Electrasdreams’s Weblog

новембар 19, 2008

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 12:23 am

Uh, krv ti jebem, gde sam ostavila, pre neki dan je videh u ormanu…tutnjim po kuci, kopam po ormanima, jos u frizider nisam pogledala, zurim, jurcam, za 35 minuta moram da budem spremna, komplet, kako gde prodjem tako vadim sta mi treba, usput bacam sa sebe stvari, a pocela sam jos od kapije da se skidam, jurim u kupatilo, izlecem, ne dao bog da mi se neko ili nesto ispreci na putu, jednom rukom se feniram, drugom mazem trepavice, posle cu nokte, gde li je suknja, cipele iskopah, ubadam mindjusu, trpam zalogaj usta, onesvesticu se od gladi, vri mi voda za kafu, sad’ cu bre,  sada si nadrljala, pocupacu te slatko…bacam se na telefon i vristim u slusalicu…- manijakinjo, jel’ mi je kod tebe crna uska suknja na utisnute… – jeste, sta se deres, uzela sam prekjuce, gde gori??? – zacudjen glas moje sestre, pospan, tek se iskobeljala iz popodnevnog spavanja, mirna kao mrtva Janja, mislim kci onog ribara, znate vec.

– Smesta mi donesi da ne bih morala da idem u gacama, jel’ ti jasno?! Debilu kretenski, stoko, sestru ti jebem…

– Boze, obuci nesto drugo, zar bas….a koju sestru, hahahahaaaa…

Tras slusalicu, usudi se da ne doneses, urlam u praznoj kuci i proklinjem sve zivo.

Posle 5 minuta ulece, baca mi suknju, vristi sada i ona… – milion stvari imas, zapela bas za tu suknju, idiote, mislila sam da je neko umro koliko vristis, i baca mi u ruke tasnu koju sam taman posla da uzmem iz ormana.

– Ne tupi, izvadi mi  prsten, onaj zlatan, sa oniksom, zakuvaj kafu, on mi se slaze…

– hahahahahahaaaaa, on je kod Vedrane, danas bila kod mene, videla na njoj.

– Majku vam, i oca i strinu i tetku i svece, budale, kretenke, odreci cu vas se bre za navek, idi donesi, stici ces me negde…

– Ne fantaziraj, evo ti ovaj, iskopava neki drugi, sta mu fali, ide i on, bas ce neko da te gleda u  prsten, gledace te u dupe i u taj slic do p…., hahahahahaaaa, mogla bi da pogledas malo u krstenicu…hahahahaaaa, a gde ti uopste ides, kao da te gone?

Uf, Sunce te ne jebalo, sada nemam kada, sutra cu da te ubijem, i tebe i nju, bacam kafu za vrat, ona me zakopcava jer ne mogu od sveze namazanih noktiju, vec sam na vratima…

– Ej, stvarno si se dobro skockala, ali ako ne sklonis taj nadrkani  izraz lica, ni Kavali licno obmotan oko tvog vrata sa sve cipelama od 15000$ nece te uciniti ribom!

– Gadjam je upaljacem, i mene spopada ludacki smeh, izlecem iz kuce na zaprepascenje komsiluka koji je bio siguran da nema sile da se ne poubijamo.

– Pogasi sve, vidi je li sve iskljuceno, zakljucaj, nemoj kao po  tvom nesmajnom obicaju da ostavis otkljucano, M ce doci kasno, spalice mi se kuca dotle…derem se kroz dvoriste i trcim, stikle udaraju kao arum konj da izlece na ulicu.

– Idi bre vec jednom, skote nadrkani, i lepo se proveeeeeeeeeeeeeeedi!

………………………………………………..

Ovako to izgleda veoma cesto, da ne preteram ako kazem stalno.

…………………………………………………

A zasto?

Moje dve sestre od ujaka i ja, to je najrodjenije sto imam, rasle smo zajedno u istoj kuci, vaspitavali nas i voleli isti ljudi, rekoh vec negde da nas je u kuci bilo k’o kusih pasa, zivot nas rastajao i sastavljao vise puta, ali smo ostale jedna dusa u tri tela za vavjek. Deca nam stasala pa i ona vezana kao crevca. Tri dripca i jedna princeza.

M i ja iste kao pod indigo, ne kazu dzabe da krv nije voda, V totalno razlicita ali nas prati, nije joj lako ali sta ce, nas dve cunami puta dva, ona jedna mrtva ‘ladna kao  ona Janja od malo pre, ali mora da nas trpi.

Svaka ima kljuc od kuce one dve, sva deca isto, opste zamesateljstvo, ali sjajno.  Uglavnom.

Jedini zajeb u celoj stvari jesu isti gabariti kod sve tri. Isti broj odece, isti broj obuce, veoma slicni ukusi. Cak su nam i prsti iste debljine.

Posledice toga su strasne.

Nikada ne znamo kod koje je koja suknja, ili haljina, ili sandale, mantil, jakna…gace ima svaka svoje.

