Electrasdreams’s Weblog

јул 31, 2008

Razvojni put do poluidiota

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 12:21 am

Poznavaoci kazu da se sva deca rode isto. Posle, pod uticajem kojecega, postanu pametna ili ostanu glupa, razviju se u nesto dobro ili lose…i da ne drvim, sve se to vec zna. Jedino mi nikada nece biti jasno kako se, ziveci zivot, neko razvije u poluidiota?

Bas tako.

Tamo, ne tako davnih devedesetih, zadesi nas cudo, pa, gledajuci kolone izbeglih i prognanih, htedoh da crknem. Od jada, besa, tuge…i kojecega jos. Na sve strane…strasno. Ne znas sta je bilo gore? Da li deca, da li stari, da li lica na kojima bese ispisano beznadje…

Bilo, ne povratilo se.

Snalazili se ljudi kako je ko umeo. Ostajao ko gde stigao.

Od prosle subote, sada to znam, i gde ko osacovao poluidiota.

Mene.

Otac mi je poreklom iz Istocne Srbije. Divan kraj i divni ljudi.

Babina kuca stara ali domacinska vazda bila. Puna kao sipak. Provodila sam tamo skolske raspuste, odrastala uz baku i dedu, mudre i vredne ljude, ucila se zivotu u toj kuci sa belim, ustirkanim zavesama i saksijama muskatli na prozorima, u dvoristu punom zelenila i cveca izludelih mirisa i boja…mastala o prvoj, drugoj, n-toj ljubavi, iako u soknicama ili dokolenicama, pod ogromnom krosnjom kajsije koja je stitila od vreline i sunca i meseca, docekivala zore sa drustvom iz sokaka, naseg i onog drugog…

U maloj kuci pored, pamtim najlepse mirise hrane, prave domace, spremljene mastom i vrednim rukama moje bake, i magazu uvek punu i prepunu.

Ali.

Doslo je vreme da se na kapiju morao staviti katanac. Nikada necu zaboraviti tu tugu, a slika tog masivnog katanca znala je iz najsladjeg sna da me probudi.

Sve je to zivot, govorila sam sebi, i dalje odlazila tamo kada god sam mogla, da upijem toplinu tog doma i prohujalog detinjstva, pa mi bilo dosta do sledeceg puta. Na put nazad uvek sam polazila sa strukom bosiljka u nedrima.

Kako je vreme prolazilo, sve vise kapija je imalo katanac.

I onda dodjose oni. Izbegli i prognani.

Bogu hvala, mislila sam, neka se vrati zivot u ovaj kraj, makar kako.

I da skinem katanac, 2001. dadoh kucu porodici sa dvoje dece. Za dzabe, naravno, zar da zaradjujem na tudjoj muci pa da provedem ostatak zivota proklinjuci sebe.?

Dok se ne snadju.

To snalazenje potraja, evo, sedam godina.

U pocetku bese sve u najboljem redu. Kuca opet zivnula, cuje se graja dece, snasao se bogme covek pa i racune poceo da placa…

Ja mislim sve ok pa sve redje odlazila. I, istina je, zadnje 4 godine nikako. Te posao, te jurnjava, te obaveze ovakve i onakve…a i zasto da smetam ljudima?

Javljala je meni komsinica da se tamo desavaju cudne stvari, da je prljavo, da se u dvoristu sece drvece, da se namnozila stoka, cak i jedan konj je tu nasao utociste.

Mislim ja, ljudi kao ljudi, svasta im smeta, zavidni, ljubomorni sto se covek snalazi da prehrani porodicu. A sta ce covek, decu ima?! A ja na decu slaba, najslabija. Cak mi i za konja bilo zao, kako jadan boravi napolju kada ni stale ni prostora za stoku nema?

Cetvrtak, 24.07.08.

Pamticu i kada umrem.

„Alo, zeno, dodji sto pre mozes, izasao ti je stanar iz kuce, dodji da vidis kakvo cudo ti je ostavio“, kresti komsinica iz telefonske slusalice, mozak probija. „Ja sa njim ne govorim, ubio mi kuce, dusa moja, ‘ocu da crknem od tuge, ne znam kako cu bez njega, ali komsije mi kazu, sve odneo, cak i bojler skinuo, joj crna, dolazi odmah“.

