Electrasdreams’s Weblog

децембар 10, 2007

Nekako ovako…

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 2:05 pm

 

Bas se danas osecam nekako ovako:

Gordana Tomic-Radojevic             “Iscv’tena strnjika”

N’moj da se cudis

K’d bi mogla

Ko preperuga bi ti doletela

D’ me niki ne cuje i ne vidi

Od cvece bi sve boje begendisala

Miris bi mu ispila

Preobukla bi se u t’nku kosulju

I s’s prvu kisu bi se izmila

D’ ti z’mirisem k’o zadojena njiva

D’ ti unesem u ruke nemir

P’ da mi ti od usta otkines

I zalos’ i smejanje

Kada god sam tuzna, ja posegnem za ovom divnom zbirkom pesama. Samo je Goca umela da kaze ono sto ja osecam.

 

Advertisements

децембар 1, 2007

Beleg

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 2:05 pm

Kada je onako sicusna i ruzicasta udostojila svet svojim rodjenjem, nije mogla znati da nosi krst ponavljanja, nicim zasluzen.

Detinjstvo joj bilo radost.

U jurcanju po komsijskim dvoristima sa decom iz ulice, stasavala u radoznalu devojcicu, i vazda je u krupnim, tamnim ocima nosila sta, kako, zasto…

Svojom malom dusom hvatala saznanja u letu, ne obaziruci se na razbijena kolena. Tada samo kolena.

Jedince u mnogoclanoj porodici, “ikona”.

Sve do…ma cak tamo do svoje pete.

I…puf!

Odjednom odgovori na Njena pitanja nekako nejasni, nerazumljivi bas. Tatino mesto za stolom sve cesce prazno. Njegovi pokloni doneseni nocu, kada Ona ne moze da mu se baci u narucje obradovana. Roditeljski krevet, kada je nocu izmore “strasni” snovi pa bosim nozicama dotapka do njega…nekako ima vise mesta i doceka je samo jedan zagrljaj.

Ma, sve nesto bezveze, neuobicajeno. A, kada je mama, svu doteranu i “vaznu” povede u setnju…pogledi, pogledi, pogledi…nekako cudni, probadajuci, radoznali.

Mama, visoka, prelepa, snazna, gordo podignute glave, uvek sa osmehom na licu, posvecena samo Njoj.

– Sve je u redu, sve je u redu…odzvanja u maloj glavi, iako, evo vec ne zna koliko, tata nije “grunuo” kroz vrata s glasnim pitanjem -” gde je moj neizdrz?!”

Selidba. Nove ulice. Nova dvorista. Neka druga deca. Baka i deka i ujak vise ne dolaze u goste. Zive zajedno. Mami u pogledu tisina, toliko glasna, da mala dusa to tesko podnosi.

Italija, Portugalija, Francuska…cuje Ona razgovor kada svi misle da je zadubljena u svoj svet maste i igre. Izmedju toga, pozdravljanja, nenadana, nenajavljena, kratka. Zagrljaji, poljupci…”doci ce tata”…i Njen pogled kroz kapiju koji ga prati sve dok ne zamakne za cosak.

Ne place, ne pita, ceka.

Afrika, Rusija, Amerika…cuje Ona opet te nejasne reci. Izmedju vise nema pozdravljanja. Samo po neka razglednica ili paket sa igrackama. Boze, kako su to lepe igracke bile! Niko nije imao takve…pa nije bilo ni cudnih reci, ni razglednica, ni igracaka. Samo tisina.

…………………

Stasao je taj neizdrz u lepuskastu, veselu nasmejanu i komunikativnu devetnaestogodisnjakinju. Voleli je svi. Jedinica u mnogoclanoj porodici, “ikona”.

Italija, Francuska, Portugalija, Afrika….putovanja su bila Njena strast; i potajna, potisnuta, nikome ne izrecena nada …mozda ce ga negde sresti? Po tim prelepim belosvetskim trgovima, tajnovitim ulicama i parkovima, metroima…ko zna? Svet je mali.

………………….

Leto 19..i neke. Predavanja zavrsena, ispiti polozeni, studentarija otisla kucama. Konacno slobodnog vremena da se radi sta se hoce i koliko hoce. Planovi za letovanje, gluvarenje po gradskim “sokacima”, izlozbama, koncertima…drustva malo, grad nekako opusteo.

Mama mora na teren. Tamo negde, u Istocnoj srbiji, njena firma otvorila novo gradiliste. Ona nikada nije bila tamo.
– Hoces samnom na desetak dana? Da se opustis i naspavas pred odlazak na more? Planina je to, selo, nema provoda, ali lepo je tamo.

– Sto da ne, hocu. Prijace mi takav odmor i vreme provedeno samo sa tobom.

Gepek pun knjiga, prikladna odeca i obuca i “planinarenje” moze da pocne.

Prelepo planinsko mesto, raskosna priroda, potoci, reke, izvori…ma zemaljski raj. Nekoliko kuca, nekoliko gradilista, jedan motel i nista vise. Hrana prava domaca. Svitanja nestvarna, zalasci sunca vatreni. Prelepo.

Od gostiju u motelu samo njih dve, po neko dodje, prespava i ode dalje.

Dok je mama na gradjevini, ona na terasi uz knjigu i kafu, uziva, opusteno, bez zurbe, okruzena svom tom lepotom, mirna. Posle rucka, njih dve setaju i pricaju, pricaju, pricaju. Uvece se igraju karte sa osobljem motela. Rano se spava i rano ustaje. potpuno drugaciji nacin zivota, daleko od “civilizacije”.

………………….

– Dobro jutro! Sta ima za dorucak? Ja bih palacinke, ako moze?

– Dete, pobogu, sto ustade tako rano, tek je sest sati?

Kuvarica, omanja, debeljuskasta zenica siroke duse i dobrote kao hleb sto mesi svako jutro. Uzurbano posluje po kuhinji.

– Ne znam. Naspavala sam se.

– Sada ce tebi tetka Rada za cas palacinke, evo, evo, vatra mi lepo gori…ju, ju, ju, crna ja, sto ne zamesih ranije kad znam da volis…ah, sad moja dusica mora da ceka…dodji, sedi ovde pored vatre, hladno je ovde ujutru, planina je to opustela dabogda…melodicnim glasom ne prestaje da prica i jos vecom uzurbanoscu posluje po kuhinji.

Njoj lepo, toplo, ususkano, uz vruc caj i razigranu vatru, uz tetka Radu koju je odmah zavolela. Nekako samo od sebe doslo, prepoznalo se.

– Taaaaaaako, ‘ajde sada, jedi…sve to da pojedes, ma ima ja da te dovedem u red; da ti nabacim neko kilce na te kosti, cccccc, Boze, ‘bem ti modu, zar valja da neko bude tako mrsav? Same oci od tebe, i sta jedete tamo u tom gradu kad’ ste tako k’o pritke? …melje Rada ne zaustavlja se. Stoji pored stola u slovo f i motri na svaki zalogaj, nutka…

– Tako, ajde sada na terasu da pijemo kafu zajedno, vidi kako sunce lepo ugrejalo.

Ona izasla, protegla se zadovoljno i sito, udahnula punim plucima.

Na terasi, za jednim stolom gost. “Stranac”. Vidi se to odmah da nije mestanin.  Gomila fotoaparata na stolu, ustaje, menja ih, skljoca, “hvata” Sunce…

Tetka Rada sruci vrelu kafu na brzinu i otrca u kuhinju da proveri vatru, hleb, hranu koja se krcka…

Ona, sve zamisljenija. Malo, malo pa se okrene da pogleda stranca. Nesto joj vuce pogled. Stalno. Vec joj neprijatno ali ne moze da prestane. Pred njim dupla kafa i velika casa nekog ostrog pica. Zabavljen menjanjem filma nista ne primecuje. Ona, poluokrenuta, sada vec otvoreno gleda. U njega. U nesto. Nije mogao da ne primeti. Zacudjeno je podigao pogled, osmehnuo se i namignuo.

– Devojko, slikam za razglednicu, hocete da se okrenete prema meni, da slikam terasu a da nije bas prazna? Budite ljubazni, molim Vas.

Zadrhtala je snazno, skocila i uletela u kuhinju jecajuci, pravo u tetka Radine rasirene ruke.

– Iju, dete, sta ti je? Jel’ ti rekao nesto? Dripac matori, otac moze da ti bude, bitanga belosvecka vidi se, cevci vinjak od sabajle…niko ne moze da je zaustavi… sssss, miluje joj kosu i tepa…sad’ cu ja da mu majku, crknica ga pojela dabogda…ko zna odakle se dovuk’o, a fini mi izgled’o kad je nocas dos’o…smiri se ruzo sto drkces tol’ko, lele mene, ‘ce mi se prekine dete, ju ju ju…sedi ovde, na ti vodu, pini malko, cekaj da mu ja kazem…

– Neemoj, vuce je za kecelju, to je iizgleda mooj otac, grca…niista mi niije rekao.

– A? Ama dete, ajde ti da se vratis u krevet, nisi se ti mene naspavala, ko zna sta si i sanjala? Lele mene, da nemas vatru, ‘ce da te vodi Rada kod baba Mile, ugljevlje da ti gasi, ju crna ja, ju ju ju… koj li te urece crk’o dabogda…

………………

Kada je, onako uplakana, dojurila na gradiliste, taj strah u majcinim ocima postao je neizbrisivi pratilac. Ali glas smiren, cvrst, siguran.

– Jedino ispravno, dete moje, je da dozvolis da te srce vodi. Idi sada, pridji mu, zagrli ga. I ne osudjuj me sto ja ne mogu. I necu. Hajde…i ne osudjuj ni njega, to pravo nemas.  Oprosti mu.  Tebe radi. Ja vec jesam.

………………..

Podnadulih ociju, ali ohrabrena i prilicno smirena, vracala se Ona  cvrsta u nameri da poslusa majku. Preko reke, na terasi,”belosvecki” covek stajao je pored stola sa casom u ruci i placuci pokusavao da, razjarenoj tetka Radi, objasni da jeste poznao svoje dete po BELEGU na ruci.

………………….

Kada je Ona prelazila mostic preko reke  ne osecajuci noge koje je nose, on se naglo okrenuo i odjurio ne sacekavsi je. U zagrljaj je docekala opet tetka Rada, jecajuci zajedno s njom.

…………………..

Nakon osam godina potrazio ju je. A Ona? Sta je drugo mogla? Oprostila mu je.

10 Responses to “Beleg”

  1. zmajcek Says:
    decembar 1st, 2007 at 2:37 pm e

Oprastati je ljudski,ali beleg i bol u dusi ostaje vecno i pored tog oprastanja (

  1. bubazlatica Says:
    decembar 1st, 2007 at 3:03 pm e

…..prodrmala me je ova tvoja prica….gorka ,ali ipak puna neke topline….i ovaj oprost na kraju hmmmmm…..iskereno i zivotno….tako zivotno….

  1. sarahkay Says:
    decembar 1st, 2007 at 5:54 pm e

svako od nas nosi neki svoj beleg…
tuzna prica, ali ipak je na kraju pobedila dobrota
pozz

  1. whisperer Says:
    decembar 1st, 2007 at 6:13 pm e

da, svako nosi neki beleg…

  1. pdutr Says:
    decembar 1st, 2007 at 9:13 pm e

Dobrota će uvek pobediti.

  1. Зајебант Says:
    decembar 1st, 2007 at 11:08 pm e

idi bre dodjavola, skoro se rasplakah (

  1. RainDog Says:
    decembar 2nd, 2007 at 3:29 pm e

Ma jel priča istinita? Zvuči tako… A inače, drago mi je zbog happy end-a )

  1. electrasdreams Says:
    decembar 2nd, 2007 at 4:58 pm e

Jeste istinita.

  1. Charolija Says:
    decembar 30th, 2007 at 10:57 pm e

Samo se eto nadam, da i moja Jovana nece doci u situaciju slicnu ovoj. Zivot je surov, ali sve je uvek zbog necega dobro!

  1. electrasdreams Says:
    decembar 31st, 2007 at 2:55 pm e

I surov zivot je zivot…dragocen.

 

Create a free website or blog at WordPress.com.