Kada god ti nesto treba ili imas naum da obuces, desi ti se gore opisano.

Svaki izlazak kod sve tri izaziva predinfarkt, doduse, samo ako je ne predvidjen.

Zato vam je moj savet sledeci: ako imate sestre, ne dajte im kljuc od kuce, makar vam nokte cupale.

Aha, zaboravih. Princeza stasala do nasih gabarita. Tek sada smo najebale. Sve tri.

новембар 18, 2008

Cedo

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 12:22 am

– Pozovi tetku i pitaj gde je- dobih poruku od ceda mi moga oko 23h.

– Za koliko sati si imao zakazanu masazu?…odgovaram.

– Pa poljubio sam vrata.

– Odgovori mi na postavljeno pitanje.

– Pozovi, pitaj, pa mi javi.

– Ej bre, odgovori mi na pitanje, ako si zakasnio necu da je zovem.

– Jebote, jesi li blesava, imas kredit za bacanje.

– Ti si blesav, da si mi odmah odgovorio, ne bismo se toliko dopisivali.

– DACO, ja razumem da si ZENSKO, ali mozes li da shvatis da sam umoran kao pas, bio sam na treningu, napisah ti da ne znam da li u 22 ili u 23. POZOVI JE I PITAJ GDE JE.

– Nisi napisao.

– Alo bre, pozovi je i pitaj. Sto te bre Bog MENI uvali za majku?

– Necu, i znam zasto te to pitam. Ona od toga zivi i ako si zakasnio zato te nije sacekala, verovatno je otisla na sledecu masazu. A sada lepo idi kuci, pa kada budes siguran da mozes da ispostujes zakazano vreme i kada budes mogao da se setis u koliko sati ste se dogovorili,  ti joj javi pa idi. Sutra je prvo zovi i izvini joj se sto nisi dosao na vreme.

– Ti si luda skroz, jel’ ti vidis sta pises? Stojim u Bregalnickoj kao ludak ispred kuce i ne znam gde je. Obe ste lude.

– BUDALETINO TVRDOGLAVA, SVE TI JEBEM, IDI KUCI, HOCES DA TI SADA DODJEM DA TE POLOMIM? I ZOVI ME CIM STIGNES KUCI!

To je bilo u sredu vece. Jos ne govorim sa dragim mi cedom. Samo sluzbeno i to preko dede.  Mozda sam stvarno zensko, a?

новембар 10, 2008

Srecna Slava domacine!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 11:10 pm

Ne licim na zenu „od reda“, sebi bar, ali sve sto je vezano za tradiciju i obicaje naprosto obozavam. To nosim iz kuce i porodice iz koje sam potekla, znam. Odrastala sam uz slavski kolac i svecu, vazno je to, ali srce mi najvise pamti onu lepotu koju je proslavljanje krsnog imena nosilo. A znao se red.

Odrastala sam u mnogoljudnoj porodici. Vazda je bilo guzve, dogadjanja su se svakodnevno nizala, bez kraja. Kucu svog detinjstva pamtim najvise po smehu, svirki i pesmi, iako je bilo i svadja, i to zestokih, ali nikada zlonamernih. Moja baka nam je bila „Sveti Ilija“, njena je bila zadnja, uvek, i drzala nas je na okupu cvrstom rukom. Dovoljno je bilo da svakog od nas samo pogleda, reci su bile suvisne…

U kuci sa 24 duse nije se ni moglo drugacije.

Razvukoh.

Slava se prenosila, kako red to nalaze, predavanjem kolaca iz muske ruke u musku ruku, po utvrdjenom porodicnom ritualu. Zene su bile tu da sve spreme i pobrinu se da  protekne kako treba.

Godinama vec, ziveci u dva grada, ni malo mi nije jednostavno da spremam Slavu, ali ni na pamet mi nije padalo da ne izdrzim. Pogotovu zbog sede, osamdesetcetvorogodinje glave koju imam u kuci i mladjane muske glave, ceda mog, koje neizmerno volim, a cini mi se, jos vise postujem.

Elem…

Ovaj Mitrovdan se ni po cemu nije razlikovao od mnogih prethodnih, osim po toplom vremenu.

Pala sam „mrtva“ od posla dva dana i dve noci, toliko dobih slobodnih dana, i Boze oprosti, kada osvanu taj dan, sminka je samo, cini mi se, pogorsala izbecenost od umora i nespavanja na mom licu. U jednom trenutku, gresna mi dusa, pomislih: e, sada kada dodju gosti, ja cu lepo da ih zamolim da idu kuci jer ne vladam sobom, srusicu se, ispolivacu nekoga, napravicu neku glupost.

-Kretenu, brzo se trgoh, namestih osmeh i izadjoh iz kupatila, namindrosena kao da mi nije nista.

Deda se setka po uglancanoj kuci, sav ponosan i svecano raspolozen, ja mislim u sebi, ako, bar neko da je tako raspolozen, ja cu da umrem od nemanja snage vise.

Sa gramofona, da dobro pise, sa gramofona prostor miluje besprekoran glas Danice Obrenic, tiho, milozvucno, deda pevusi uz svoju ljubimicu iz mladosti, a mi ga, kao i uvek zadirkujemo da je jos uvek zaljubljen u nju i da nam prizna da mu je bila svalerka. On se seretski smeska, odmahuje rukom sto znaci nistavineznateinerazumete, bila su to vremena…oci mu vlazne, grli unuka, ljubi ga i sapuce da ja „ne cujem“…nauci sinko, nauci da zivis, da se radujes, da lumpujes… da ti pevacice na kolenu sede, ne zali para da sebi napravis lepo kad god mozes i da svaku lepotu postujes…nemoj da nas obrukas…budi svoj i razlicit…kako sam te ucio, lep je zivot ali kratak, kratak u pizdu materinu…

Nesto mi selo podgrudi, trepcem, jebote, upropasticu trepavice ako se sada razrondzam…idi deda bestraga, mislim u sebi, prekidam trenutak i pozurujem da prestanu sa placipizdljivostima, treba da se upali sveca.

Dedi malo podrhtava ruka, slabo i vidi, ali junior je tu, spreman da pomogne, njih dvojica zajedno, lep prizor. U bestraga lep prizor! Visoki, namirisani, doterani, samo gledaju jedan u drugog. Vidim, junior sve naucio, ne treba da se opominje. Kad pre bre, do juce smo mu govorili sta treba da radi. Okrecu kolac, ljube, napijaju ga vinom, lome…sve mi to prolazi kroz glavu, opet me nesto davi, jebem ti duvan, pravdam se, ubice me. Malo cvrc, duvan. Slikam, slikam…da zabavim misli i mozak, da ne razmisljam mnogo, neka, sutra cu…

Odjednom haos. Odakle mi bre toliki gosti, vec se ubacujem u cetvrtu, prestajem da mislim skroz, osim na ono na sta jedino sada moram. Napuni se kuca ocas, vrcaju sale, pitanja, svi u glas…

U hodniku se cuje muzika,  vrata se otvaraju bez zvonjenja, u kucu prvo promalja bas…pa redom…na zdravlje domacine, zvoni bariton mog brata, Danica Obrenic ne moze da se izbori sa tom silinom, grmi zgrada…ti bi hteo pesmom da ti kazem…deda vadi pare, tako se valja, a“nasli ga“, kurva matora, nije vise placipizdljiv…

Dalje nemam pojma…sa keceljcetom, doduse sa belim vezom, babinim, samo strikam. Kuhinja-soba-terasa, pa tako do u nedogled. Nemam pojma sta ko vise trazi, svi bi da se kucaju i sa mnom…od -ziveli domacice- ‘ocu da stuknem iz mozga, a i od vina ako hocu da budem postena, oni bre jedu a ja nemam kada…’ocu i da pevam, ‘ocu i da lumpujem, ali kako, neizvodljivo bre! Do kolaca. A onda, neces majci, sve sam iznela, a sada me pustite!

-Juniore, nastavi sa ispunjavanjem zelja, jel’ ti jasno, ja cu sada da sedim s gostima. Tacka.

-E, sada najebasmo, zeza me junior, ali nastavlja gde sam stala, da se i mama malo provede. Moj brat me zaskace sa -tri metera somota-…deda opet vadi pare…

Oko 7 sati, po dedinom obicaju, gasi se sveca vinom, da ljudi mogu da se opuste, padaju tu vec i slobodniji razgovori, omaknu se psovke…gre’ota pred svecom, pa se deda, stari zajebant, dosetio, kad se ugasi sveca onda moze i da se laje a da ne moras da se prekrstis svaki put kad lanes. Ma deda je cudo!

Junior spreman pored njega da pripomogne, kao i uvek, muzika prestaje dok se to ne obavi, pa teraj dalje.

Deda trazi noz, cudim se sta ce mu, al’ ajde, popio mozda malo vise, star je…

Donosim noz, deda odseca parce kolaca, brlja po dzepu od prsluka, vadi dukat, veliki, sjajni, stavlja na parce kolaca, od suza ne moze da progovori, grli juniora i – predaje mu Slavu.

Mi svi u soku, niko nije znao, matori lisac smislio i cutao, i junior se rasplaka, grle se da se uguse, a ja ‘ocu da crknem.

Svi nesto gutaju knedle, skrecu pogled, hvataju vazduh, meni se odsekle noge.

U glavi mi haos…zasto to sada radi…jos je rano…Boze, ne predoseca li nesto daleko bilo…ma ‘ajde stoko, ne umisljaj, izgleda kao tresak… razgovaram sa sobom i svojim mislima.

Docekasmo zoru pevajuci.

A ti juniore, Srecna ti Slava domacine! Vavjek!

Блог на WordPress.com.