio normalan nacin njihove komunikacije.

A razumela je. Itekako.

Malo vremena, razmislja brzinom svetlosti, i gde da nadje, pita se, kada nigde nista nema … ali naci ce makar je ne bilo…

Sutra dan, avantura.  Ma gore od toga! Nakon posla, hajd u grad pa trazi.

Negde na pola puta do Knez  Mihajlove oglasise se sirene.

– Ma samo ti radi svoj posao, misao koliko treba vremena pogledu da dopre do u nebo. Ljudi se sklanjaju, i ono malo radnji se zatvara. Ona uporna, trazi.  Jedan izlog, do pola izlepljen papirom, dozva u secanje da je tu moglo da se kupi raznoraznih gluposti tipa svastarnice.

– Dobro vece, imate li mozda muzickih kutija?

– Zabezeknut pogled prodavacice i njenog decka koji je valjda dosao da je odvede na bezbedno…molim?

– Muzicke kutije, imate li bar jednu?

– Udjite, evo stavila sam kafu, hocete li i vi?

– Hocu, dabome, evo i cigareta.

– Sjajno. Imadoh negde jednu, ali je od onih velikih, samo moram da potrazim.

– Uh, hvala Bogu.

U medjuvremenu stigla kafa, piju je, puse i caskaju.  Gde li ce da zvizne?
– Evo je, znam da je bila tu negde! Samo, ne znam gde je kutija za pakovanje, mogu li da vam stavim u kesu? Ovo je neverovatno, pa ko sada misli o takvim stvarima?!

– Misli onaj kome je stalo, ma nema veze, ne obracajte paznju … presrecna je ona sto je   nasla….cao!…

Ta kutija stoji na najvidnijem mestu u dnevnoj sobi. I danas se, pri pogledu na nju, njih dve slatko ismeju. Ponekad ta, sasvim obicna, drvena, muzicka kutija, izmami i po koju suzu. Znate li ciju?