Electrasdreams’s Weblog

јул 31, 2008

Razvojni put do poluidiota

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 12:21 am

Poznavaoci kazu da se sva deca rode isto. Posle, pod uticajem kojecega, postanu pametna ili ostanu glupa, razviju se u nesto dobro ili lose…i da ne drvim, sve se to vec zna. Jedino mi nikada nece biti jasno kako se, ziveci zivot, neko razvije u poluidiota?

Bas tako.

Tamo, ne tako davnih devedesetih, zadesi nas cudo, pa, gledajuci kolone izbeglih i prognanih, htedoh da crknem. Od jada, besa, tuge…i kojecega jos. Na sve strane…strasno. Ne znas sta je bilo gore? Da li deca, da li stari, da li lica na kojima bese ispisano beznadje…

Bilo, ne povratilo se.

Snalazili se ljudi kako je ko umeo. Ostajao ko gde stigao.

Od prosle subote, sada to znam, i gde ko osacovao poluidiota.

Mene.

Otac mi je poreklom iz Istocne Srbije. Divan kraj i divni ljudi.

Babina kuca stara ali domacinska vazda bila. Puna kao sipak. Provodila sam tamo skolske raspuste, odrastala uz baku i dedu, mudre i vredne ljude, ucila se zivotu u toj kuci sa belim, ustirkanim zavesama i saksijama muskatli na prozorima, u dvoristu punom zelenila i cveca izludelih mirisa i boja…mastala o prvoj, drugoj, n-toj ljubavi, iako u soknicama ili dokolenicama, pod ogromnom krosnjom kajsije koja je stitila od vreline i sunca i meseca, docekivala zore sa drustvom iz sokaka, naseg i onog drugog…

U maloj kuci pored, pamtim najlepse mirise hrane, prave domace, spremljene mastom i vrednim rukama moje bake, i magazu uvek punu i prepunu.

Ali.

Doslo je vreme da se na kapiju morao staviti katanac. Nikada necu zaboraviti tu tugu, a slika tog masivnog katanca znala je iz najsladjeg sna da me probudi.

Sve je to zivot, govorila sam sebi, i dalje odlazila tamo kada god sam mogla, da upijem toplinu tog doma i prohujalog detinjstva, pa mi bilo dosta do sledeceg puta. Na put nazad uvek sam polazila sa strukom bosiljka u nedrima.

Kako je vreme prolazilo, sve vise kapija je imalo katanac.

I onda dodjose oni. Izbegli i prognani.

Bogu hvala, mislila sam, neka se vrati zivot u ovaj kraj, makar kako.

I da skinem katanac, 2001. dadoh kucu porodici sa dvoje dece. Za dzabe, naravno, zar da zaradjujem na tudjoj muci pa da provedem ostatak zivota proklinjuci sebe.?

Dok se ne snadju.

To snalazenje potraja, evo, sedam godina.

U pocetku bese sve u najboljem redu. Kuca opet zivnula, cuje se graja dece, snasao se bogme covek pa i racune poceo da placa…

Ja mislim sve ok pa sve redje odlazila. I, istina je, zadnje 4 godine nikako. Te posao, te jurnjava, te obaveze ovakve i onakve…a i zasto da smetam ljudima?

Javljala je meni komsinica da se tamo desavaju cudne stvari, da je prljavo, da se u dvoristu sece drvece, da se namnozila stoka, cak i jedan konj je tu nasao utociste.

Mislim ja, ljudi kao ljudi, svasta im smeta, zavidni, ljubomorni sto se covek snalazi da prehrani porodicu. A sta ce covek, decu ima?! A ja na decu slaba, najslabija. Cak mi i za konja bilo zao, kako jadan boravi napolju kada ni stale ni prostora za stoku nema?

Cetvrtak, 24.07.08.

Pamticu i kada umrem.

„Alo, zeno, dodji sto pre mozes, izasao ti je stanar iz kuce, dodji da vidis kakvo cudo ti je ostavio“, kresti komsinica iz telefonske slusalice, mozak probija. „Ja sa njim ne govorim, ubio mi kuce, dusa moja, ‘ocu da crknem od tuge, ne znam kako cu bez njega, ali komsije mi kazu, sve odneo, cak i bojler skinuo, joj crna, dolazi odmah“.

Strecnuh se, ali se i umirih.

Eto, ne govori sa njim, pa ko zna koliko je preuvelicala? A i nezgodna zena, svi to znamo. Ubio joj kuce, nije-nego!

U petak me snadje cudo, odvedose mi moje izbeglo cigance u hraniteljsku porodicu. Jedva ostah normalna.  Da li sam?

U subotu, zorom, krenuh na put da vidim sta se tamo desava?

Prvo sto mi izvrnu utrobu naopacke bi katanac na kapiji. Veliki, sjajan, zlatno zut. Bljesti na suncu.

Udjoh u dvoriste, pa u kucu…i ne progovorih. Dva dana.

Kuca stoji. I zavese. Nisu vise ustirkane, doduse, a ni bele. Promenile boju, od starosti valjda, pa nekako dodju sivo-zute.

Nekada beli, masivni orman od punog drveta stoji gde je iuvek stajao. Podovi, goli, i plafoni, pocrneli, cere mi se.

I nista vise. NISTA.

Posegnuh rukom ka tučanoj starinskoj peci na drva, da odagnam iznenadnu jezu. Ruka mi ulete u prazno. Posegnuh…..i izadjoh napolje, podjoh prema maloj kuci, ali cini mi se, nekako mnogo svetla unutra ima. I ima. Bljesti Sunce u njoj. Udjoh u to sunce, misleci, od kada to Sunce stanuje u letnjim kujnama i magazama? Stanuje naravno, kada se ceo zadnji zid srusi. A zid se srusi kada u letnjoj kujni i magazi stanuje konj.

I u dvoristu nekako bljesti. Sta li mi fali ovde?

Kajsija i jela. I sljiva. I visnja. I loza…

Katanac nisam stavila. Nema potrebe.

Racun za struju 39 572 dinara. Za vodu ne znam. Nisam htela ni da pitam.

Srecna sam samo zbog novog saznanja. Da sam umrla juce, nikada to ne bih spoznala.

Poluidiot se ne postaje. On se radja.

Advertisements

јул 5, 2008

Blesava 4

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 9:43 pm

Nisam imala hrabrosti da pisem i cetvrti nastavak, ali me je tekst Raindoga podstakao. A mozda ce mi biti lakse iako znam da time sebe samo tesim?

Nakon mnogo vremena i muka sa birokratama, zakonima, propisima, pravilima…uradih jedino moguce. Moj mali sticenik, posle zavrsenog 1. razreda, uskoro ide u hraniteljsku porodicu. To je sjajno, svesna sam da je to najbolje resenje, ali plasim se tog dana nenormalno. Kako cemo to oboje podneti? Pravilo je da se takva deca daju na hraniteljstvo u drugi grad, a mene hvata panika od toga sto nece biti blizu mene da mogu u svako doba da otrcim i uradim sta treba kao do sada.

Imam potrebu da kazem da je to sjajno dete, da je zasluzio svaki minut koji sam mu posvetila.

Imam potrebu da kazem da ga nikada necu napustiti i prepustiti, jedino se plasim rastanka. Panicno.

Imam potrebu da kazem da je postojalo i bolje resenje, ali nas zakon je takav kakav je, pa izbora nema.

I hocu da kazem da nikada nesto konfuznije ne napisah od ovog sada.

Блог на WordPress.com.