Strecnuh se, ali se i umirih.

Eto, ne govori sa njim, pa ko zna koliko je preuvelicala? A i nezgodna zena, svi to znamo. Ubio joj kuce, nije-nego!

U petak me snadje cudo, odvedose mi moje izbeglo cigance u hraniteljsku porodicu. Jedva ostah normalna.  Da li sam?

U subotu, zorom, krenuh na put da vidim sta se tamo desava?

Prvo sto mi izvrnu utrobu naopacke bi katanac na kapiji. Veliki, sjajan, zlatno zut. Bljesti na suncu.

Udjoh u dvoriste, pa u kucu…i ne progovorih. Dva dana.

Kuca stoji. I zavese. Nisu vise ustirkane, doduse, a ni bele. Promenile boju, od starosti valjda, pa nekako dodju sivo-zute.

Nekada beli, masivni orman od punog drveta stoji gde je iuvek stajao. Podovi, goli, i plafoni, pocrneli, cere mi se.

I nista vise. NISTA.

Posegnuh rukom ka tučanoj starinskoj peci na drva, da odagnam iznenadnu jezu. Ruka mi ulete u prazno. Posegnuh…..i izadjoh napolje, podjoh prema maloj kuci, ali cini mi se, nekako mnogo svetla unutra ima. I ima. Bljesti Sunce u njoj. Udjoh u to sunce, misleci, od kada to Sunce stanuje u letnjim kujnama i magazama? Stanuje naravno, kada se ceo zadnji zid srusi. A zid se srusi kada u letnjoj kujni i magazi stanuje konj.

I u dvoristu nekako bljesti. Sta li mi fali ovde?

Kajsija i jela. I sljiva. I visnja. I loza…

Katanac nisam stavila. Nema potrebe.

Racun za struju 39 572 dinara. Za vodu ne znam. Nisam htela ni da pitam.

Srecna sam samo zbog novog saznanja. Da sam umrla juce, nikada to ne bih spoznala.

Poluidiot se ne postaje. On se radja.

Advertisements

27 коментара »

  1. Ja prva procitah ovu tvoju tuznu pricu. Odmah na pocetku sam znala kraj. Ovde, kod nas u Vojvodini, doslo puno izbeglica od kojekuda. I mi smo imali nase. Rod rodjeni. Dosli iz velikog grada a rodjeni blizu istog. Odrastali u civilizaciji. Ona hrvatica, nema veze, bratova zena. Znas onaj jugoslovenski duh, svi smo braca i nikada nam nije bilo vazno ko je ko, i kako govori. Ona dosla poslednjim autobusom, sa dva ranca. Deca mala, prvi i drugi razred. Ustupimo im kucu pored Dunava. Tu ziveli sestrini i moji roditelji (poginuli u saobracajci). Sve pod konac. Svaki dan joj dovlacili povrce (stigla u maju), pun friz mesa, sokovi, sve sto treba za normalan zivot. Ona farmaceut, nije ponela diplomu. Ovo je vazno za kasnije. Ona skuva dzezvu kahve, sedi i tupo gleda kroz prozor i samo zakukava: Joj, ne diraj mi na muku. Deca stresla sav cvet sa vocki po dvoristu. Tanjiri po razbacanim krevetima, kao divljaci a znam odakle su dosli. A i nas pritisle muke. Love sve manje. I tako resimo da je zaposlimo. Prvo u jednom prodavnici, na sta je popizdela, jer ona je ipak farmaceut. Posle smo joj nasle posao u apoteci, s tim sto smo isle da svedocimo u opstinu da je stvarno to sto jeste. Posle godinu dana je iselimo iz kuce, platile joj stan za dva meseca i to je sve. Ni hvala, ni telefonski poziv: Kako ste vas dve? Sta ima? Nista. Eto, vidis, kako dobro, dobrim vraca. Nije nam bilo zao cina, nego posle. Nije bitno to hvala, vec secanje i poneka lepa rec. I danas zivi u gradu sa decom, a brat, radi i cuva kucu u gradu. Srecni, kao da se zabavljaju.

    Коментар од Duda — јул 31, 2008 @ 7:23 am | Одговор

  2. Nema reči utehe za ovako nešto. Žao mi svega… i kajsije i šljive i peći i bosiljka i mirisa tvog detinjstva koji se izgubio, al’ najviše mi žao cigančeta. E kako si ti jedna divna žena, možda pomalo poluidiot kao i dosta nas, ali si divna takva kakva jesi. Čuvaj se!

    Коментар од Charolija — јул 31, 2008 @ 11:29 am | Одговор

  3. Bas mi je zao.Istu ali potpuno istu pricu sam imao 2 kuce udaljene od mene samo sto je racun za struju osmogodisnji i cifra je da se smrznes.Ne razumem te ljude koji posle svega sto im udovoljavas a oni tako uzvracaju,i kako posle imati vise poverenja i verovati vise u izbegliustvo i nemastinu kad ti neki kao ovi pokvare sve.

    Коментар од Zmajcek — јул 31, 2008 @ 1:09 pm | Одговор

  4. El!
    😦

    Ne pitaj kolki je račun za vodu.
    Znam da to nikad ne treba reći, al moram. Ako postoji nešto dobro u svemu što te snašlo u poslednje vreme, to je verovatnoća da te više ništa ružno ne može snaći. Nema šta. Više.
    Ne mislim da si poluidiot. Mogu ti ispričam pet ovakvih priča, začinjenih suzama, oguljenom kožom, nesanicom, zaprepašćeno-upitnim pogledima u nebo, … Al’ što bih? Ko da ti nemaš bar još jednu? Il bilo ko od nas, i malo više od pet. Nema to veze sizbeglicama, nego smozgom. Rat i siromaštvo su, seti se Andrića, samo izbacili na površinu ono što su mirnodopska vremena i relativno sređeni životi donekle uspešno krili.

    Коментар од atajlo — јул 31, 2008 @ 5:48 pm | Одговор

  5. Uzasno je kad ti neko unisti uspomene na taj nacin, a zeleo si dobro.
    Ti si dobar covek, i zbog deteta i pomoci tim ljudima, ostalo je na nekoj visoj sili da, da konacni sud. Obraz i savest su ti cisti, a to je vrlina. Biti dobar covek, kao ti jeste privilegija!
    Uspomene su u tvom srcu, dete ce doci, a ostalo vec nekako proci.
    Bitno je da te sve to ne kvari, bar ja tako posmatram, zadrzati sebe, i ici cist pred sobom.
    O svemu drugome ne bih, vec je dosta receno. Ostani takva kakva jesi!

    Коментар од zelenavrata — јул 31, 2008 @ 9:23 pm | Одговор

  6. *** Sta reci? Ima Balasevic jedan izraz za takve: “ Jebo te voz koji te dono „. Mozda to zvuci malo pretesko, al nesto mi bre pun kufer tog neartikulisanog naroda. Ova moja palanka prepuna je onih sto izbegose sa Kosova, radila jedno vreme sa takvima,srecem ih redovno po javnim ustanovama gde su se zaposljavali pod urgentno. Navikli su bre da teraju silu, pa to ti je. Umesto da postuju neciju dobru volju da pomogne, onda kad je tesko, bahato se ponasaju, jer jelte nije njihovo. Pa ko vele, seci, rusi, ruiniraj to ionako nista ne vredi. Vredi brale, vredi nekome.

    Коментар од bubazlatica — јул 31, 2008 @ 9:40 pm | Одговор

  7. Kad je Buba spomenula kosovare ima i kod nas jedna porodica, vrlo imucna. Dosli odande, sa lovom od neke fabrike. I ovde kupili nesto za tepsiju ribe u ona vremena, pa gospodji kozmeticki salon (koji nije bas isao ali i dalje raducka, cisto da gospoja skuplja svoje neradnice na kafu i sto cigara), on putuje „poslovno“ po svetu, a veze imaju po svim vaznim ustanovama u gradu. Cak su joj pronasli posao i na lokalnoj TV. Znate sta to znaci! VEZA DO JAJA! Mi domaci mozemo samo da mastamo o takvim radnim mestima, pa i slicnim.
    Ali zato, ONI KOJE JE VOZ DONO, ne moraju da brinu dal ce za leba da imaju. Pa,mi cemo im sve pruziti, a mi cemo travu da pasemo. I ko je tu BOLID?

    Коментар од Duda — јул 31, 2008 @ 10:10 pm | Одговор

  8. Zivot je nekome, definitivno majka, nekome maceha!

    Коментар од zelenavrata — јул 31, 2008 @ 10:38 pm | Одговор

  9. Elektra, na greskama se uci. Zao mi je sto je i tebe zadesila ovakva sudbina sa takvim ljudima.

    Коментар од IvanB. — август 1, 2008 @ 8:36 am | Одговор

  10. Zaboravih da se izvinem ljudima koji su na mestu i ostali zahvalni. Ne mislim pri tome da treba svaki dan da se zahvaljuju, ali poneki lep gest, nije na odmet. Na kraju, ovaj post je namenjen neljudima.

    Коментар од Duda — август 1, 2008 @ 8:59 pm | Одговор

  11. stoka je uvek stoka, gde god živela.

    Коментар од zihernadla — август 1, 2008 @ 10:02 pm | Одговор

  12. ostadoh bez vazduha….. zalost….. 😦

    Коментар од sarah — август 2, 2008 @ 9:46 am | Одговор

  13. imala sam prilike da čujem slične priče. šta reći? u neke od njih se uvukla neka gadna mržnja. postali su zli. verujem da je taj tip stvarno ubio kuče onoj ženi. žao mi je deteta. ti nisi poluidiot nego su oni.

    Коментар од lost03 — август 2, 2008 @ 2:50 pm | Одговор

  14. Izreka „Rani sirotu na svoju sramotu“, ali to nema veze sa izbeglicama, nikako se ne sme generalisati! Zamislite da u momentu ostanete bez svega u životu! Pakleno teško! Imati takav generalni stav o izbeglom svetu je ravan onome, svi Ameri su bahati , glupi, neobrazovani, ali bogati, ili svi Hrvati su genocidni!
    Stoka je stoka, bilo gde u svetu,i u bilo kom vremenu. Draga moja electra, ti si divna osoba, ali ako je za utehu, svi mi imamo slične priče, različitih razmera, a nisu izbeglice u pitanju. Ti možeš biti spokojna i mirna, učinila si dobro delo, ali ja bih pritegla njih za te stvari i račune koje su napravili, ako ih nije „zameo vetar“!

    Коментар од makarone — август 2, 2008 @ 4:25 pm | Одговор

  15. Naravno da ne mislim da su svi isti. Poznajem divne ljude koji svoju muku hrabro i casno nose. Ovaj, izbegao ili ne, uvek ce biti isti skot. To zaista nema veze sa izbeglima, nisam tako ni mislila, samo je slucajnost sto je i on taj.
    I moje cigance je izbeglica pa je divno dete i znam da ce postati divan covek.
    Lepo si rekla, stoka je stoka bilo gde u svetu i u bilo kom vremenu. Sta da se radi, uvek ce je biti.

    Коментар од electrasdreams — август 2, 2008 @ 9:06 pm | Одговор

  16. Ali, mnogo je i takvih. – Uzeli meni pa cu ja tebi.- Zar to nije mrznja? TO je strasno sto mnogi zbog Nikole mrze i Svetog Nikolu. Ja to ne mogu da shvatim.
    Poznajem i takve koji su svoju imovinu /na Kosovu recimo/ prodali za basnoslovne pare a ovde izigravaju patriote, poznajem i takve koji su doneli lovu a ovde se biju u redovima za izbeglicke pakete hrane, pa oduzmu onima koji nemaju bas nista, poznajem…od svega mi je muka. Ispada da su retki oni casni koji, rekoh, svoju muku nose hrabro i dostojanstveno. Mogla bih roman da napisem sta sve videh, ali bolje da ne pocinjem.

    Коментар од electrasdreams — август 2, 2008 @ 9:54 pm | Одговор

  17. Izuzetno mi je palo teško ovo što sam pročitao. Onda sam pročitao još jednom…pa još jednom…i zapazih. Komišinica te je zvala i upozoravala šta može da te snađe a ti nisi preduzela ništa da to nekako sprečiš, znači…
    Šta reći…htela si, i UČINILA SI dobro delo, zaboravivši da je ovo zemlja Srbija gde niko ništa ne poštuje i nikome ništa nije sveto.
    Izbeglica…da je meni učinio što je tebi, veruj mi, prošao bi puno gore nego što je dok je bežao od svoje kuće.
    Čovek…ne čovek, govedo je to, govedo nezahvalno mamicu mu jebem…. UFFFFFFFFFFF begam dok nisam počeo da pišem i što ne bi trebalo.

    Коментар од Orpheus — август 4, 2008 @ 6:44 am | Одговор

  18. Do sada nisam upoznala izbeglicu koji nije lenj, bezobrazan, bahat, potpuno neprihvatljivog mentalnog sklopa za mene i koji ne misli da mu prirodno pripada sve sto moze da uzme.

    Коментар од Helen — август 4, 2008 @ 12:16 pm | Одговор

  19. Imas li vesti o tvom malisi? Ako imas snage, ti napisi, ako nemas, neka. Spomenula si ga par puta, pa je red da se pita, kako je, kako ti, posle svega sto te snadje? Odakle crpis snagu? I sama sebi cesto postavim to pitanje, posle milion sranja, zivotnih.

    Коментар од Duda — август 6, 2008 @ 9:53 pm | Одговор

  20. E, electra, priča za plač. 😦
    Pa onda za bes! 👿
    Pa opet za plač. 😥

    Onaj ko nije stvarao ne zna da ceni!
    Budale ne razlikuju one koji otimaju i one koji pomažu.

    Ovi „tvoji“ su i paraziti i pokvarenjaci i … sve ostalo što ti na pamet padne …

    … nemaš više ni katanac 😦

    I još se na kraju pitaš gde si pogrešila?

    E, electra …

    Коментар од Suske — август 7, 2008 @ 12:33 am | Одговор

  21. Ниси ти Електра никакав идиот, ти си једна добра жена која треба да пронађе те говнаре и да им се најебе милосне мајке. Макар вербално.

    Коментар од КОНСТАНТИН — август 7, 2008 @ 9:04 am | Одговор

  22. Bezuslovno davanje i pomaganje mogu da razumem samo ako su deca u pitanju. Cak i tada poneki uslov mora da postoji… i neka kontrola… Cak ni deca nemaju pravo da, recimo, prokockaju dedovinu… U svim drugim slucajevima, podrzavam i visoko cenim pomoc… ali se u svako doba mora imati cist racun i znati sta je cije… Lepo je ustupiti sve sto ti nije neophodno ili ga ne koristis, nekome kome je to od zivotne vaznosti… Ipak, mora se obezbediti da njegov nemar ne ugrozi zivot i egzistenciju tvoj i tvojih bliznjih… U tim stvarima nije mudro oslanjati se na neciju svest i savest jer te su situacije prejak izazov za mnoge. U ovom slucaju, trebalo je potpisati neki dokument sa licnim podacima i spiskom stvari datim na koriscenje. Svakog meseca traziti racune(placene ili problematicne za placanje), kontaktirati bar dvaput mesecno, obilaziti… No, sad je gotovo, jedna skola vise. Nemoj da se jedes. Plemenitost je tvoje bogatstvo koje takvi moralni bednici ne mogu da opljackaju.

    Коментар од drnch — август 7, 2008 @ 10:49 am | Одговор

  23. El, je jedan redak covek!

    Коментар од zelenavrata — август 7, 2008 @ 10:58 am | Одговор

  24. Zao mi je zbog svega sto te snaslo. Jedino znam da si jaka i da ces izdrzati sve poteskoce.

    Коментар од DEDA — август 29, 2008 @ 10:09 pm | Одговор

  25. Huh…

    Коментар од RainDog — септембар 1, 2008 @ 5:09 pm | Одговор

  26. ja nisam drugarcina, ja sam budalcina.
    zoran radmilovic, serija „majstorska radionica“

    Коментар од ozon — септембар 13, 2008 @ 2:57 am | Одговор

  27. Mozda budalcina, ali dabogda uvek davala, nikada ne otimala. Neka otimacina ostane zabava drugih.

    Коментар од electrasdreams — октобар 14, 2008 @ 9:38 pm | Одговор


RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.

%d bloggers like this: