Electrasdreams’s Weblog

фебруар 15, 2008

IDZ-2

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 1:38 pm

Dodjoh sa ekipom na prvi radni zadatak za taj dan.

Arheolosko nalaziste Lepenski vir. Pocinje da bije zvezda.

– Svi vi iz praistorije pocrkali ponovo dabogda, Dunav vam kosti razvukao…..bogoradam, psujem, ali tutnjim, jer ako stanem, od posla ni mojega…

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Ja sam ta i ta, treba mi to i to, da li je kustos tu?…topim se od finoce i vaspitanosti.

– Jeste. Stoji kao lelek i dalje i gleda me mrtvo.

– Pa gde je, moze li da izadje?

– Ne moze.

– Zasto?

– Tusira se.

– Aha, fino (i on crk’o dabogda), sacekacemo.

Okrete se i ode. Bez reci. Ni izvolite, ni sedite, ni hocete li vode…..nista.

Premestamo se nas troje s noge na nogu, palimo cigarete, nije nam ni do razgovora, gledam u ono sunce sto przi molecivo…a kustos? Dal’ se udavi ispod tusa? A sto li bi pod tusem, mislim se, vidi koliki mu je Dunav?

U zlo doba izlazi namcor u gacama, brisuci kosu usput pa mu ne vidim lice i staje pred mene.

– Ja sam kustos, sta treba?

– Dobar dan…uzimam vazduh jer ne volim da mi neko ne nazove dobar dan, ja sam…treba…ako mozete…

– Ne moze.

– Izvinite, zasto?

– Ne moze.

– Ok, to sam cula, ali pitam Vas zasto?

– Treba Vam dozvola direktora Narodnog Muzeja iz Beograda, znate li da NM iz Bgd gazduje ovim lokalitetom?

– Naravno da znam (nisam kreten).

– Direktor je Akademik taj i taj. ( jebote, i to bre znam, mislim se)

– Da li to bas mora, ako biste Vi bili ljubazni, a i ne znam kako da nadjem gospodina Akademika sada…

– Nikako. Subota je.

Konacno obrisa ono malo kose na glavi, spusti peskir, te mu videh lice. Hm, nije lose. Produhovljeno. Pocinje da mi se penje, ali to znaju samo momci iz moje ekipe, vec prave po koji korak u stranu, onaj najhrabriji muva me u ledja ( munuli ga svi iskopani odavde).

– Ne razumem. Kako da su Vam dosli strani turisti, o cemu se tu radi, da li su to zaista pravila ili Vasa dobra volja koju danas, ocigledno, nemate…glas mi postaje visi za oktavu?!

On me gleda, nekako kroz trepavice, ckilji, da li od zlobe ili od sunca, ne znam, ali ja vec u trecem stadijumu, sistim i pocinjem da se svadjam.

Svadja se i on, a meni u potiljak bije da covek ima spreh-feler i da mi je taj i takav nacin suskanja pri govoru uzasno poznat, ali… trudim se da ne prekinem nit u izgovaranju onoga sto imam da kazem, a imam,  istovremeno pokusavajuci da prepoznam ono vec od nekuda poznato. – Uh, srce ti jebem, pa gde da te metnem?

Rasprava zavrsava njegovim – ne moze, i mojim – ama nacicu ja tog Vaseg Akademika iako je subota, iz neolita cu ga iskopati ako treba! Okrecem se da podjem, zmije beze od mene.

– Aha ( iz poluokreta), a Vi ste?  Zvucim preteci, a on, cinicno se osmehujuci:

– Ja sam Indijana Dzons, arheolog, kustos NM iz Beograda.

Cangara! Ukopah se u mestu.

– Jel? A jeste li Vi nesto u rodu sa B.V?

On zabezeknut, onako raskrecenog stava, veoma intelektualno, kako i prilici kustosu jednog hrama kulture.

– Pa ja sam B.V.

– Vi ste sin toga i toga?

– Jesam.

– O, sve ti jebem, lud si bio, a koliko vidim lud ces i da umres, sto me mucis na +milion, strvino jedna…..

– Gospodjo, Vi ste se zaneli, sigurno ste me pomesali s nekim. Ja Vas ne poznajem!

– Poznajes me, budaletino, o, jos kako me dobro poznajes!

Sestra ti je ta i ta, ujak i ujna… znamo se jos iz peska…

Vilice mu se opasno priblizavaju sopstvenom stomaku, a i mojima isto, oci da poispadaju.

–  I kazes, ne poznajes me?

– Ne gospodjo, Vi sigurno gresite.

– Vijali te svi muzejski akrepi, a mogao si da se zabavljas sa mnom?

– Ja?! Da li biste Vi popili malo vode, razumem Vas, ne podnosite izgleda odbijanje a i velika je vrucina danas………..Kada?

– Mars stoko, pa, pre neku godinu, ja imadoh sesnaest, ti neku vise, ja sam Elektra.

Skoci, podize me, poce da me nosi po onoj poljani, da me ljubi, onako zaprepascen, upustice me bog te…kako da te prepoznam, bila si deriste, blesavo deriste, a vidi sada, zena…riba bre…ej, ‘ajde da sednemo pod trem u hladovinu, pice, kafa, sok, hladna voda…ne zatvara.

Moji odahnuse. Tuca izbegnuta. Sedosmo, pricamo u glas, dogovaramo se oko posla.

– Izvini, moram da zurim, trebalo bi da iskopam tog tvog Akademika zbog dozvole…

– Hahahahahahaaaaaaaah, pa on ce crci od smeha kada mu ovo ispricam. Nego, ‘ajde da odradimo sta treba, pa veceras kada zavrsite posao i kada zahladni da dodjete, raspalicu rostilj, da se ispricamo…

– Dabome da hoces, ali ne veceras. Veceras ti kod nas, a sutra, videcemo.

Cmok, cmok, dolazim obavezno, cao!

Advertisements

7 коментара »

  1. Šta sve mogu stare ljubavi, to je čudo jedno 😀

    he, he … jedva čekam treći deo. 😉

    Коментар од Suske — фебруар 15, 2008 @ 2:01 pm | Одговор

  2. pa crkavam od smeha stomak me zabole,….
    ajd ne duzi sa trecim delom…..

    pozz 🙂

    Коментар од sarahstory — фебруар 15, 2008 @ 7:17 pm | Одговор

  3. … sta je dalje bilo? 😀

    Коментар од Charolija — фебруар 15, 2008 @ 8:17 pm | Одговор

  4. mala ne psuj! 🙂

    Коментар од Зајебант — фебруар 15, 2008 @ 10:11 pm | Одговор

  5. Најзад се расписала. Предивне клетве, очаран сам.

    Коментар од КОНСТАНТИН — фебруар 16, 2008 @ 2:26 pm | Одговор

  6. samo cu se nasmejati 🙂 hhehehhehehee, stvarno sam se smejao dok sam citao. svaka cast za post

    zop

    Коментар од I2U — фебруар 16, 2008 @ 11:30 pm | Одговор

  7. Život je jedno veliko čudo bre!

    Коментар од punky26 — фебруар 17, 2008 @ 7:23 pm | Одговор


RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: