Electrasdreams’s Weblog

август 21, 2007

Slutim…dolazi novo svitanje /meme/

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 7:26 am

21 Avgust, 2007

…I zaklinjem se da cu ga voleti, da cu mu dusu dusom hraniti, da cu u srcu nositi sve sto zeli, hoce i moze, da cu mu se cela prosuti nesebicno, ma gde bili, vavjek i u ime radosti…

Kladim se da ste pomislili da je na pomolu nova ljubav veka?

E pa, nije!

Mnogo volim da putujem. Od uvek. Po svetu, po zivotu, po radosti, po patnji…i ne samo da putujem, vec da sa tih putovanja, u svoj kovceg s blagom, pridodam jos po koju dragocenost. Nikada mi nece biti dosta.

A ima tu…ihahaj dragog kamenja. Samo su crni biseri retki, pogodicete, njih ima malo.

Nekada su ta putovanja lagana, prodju glatko, a nekada?! Znate ono kada se na putu  sto-sta uzli, otme se, pa proklinjete cas kada ste uopste i posli? Ali, Boze moj! Psujes, lupas nogom, zvocas, besnis na sebe, ponekad otpatis…pa nastavis dalje.

Ne dopadaju se svima ta moja putovanja. Mnogi mi kazu da potpuno pogresno putujem. Kazu i to, dobronamerno naravno, da nikako nije u redu da bazam svetom crca otvorenog kao crkvena vrata; pa da udje ko hoce i kada hoce. Ja opet, drugacije ne umem, i necu, dodjavola!

Umeju ta putovanja i da zabole, rastuze, razocaraju. Neka, i to je putovanje. Moje.

Sa onih lepih, dragocenosti pakujem u onaj kovceg, secate se? Sa ruznih, sve pobacam i zaboravim. Sta, kog djavola, imam njih da pamtim?!

Upoznala sam mnoga mesta. Neka me bez secanja ostavila, neka me izujedala, ali ima onih koja volim, u dusi cuvam i pamtim po necijem koraku, po necijim ocima, smehu…

Odzvanjaju ti koraci, smeh, kud god da prodjem, oci i ruke me miluju iza svakog coska, blaga rec i u san prati.

Od svih putovanja, dogodilo se jednom i ono veliko, najvece. Na dugo. Na ne zna se dokle. Otrgnuta od svega sto sam ja, ni osvestila se nisam, a vec se nasla u drugom gradu, u nekom drugacijem zivotu, u nekoj drugoj sredini, u nekim drugim pravilima…

Ha, ma nema veze. Lako cu!

Djavola lako.

Dugo vec ni jednu ulicu ne prepoznajem ni po cijem koraku, smehu, pogledu punom razumevanja, dobroti…po sposobnosti da daruje shvatanje. Kroz moja “crkvena vrata” dugo niko ni provirio nije. Onaj koji ipak jeste, obeshrabrio se i pobegao. Drugaciji neki svet zivi ovde. Zasto li?

Onda si prisiljen da zauzmes stav, kako ja to volim da kazem. Fuj! Nista gore od toga kada moras da zauzmes stav, da podignes zid i ostavis samo otskrinuta vratanca…za ne daj Boze.

Ma i na to se covek navikne.

Onda te postuju, uvazavaju, intrigiras ih, ali i ocekuju da ih primis u svoje srce, ne nudeci nista kao pokrice…i cude se sto ne mozes, sto neces. Ne shvataju sto po zivot bez stava ides na neko drugo mesto, tamo odakle si na put posao. Naravno, onda si uobrazen, cudan, razlicit i ta razlicitost je ono sa cime se ne mire.

Jesam, pa sta?

Uvek sam mislila da treba verovati samo onome sto iz nas izbija spontano, bez pripreme i svodnicke uloge mozga. Obozavam avanturu duha. To mi je jako vazno. U ovom gradu dusa mi je gladna i zavija kao napusteno pseto. Oko mene su jludi, godinama vec, u cije oci kada pogledam, imam osecaj da ne treba da budem tu gde jesam. Ne podnosim ljude kojima, bez obzira na godine, sva cula spavaju, sputana sredinom u kojoj zive po ustaljenim navikama i pravilima. Kojima je vazniji manir od radosti. Ne pristajem na to. Pristajem da oko mene budu ljudi, samo oni pored kojih mogu da budem sva i samo svoja. Hocu da govorim i da radim ono sto stvarno osecam i mislim, a ne da izgovaram ono sto literarno efektnije zvuci ili ono sto sto se poklapa i prati nametnuta nam pravila.

Vredja me neiskrenost. Vredja me licemerje. Vredja toliko da pozelim da vristim…ili utihnem i zauzmem stav.

Oni retki, oni toliko malobrojni da ni na prste jedne ruke ne mozes da ih izbrojis, samo su sebi dozvolili da ne budu zabezeknuti razlicitoscu. Razumeju sustinu, bila bih skot da to ne priznam,ali…da prihvate bez opominjanja i usmeravanja… a, to ne.

Tako je bilo dugo, dugo. Tada se dogodilo. Prepoznalo. Potpuno neocekivano.

Neko pametan je rekao, procitala ja to vise puta, kao veliku misao nekog pisca valjda, ustvari vise njih. Ni oni valjda vise ne znaju ko, pa je svojataju. Ko god da je, alal mu!

:”Prijateljstvo je kao ljubav. Jednostavno te pogodi”.

I pogodilo me. Crni biser spustih u moj kovceg sa dragocenostima. Prepoznah sebi slicnog koji ume da daruje radost prijateljstva. Imate li pojma koliko sam ja bogata?! Prepoznah nekoga zbog koga cu reci da je vredelo deo zivota provesti u ovom gradu, zbog koga ono zaklinjanje s pocetka nije samo pusto trabunjanje zanesenog pesnika…

A on, ma on je jedna dusa. Sta ima da vam pricam?!

Eto, postoji takvo mesto. Verujte. Potrazite i vi, slobodno, samo…kako cete naci takvo mesto ako vam srce nije isto sto i crkvena vrata? Da li se ponekad zapitate?

I… kazacete mi, mozda, da je jos rano da se u dobijeni dar kunem?

Pssssssssssst, samo vama u poverenju cu reci: slutim, dolazi novo svitanje.

Ma sta slutim? Znam.

 

Advertisements

Оставите коментар »

Нема коментара.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.

%d bloggers like this: