Electrasdreams’s Weblog

фебруар 26, 2008

Opet…NECU

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 2:18 am

Sram te bilo!

Kako si mogla da nam to napravis?! Kako si mogla da tako brzo zaboravis ona popodneva kada smo se po tri-cetri sata spremale da bi izasle uvece? A prekjuce bese, nema ni dvadeset…godina. Kako si mogla da vise neces da tupimo i filozofiramo po vascelu noc, bistreci sve filozofije redom? Kako sada konjima na hipodromu da objasnim da vise neces da se druzis sa njima? Oni to nece hteti da shvate. Kako cu im bre, na oci? Kako konobarima da kazem da belo vince vise ne donose za nas sto? Kako svima da objasnim da ce uzalud gledati u pravcu tvoje stolice? Sta li ce mi Cigani reci kada im kazem da si htela da neces da mi tercu pevas? Kako da suzu progutam kada zapevaju tvoju pesmu? Zapita li se to kada si htela da vise neces? I na kome sada da isprobavam nove nacine sminkanja, frizure, modne detalje…kome da zvocam, kome dusu da otvorim, kome smehom da zvonim? Kako cu ti deci bez stida? Bas te briga, a?

A koji moj su svi ocekivali da se danas s tobom oprostim? Da placem? Da posle sednem i zderem? Jesu li, bre, svi ludi? Zasto bih to radila, kada ces i dalje sedeti sa mnom za kafanskim, i svim drugim stolovima.  U mom srcu.

Pitam te samo zasto si toliko pozurila? Gde ces, koji kurac? Mislis da je tamo bolje? Nije -nego!

Ljuta sam, to znas. Svejedno, volim te.

Advertisements

фебруар 23, 2008

Pitanje

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 11:04 pm

Zasto su ljudi magarci?

Zasto ne dozvoljavaju da ih neko daruje bez obelezja?

фебруар 20, 2008

Morava

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 2:13 am

Skoro da nema Srbina koji bar jednom u zivotu nije gazio Moravu, koji se nije umio vodom iz Morave, ili jos vise, koji nije zapevao pesmu o Moravi…

Vekovi svedoce da zemlja iznedri velike vode. S juga, siromasnu konopljarku, sto topi zemlju kiselim mirisom konoplje, da utka znoj i muku u sare cilima i darovno “prteno” platno.

Sa zapada, iz utrobe Golije, prosu se bogata ovcarka, cije obale zlate svilorunim stadima.

Jedna drugoj iduc’ u susret.

Na mestu “Spojnica”, izmedju Stalaca i Varvarina, uronjene u prebogata polja, utapaju svoje vode jedna u drugu, da spoje svoja htenja i stvore nesto novo, silno i bujno.

Veliku Moravu.

Da li se zapitasmo ikada sta znaci to Morava?

Da li joj ime potice od grcke reci Moshios, ili od latinske Margo – Marginis, sto znaci rub, ivica, granica, sto je ova reka u anticko doba mogla da predstavlja? Ili od reci MORTIS, koja ima istu osnovu, a znaci – mora, moriti, umoriti, smrt…ovo tim pre, ako znamo da su stari narodi put u svet mrtvih zamisljali upravo kao put preko reke…ili joj Sloveni sami nadenuse ime Morava, sto znaci velika voda?

Jedno je sigurno. Da li bila Juzna ili Zapadna, Velika ili Binicka, Moravica ili Moraviljka, ona je hraniteljka i majka zemlje Srbina.

Razastrta i razgranata, ona rane vida i cuva topot konjanika, junaka, ratnika i slobodara; i pesmu svadbarsku i vojnicku, i zetalacku i radnicku, i grli tu zemlju srpsku od Istoka i Zapada, Severa i Juga. Krsti ovu zemlju i pre krsta, krsti je od izgreva do zaoda Sunca. S njom u nama radjali smo se i kad se cinilo da mremo, i uvek smo iz muke izlazili jaci. Pamti tajnovite price vodenicara, mlad kukuruz u zoru, bujne baste bericetom bremenite. Vavjek odjekivala njiskom konja razigranih…kad kresnu stopom belutak uspavani, iduci stazom zasenjenom, do pojila…

Znala i gnevom da progovori. U vreme kad se nebo zemljom ne miri. Zrtvu sebi da prinese kroz rod dospeli ili zivot neciji. Pustos za sobom da ostavi, a onda, stameno nema da produzi dalje…dok je Dunav u svoje okrilje ne primi iduc’ iz daleka, da u svom medjunarodnom mnogozenstvu, prigrli je, i svojom nevestom napravi.

Nedaleko od Pozarevca, u selu Dubravica, svadbari napravise pristaniste…

Ovo mesto predstavljalo je jednu od glavnih geostrategijskih tacaka Balkana i glavnu raskrsnicu vodenih i kopnenih puteva jugoistocne Evrope. Prve podatke o ovom podrucju donosi Herodot. Za vreme rimske dominacije, na ovom mestu je formirano znacajno vojno utvrdjenje Castrum Margum, koga su srusili Huni 441.godine predvodjeni Atilom i nikada se posle toga nije obnovio.

Tokom srednjeg veka, na ovom prostoru je postojao grad Morava. O tome govore jos uvek zivi toponimi: pristaniste i zeleznicki nasip. Morava je bila plovna za vreme Rimljana i u srednjem veku. Kasnije je postala reka koja je najvise menjala svoj tok, obronjavajuci zemljiste, talozila sljunak i pesak, a cesto se izlivala. Regulisanjem toka, Morava je postala mirnija reka, ali jos uvek opasna zbog virova i vrtloga.

Morava.

Dusa se siri od te reci obicne kao dan i njiva. Postoji gde vid ubodes i vetar kud dopire. Ne odolese joj pesnici, kompozitori, koreografi…ni ptice, koje kada zavole zivot, zbog ljubavi prave gnezda.

Prostor je do neba sto dopire…

Ozivimo joj podneva i sutone, zagazimo u njene dobre, tople vode, ne bi li nam um bio bistriji; i neka se radjaju oni koji treba da stignu…jer, Morave ce uvek biti. Za nju, nekada i nikada ni bilo nije, uvek je sada, u citavom nizu vekova.

фебруар 16, 2008

IDZ 3

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 1:57 am

Rkajuci se ceo dan tamo i ovamo, u hotel smo dosli nalik na…ma ne postoji poredjenje. U hotelskoj sobi +dva miliona, bezvazdusni jedan prostor, i poceh da hvatam vazduh kao davljenik. Otvorih vrata od terase sirom, udahnuh malo, pa se docepah tusa i ne izadjoh ispod vode sat vremena. Povratih se, namindrosih se, i pravac kafana, na veceru. Sa sve nadrkanim trepavicama; pa umem i ja da kloparam njima. Okupismo se svi, osvezeni, lepi i gladni kao jebani vuci. Samo N. jos nema.

– Sefe, gde nam je pomocnica?

– Sada ce ona. Znas, za nju je ovo napor, nije navikla na teren. Za nas prekaljene je ok, ali ona…

– Aha, razumem bre.

Stize i Indijana Dz., upoznah ga sa svima, pricamo o jutrosnjem susretu i smejemo se urnebesno, do suza, odose mi trepavice u Bozju mater. Dzaba trud. Ogromne kolicine hrane nestaju i pre nego sto ih konobar spusti na sto. A i vino se toci, nije da nije. Raspolozenje pravo.

Zovem konobara i tiho pitam da li negde, i gde, ima zive muzike?

– Imamo mi muziku, od 9 rade, nije bas neka ekstra, ciganski orkestar, ali fino momci sviraju, znate, ovo je malo mesto…

– Ih, steta sto nije simfonijski ili bar kamerni orkestar, ali, valjda cemo se snaci?

Upucuje mi pogled pun izvinjenja, skupio ramena, nije bas siguran da ga ne zajebavam.

Z. cuje sta pitam, cokce i beci se.

– Znas li ti mali zemljotresu da se i sutra radi ceo dan?

– Aha, aj lav ju.

Stize i N., kraljica Draga bi joj pozavidela na skockanosti, i na trepavicama, dabome. Ali, izraz lica? Joj!…i pored zadivljujuce naslage pudera i rumenila (na +milion), podocnjaci do kolena, zivahnost k’o u mrtvog konja, a osmeh…sta li to bese? ‘Bemtimladostdati’bem, mislim se u sebi i gledam kako posle 12 progutanih zalogaja odmice tanjir i spusta ruku na stomak. Najelo se to bre, ne moze da dise. Tugo, nije ni cudo sto leluja k’o travka na vetru. Ovi moji terenci uhvatili je u masinu pa ne pustaju…aman, dusu ces da ispustis ako tako budes „jela“…

– Umorna sam strasno. Ja sam u stvari jako temperamentna osoba, ali savladalo me je, i pre nedelju dana sam bila na terenu, priznacete da je to naporno…

– Ajde? Ja pre 20 godina odoh na teren i jos se nisam vratila…ccccccccc

Cigani se hvataju za instrumente, nemam kada vise da dubokoumujem i cudim se mladosti, na prve taktove zateze se sve u meni kao struna, a oni, mamuliimciganskunejebem, pravo na mene i gledaju me u oci.

Djelem, djelem…..cvili violina, uzagrenim ocima prate moju ruku koju spustam u tasnu da uzmem…nesto. Mac, nema love dok vas ja ne propustim kroz sake i repertoar, dadulivamprevarantskuimuzikantsku! Dobro zvuce.

„Ala volim teget pantalone, teget pantalone lele, teget pantalone“……pa redom.  Sve sto pocnem, znaju. Kapelnik me gleda i smeska se. Ravnopravna borba Bog te, ‘de ih nadje ovaj gazda, djavoli ga nasli, na prosjacki stap ce da me dovede!

Izvadih pare, sta cu?! Za mnom i svi drugi pocese da se hvataju za dzepove. Beogradjani (pazite na naglasak, molim), jos pomalo kruti i iznenadjeni posmatraju, samo Z. prati akciju. Zna on i gde i s kim je dosao, navikao covek. I voli. Atmosfera vec usijana, natpevavanje zestoko, kafana na nogama. Lom!

U zlo doba, „kapiten na muziku“ prilazi i pruza mi ruku, violina po propisu pod miskom, glas mu nekako svecan takoreci. A lep, lep…ma od greha lepsi.

–  Svaka cas’ bela. Bela si k’o inje, al’ ti srce nase, cigansko,  i, d’izvines, nozdrve ti rade k’o u kobile, odma sam vid’o. A u oci ti rados’ na lepo, a men’ milooooooo, jel razumes sta ti govorim?

– Dabome da razumem, nisam ja od prekjuce, ja sam od malo prekjuce. Znas ti dobro gde su pare i kako da ih uzmes.

Ratkoooooooooooooooooooo…….

A da znate kako je nestvaran izlazak sunca nad Dunavom?!

…………………………………………………………………………………………….

Nakon nepuna tri sata sna, okupismo se na dorucku. Beogradjani izbeceni ali sada im lica lice na nasmejane smajlice. Dopalo im se izgleda. Svi piju analgine, ali nema veze. Z. oran za posao, a i ja sam, sto da nisam? Musko, nadigrava se sa mnom, misli da moze? Gleda u mene pogledom zaljubljenog tetreba, a meni zvoni na opasnost. Od njegovog zavodljivog pogleda i konji crkavaju. Uvek.

– Mala,  N. ce danas sa tobom, znas, nije stigla sve da zavrsi, razumi, nema dete iskustva, mlada je, naucice. Pa, prvo odradite to pa dalje sta je planirano…

Pogled, a i ponasanje, mi se pretvaraju u razjarenog bika.

– Pa je meni uvaljujes, ja da je naticem, nataknem te na ovu… gori si od inkvizicije, ti bi da se rckas, pa preko mene….ne zatvaram. I gde je ona uopste, spava cera mamina, hocu da je cekam do sudnjeg dana, i kud je povede…On cuti, zna da ne treba nista da kaze.

Pred kraj dorucka eto nje, pravda se. Isla joj krv na nos, boli je glava, muka joj je…gleda me belo…ali skockana kao za poslovni sastanak sa klijentima iz Japana.

Doruckuje. Kafu i cigaretu.

– Z. mi kaze da danas idem sa Vama. Ta tuga i panika u glasu, osvezise mi dan.

– Aha. Imas pola sata, govorim preko zalogaja, prozdiruci za dorucak jagnjetinu ispod saca, a cini mi se da me zbog toga s gadjenjem gleda.

– Za sta? Ja sam spremna.

– Nisi. Uzimam njen tanjir i sipam joj. – Prvo jedi. Odmah. Posle da odes u sobu da se presvuces u nesto lagano, da promenis obucu, da skines carape, i gace ako treba, da podignes kosu i ostruzes te naslage s lica. Nema padanja u nesvest, kukanja, samosazaljevanja, cviljenja… pola sata i ni minut vise. Jasno?

Ode placuci, Z. me gleda, – cccccc, jesi zla zena Bog te.

– Crkni.

Odosmo, svako na svoju stranu.

Ovde, tamo, uz brdo, niz brdo, u camac, bez camca…ide i N., cuti, radi sta joj se kaze. U jednom trenutku, silazimo niz vecu strminu ka Dunavu, ona zastajkuje pa i stade.

– Ja vise ne mogu, nisam koza, ne mogu kao Vi.

– Uh, krv ti ne jebem, ja sam koza, a?!

I kud rekoh? Ako sada pocne da place, ja je ubih na mestu!

Moji se ubise od smeha, ne mogase da se uzdrze, ona se pravda, izvinjava da nije tako mislila, upetlja se jos vise, smesno i meni da crknem, okrenula se prema reci, da se ugusim… kolega joj pridje i pomoze da sidje i da udje u camac.

Voznja camcem umiri stvar.

Zavrsismo posao za taj dan. Neko pravo u krevet, neko pravo u kafanu. U po neku paru da ne znate ko?

I treci dan radismo kao stoke, za srecan put svratismo  da veceramo i na samo po neku pesmu. Posle ponoci, sedamo u automobile, Cigani nas prate, dunavske dubine vriste „Djurdjevdan“. Indijana ostade duzan rostilj ali nema veze. Nije dug vrljika da istrune, sto rekli mudri, doci cemo mi opet.

I jesmo. Vise puta.

A danas? Danas je N. iskusan terenac, jedna od najdrazih koleginica sa kojom rado radim; i bancim. Kada god nadjemo dobru kafanu i muziku. Izuci ona zanat za cas.  Krvavo, nikada ne zaboravlja da me „otrcava“, ali s puno postovanja i ljubavi.  Ja joj zelim, da se za jedno tridesetak godina vrati sa terena, zdrava i zilava.

фебруар 15, 2008

IDZ-2

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 1:38 pm

Dodjoh sa ekipom na prvi radni zadatak za taj dan.

Arheolosko nalaziste Lepenski vir. Pocinje da bije zvezda.

– Svi vi iz praistorije pocrkali ponovo dabogda, Dunav vam kosti razvukao…..bogoradam, psujem, ali tutnjim, jer ako stanem, od posla ni mojega…

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Ja sam ta i ta, treba mi to i to, da li je kustos tu?…topim se od finoce i vaspitanosti.

– Jeste. Stoji kao lelek i dalje i gleda me mrtvo.

– Pa gde je, moze li da izadje?

– Ne moze.

– Zasto?

– Tusira se.

– Aha, fino (i on crk’o dabogda), sacekacemo.

Okrete se i ode. Bez reci. Ni izvolite, ni sedite, ni hocete li vode…..nista.

Premestamo se nas troje s noge na nogu, palimo cigarete, nije nam ni do razgovora, gledam u ono sunce sto przi molecivo…a kustos? Dal’ se udavi ispod tusa? A sto li bi pod tusem, mislim se, vidi koliki mu je Dunav?

U zlo doba izlazi namcor u gacama, brisuci kosu usput pa mu ne vidim lice i staje pred mene.

– Ja sam kustos, sta treba?

– Dobar dan…uzimam vazduh jer ne volim da mi neko ne nazove dobar dan, ja sam…treba…ako mozete…

– Ne moze.

– Izvinite, zasto?

– Ne moze.

– Ok, to sam cula, ali pitam Vas zasto?

– Treba Vam dozvola direktora Narodnog Muzeja iz Beograda, znate li da NM iz Bgd gazduje ovim lokalitetom?

– Naravno da znam (nisam kreten).

– Direktor je Akademik taj i taj. ( jebote, i to bre znam, mislim se)

– Da li to bas mora, ako biste Vi bili ljubazni, a i ne znam kako da nadjem gospodina Akademika sada…

– Nikako. Subota je.

Konacno obrisa ono malo kose na glavi, spusti peskir, te mu videh lice. Hm, nije lose. Produhovljeno. Pocinje da mi se penje, ali to znaju samo momci iz moje ekipe, vec prave po koji korak u stranu, onaj najhrabriji muva me u ledja ( munuli ga svi iskopani odavde).

– Ne razumem. Kako da su Vam dosli strani turisti, o cemu se tu radi, da li su to zaista pravila ili Vasa dobra volja koju danas, ocigledno, nemate…glas mi postaje visi za oktavu?!

On me gleda, nekako kroz trepavice, ckilji, da li od zlobe ili od sunca, ne znam, ali ja vec u trecem stadijumu, sistim i pocinjem da se svadjam.

Svadja se i on, a meni u potiljak bije da covek ima spreh-feler i da mi je taj i takav nacin suskanja pri govoru uzasno poznat, ali… trudim se da ne prekinem nit u izgovaranju onoga sto imam da kazem, a imam,  istovremeno pokusavajuci da prepoznam ono vec od nekuda poznato. – Uh, srce ti jebem, pa gde da te metnem?

Rasprava zavrsava njegovim – ne moze, i mojim – ama nacicu ja tog Vaseg Akademika iako je subota, iz neolita cu ga iskopati ako treba! Okrecem se da podjem, zmije beze od mene.

– Aha ( iz poluokreta), a Vi ste?  Zvucim preteci, a on, cinicno se osmehujuci:

– Ja sam Indijana Dzons, arheolog, kustos NM iz Beograda.

Cangara! Ukopah se u mestu.

– Jel? A jeste li Vi nesto u rodu sa B.V?

On zabezeknut, onako raskrecenog stava, veoma intelektualno, kako i prilici kustosu jednog hrama kulture.

– Pa ja sam B.V.

– Vi ste sin toga i toga?

– Jesam.

– O, sve ti jebem, lud si bio, a koliko vidim lud ces i da umres, sto me mucis na +milion, strvino jedna…..

– Gospodjo, Vi ste se zaneli, sigurno ste me pomesali s nekim. Ja Vas ne poznajem!

– Poznajes me, budaletino, o, jos kako me dobro poznajes!

Sestra ti je ta i ta, ujak i ujna… znamo se jos iz peska…

Vilice mu se opasno priblizavaju sopstvenom stomaku, a i mojima isto, oci da poispadaju.

–  I kazes, ne poznajes me?

– Ne gospodjo, Vi sigurno gresite.

– Vijali te svi muzejski akrepi, a mogao si da se zabavljas sa mnom?

– Ja?! Da li biste Vi popili malo vode, razumem Vas, ne podnosite izgleda odbijanje a i velika je vrucina danas………..Kada?

– Mars stoko, pa, pre neku godinu, ja imadoh sesnaest, ti neku vise, ja sam Elektra.

Skoci, podize me, poce da me nosi po onoj poljani, da me ljubi, onako zaprepascen, upustice me bog te…kako da te prepoznam, bila si deriste, blesavo deriste, a vidi sada, zena…riba bre…ej, ‘ajde da sednemo pod trem u hladovinu, pice, kafa, sok, hladna voda…ne zatvara.

Moji odahnuse. Tuca izbegnuta. Sedosmo, pricamo u glas, dogovaramo se oko posla.

– Izvini, moram da zurim, trebalo bi da iskopam tog tvog Akademika zbog dozvole…

– Hahahahahahaaaaaaaah, pa on ce crci od smeha kada mu ovo ispricam. Nego, ‘ajde da odradimo sta treba, pa veceras kada zavrsite posao i kada zahladni da dodjete, raspalicu rostilj, da se ispricamo…

– Dabome da hoces, ali ne veceras. Veceras ti kod nas, a sutra, videcemo.

Cmok, cmok, dolazim obavezno, cao!

фебруар 14, 2008

Indijana Dzons

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 6:14 pm

Posto se ovde radi o trodnevnim dogadjanjima, da vas ne bih smorila, pisacu u nastavcima. Tri komada. Vi zamislite da se radi o sentimentalno-bljutavoj spanskoj sapunici, pa znate ono: kad’ ce petak, ima serija?

A sto se sada ovog setih, pojma nemam.

Juli 2004.

Napolju +milion, kozu bih sa sebe odrala da mogu, samo bih da se zavucem u hladovinu svoje kuce i hukcem. Na ulicama samo oni koje je zadesila zla sudbina pa moraju, znojavi, poluludi, lepljivi i smrdljivi, sa izrazom pobesnelog tigra.

Docepah se kancelarije i klime, proklinjuci kao poslednja, skuvah kafu, izuh se bosa, pobacah sa sebe sve sem majice i suknjice, tek da ne ostanem gola, pokvasih kosu i resih: dok ovaj talas pakla ne prodje – ja ne radim nista. Jel vam jasno? Moze i da se zarati, moze na jupiteru da nikne trava, i Ricard Gir da dodje da me zaprosi…ja – jok!

Sve do podneva mirno. Ni telefon da zazvoni. Nije bre ljudima ni do njih. Klima odvrnuta na +17, pa mi lepo, skoro i ‘ladno, kolege i ja picimo remi. Lepota!

Negde iza podneva zazvoni. Trgosmo se.

– Cao ljubavi, sta se radi, kako podnosis…?

Obli me znoj. Moj stari drugar, volim ga kao brata, ali i pretpostavljeni. Kada on pozove i kaze „cao ljubavi“, bolje odmah da idem da se ubijem. Samo da izaberem u koju cu od ove tri reke da skocim, za sve druge nacine mi je vrucina bre!

– Dolazim u Donji Milanovac na tri dana, trebas mi ti i jos troje, da zavrsimo to i to.

– Jesi li ti poludeo, na primer?! Kakav bre D.Milanovac covece, skote, vidis da cemo poumirati na ovih cetres i kusur?

– Ma ‘ajde, kazu 37 je, pise u novinama.

– Aha, i na tarabi pise pa moz’ da polomis k…. ako poverujes. Uostalom zovi Z…ce, Milanovac pripada njima.

– Ma znam duso…(jao – to ja na duso jaucem)…ali ti i ja cemo to za cas, znas da volim s tobom da radim…la,la,la…i tako…ddd…i posle…ddd…i onda…ja…ti…i, evo, da bi nam bilo lakse povescu i N., ona ce…ddd…znas mlada je, neka malo oseti teren.

Lele, lele, lele; malo su ove tri reke, da mi je jos neka blizu, jebo te onaj ko te prvi sretne, i tebe, i N, i posao, i teren…

Kolege tutanj. Svaki u svoju kancelariju,  najednom u neodloznom poslu.

Aha, znaci ja moram. Ok. Ja, ti, ti, ti, ti i ti, krece se ujutru u 6, hocu da stignem pre vrucine ziva, ali i obucena; posle toga, dragom nam i milom pretpostavljenom, moze samo da stigne gola Maja sa mojim likom. A sada – svi kuci. Da se spakujemo, pozdravimo i ostavimo napismeno sta kome, u slucaju… ko prezivi tri sledeca dana, neka se povremeno seti onih koji nisu.

– On je rekao cetvoro, javi se neko hrabar.

– Aha, jeste, a ja kazem ovako. On se razume u nas kraj kao Cucuk Stana u umetnicko klizanje sa sve umjetnickim dojmom!

……………

Skupismo se u hotelu „Lepenski vir“. Fino drustvo, nas sestoro i njih cetvoro iz Beograda. Svi hukcemo i pokusavamo da olaksamo sebi muke od vrucine. Hotel u raspadanju. Nije ni cudo kada ga je poslednji put renovirala Marija Terezija. Hrana hladna, pice vruce…ma milina jedna…leda nema trenutno, ih, posle ce ga biti, sta ima da brinemo…horor.

Prvo radni sastanak. Da se dogovorimo sta ce ko. Sef nam, tj. Z, uzima rec: ja mislim…

– Cekaj. Nemoj da mislis. Ovo je nas teren, pa prvo slusaj – prekidam mu nit izlaganja.

N. klopara maskarom snazno nadrkanim trepavicama, na +milion, i cudi se kako se ja to ponasam prema milom nam i dragom i velikom… nije joj jasno sto se on smeska i cuti.

– Ovako: vi tamo za ovo, cekaju vas…oni onamo za ono, i njih cekaju, zakazala sam…ja sa svojom ekipom ovo. Dogovoreno? Tacka. ‘Ajmo. Dok ne zvizne zvezda. Ima li pitanja? Nema. Dobro, mozemo.

– Ej, cekaj, za kada da zakazem veceru?

– Aha, vecera je u 8, tu i tu, zakazano.

– Ma znam ja koga sam zvao, obozavam te!

– Da, i ja tebe, aj lav ju, skrsio k….dabogda i ni jedna ti se ne dala do veka.

– Zlotvore!

– Skote!

Hahahahahahaaaaaaaaaah…odosmo da radimo.

фебруар 12, 2008

Gospodjo bela moja

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 1:26 am

Ovo je naslov pesme koju je moja drugarica napisala razgovarajuci sa svojom smrću. Sve njene pesme obozavam, a ova mi je uvek izazivala nelagodnost. Nije da mi se ne dopada, ali nekako, retko je citam. Uvek kada smo razgovarale o njenim pesmama, brecala sam se na nju zbog ove. „Sta, koji moj, ima da razgovaras sa tamo nekom belom tvojom, da, pu pu pu…prizivas…?!“ Znale smo i da se posvadjamo zbog toga. Ali, ona je znala i ono sto ja nisam…drugi put o tome.

Pre nedelju dana, setih se ove pesme, ne zato sto sam htela, nego me muka pritisnula. A pocelo je krajnje bezazleno.

Junior dosao na kratak raspust, ljubi ga majka, da odmori napacenu i osakacenu dusu od datih ispita, cela tri komada. Muke su to, znam, nije da ne znam. Secam se „kao kroz maglu“, a mozda mi je i secanje vec iskrivljeno, i ja sam davala ispite i znam koliko sam se patila. Ono, nije da nisam zadovoljna, jesam, ali ta cvilka me isteruje iz pameti. Ne znas ti, majko, kako je tesko roditi dete! Ama dobro de, i ne znam, ja svoje pokupih putem strikajuci.

Dabome, dosao sa devojkom. Nesto mi nije ista kao prosli put, ali nema veze, sta pa ima da zagledam, valjda se ofarbala u medjuvremenu, ali sto li ime promeni, da mi je da znam, mislim se, bas joj bre bilo lepo ime. Uostalom, ma bas me briga.

Naravno, malo odmora i k’o pusten s lanca. Koliko sutra dan, nocu nemam pojma gde je bio, i necu da znam, skruseno saopstava da je izgubio novcanik i SVA dokumenta koja ima.

– Sunce ti ne jebem, kako mozak ne izgubi?

– Cuti, sta urlas, J….. spava. Stvarno ne znam kako, evo nju pitaj kada ustane, nisam kriv…

– Mars, stoko, i ti i ona, gubite mi se s ociju da vas ne polomim oboje…i svasta jos izrekoh sto nije za ovde, dabome.

– Pa da, na mene urlas, a kada su tebi ukrali, onda je bilo u redu.

Tu mi je vec mrak pomutio ocnji mi vid i mozak mi dostigao brzinu svetlosti.

– Strvino neovejana, meni su UKRALI, a ti si IZGUBIO, svetijebemdatijebem…

Skakah k’o jarac neko vreme, i sta cu? Ucutah i sabajle sledeceg dana, pravac avantura. Htedoh da ga pustim samog, ali, znajuci kako to ide, garant bi izgubio godinu na fakultetu dok bi sve zavrsio.

Kisa se stustila, ja onako besna izleteh iz kuce bez kisobrana, u tankim koznim cizmama i jos nismo ni stigli do centra, noge mi mokre skroz. Voda gore, voda dole, od nemila do nedraga… za ovo vam treba ono, za ono vam treba …a to je tamo, a sada se vratite da potpisete… oko 16 sati dodjosmo kuci mokri skroz. Ja psujem i cvokocem, on cuti, sta ce, devojce ne pomalja nos iz sobe, misli valjda koja je ovo ludaca…jedna bas onako lepa i topla atmosfera. Nesto mi odjednom bi i zao, pa okrenuh na zajebanciju, na kraju zavrsismo uz kafu, smejuci se iz glasa.

– Elektra, mozes li ti kod nekoga nocas, mi bismo da napravimo malu zurku?

– Uh, krv ti jebem, da li ja to dobro cujem?!…ali jos uvek smireno…“naravno, autobuska stanica radi valjda celu noc, samo da stignem na vreme da kupim neke novine za citanje.“

– Ma bre, ozbiljno te pitam?

– Ok, samo da se organizujem.

I jesam. Bolje tako, da spasim goli zivot, jer vec je i kuca pocela da mi lici na autobusku stanicu. Jedan posao, drugi dosao, telefoni zvone na sve strane, dogovori, planovi, muzika vec pocinje da tresti…ajde ti Elektra, spasavaj se, mislim ja u sebi, i brzometno se pakujem u izbeglistvo. Glava pocinje da me boli, pocinjem da kijam, ali nije to nista, to samo onako, od mokrih nogu malo. I odoh. U Boziju mater.

Iju, kada vec svanu? Moram na posao jebemti, pokusavam da skocim i da razaznam gde sam, ali me neka ruka gura na jastuk…ma sta ‘oce bre ovaj od mene, zasto me ne pusti da ustanem, kasnim bre, evo sada cu, ma sta to svetli, zasto pobogu ne mogu oci da otvorim, ma ko me metnu na zar da legnem, sve mi bre usijano…pricam ili mislim da pricam…neko me nosi, ma gde ce me u pizdumaterinu, zna li da moram na posao, posle deci da spremim rucak…i ovi zubi, zasto ne mogu da smirim cvokotanje kada mi je vrucina, a i kosu moram da operem, kud cu na posao takva…sto mi niko ne da vodu da pijem, izgorese mi usta, i sta ce D. kod mene u ovo doba…i…o uzasa, koji cu moj u kadi, a voda ‘ladna k’o smrt bre, ubicu te samo da se izvadim odavde, i sta mi bre gura ovo staklo u usta, kreten, udavicu vas sve…

Suvislo pogledah tek kada se nadjoh zamotana u cebe na krevetu. I setih se gde sam. Moj jadni drugar, koji me je lepo primio u izbeglistvo, psuje ali se i trese kao prut, kaze prepala sam ga, temperatura cetres.-“ Ma ‘ajde bre, pokvaren ti toplomer, ja bre u zivotu nisam imala vecu temperaturu od 37 .“

Sve me boli, sve mi zapuseno, ne osecam, ne disem, ne vidim, ne cujem, stalno mi se spava a on mi ne da, kljuka me koje cime, masira rakijom, ja opet nemam pojma zasto to radi, u glavi mi zbrka ali mi i reci one pesme od nekud naviru, ja necu, bacakam se po krevetu, necu da ih cujem, necu da mislim, necu nista bre. Opet neki glasovi, neko me muva, okrece, nesto mi hladno po meni seta, belo mi sve pred ocima, bode me nesto odvratno, u guzicu, da izvinete, pokusavam da udarim zlotvora, zamahujem rukom ali ona ne slusa…ostavite me svi bre, u kurac krasni, sta ste bre poludeli…cujem, hvala doktore, sta bre doktor, bolje popa da si zvao, da istresem sve brljotine koje sam napravila pa da me ona bela ostavi, da me ne gleda vise arogantno i sa visine, mameci me…ne mogu sada, imam bre posla, nemam kada…

… „laznosmerjem svetla mamis

muzikom uzvisenog stazu kratis

ne umivaj mi lazno stope umorne

mani me se, kreni bogom milijim

ja ti pute ne znam i ne hocu te

jos me bilje i velebilje scase

pesma moja od rose poludela

dusom mi vode krenule u oranja

Gospodjo bela moja“

Pretekoh.

Блог на WordPress.com.