Electrasdreams’s Weblog

децембар 27, 2008

Evo jos sada i necu vise

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 8:29 pm

Majke mi.

A ne bih ni mogla vise. Ne bih imala o cemu.

Kod lekara idem samo kada me odnesu, a kada odbauljam sama da znate da sam u predsmrtnom stanju. Nije to zato sto ne volim doktore. Jok. To je zato sto mrzim bolest i sto ne umem da budem bolesna. Kada se razbolim, a to je sva sreca retko, ne umem da se ponasam pa svi misle da sam luda. Zato su moji susreti sa zdravstvenim ustanovama i doktorima veoma retki. Do sada samo nekoliko puta. Ali bilo je „sa stilom“.

Izmrcvarena od turneje i dvomesecnih priprema pre toga, pocnem da se spremam za odmor negde na moru, da povratim dusu.

Da mi se dalo. Ali nije.

Par dana pred put probudim se usred noci sva krvava, do guse. Auuuuuuuuuuuu, pa sto sada, debilu debilski?!

Ustanem, pranjem saniram sve na sebi i oko sebe, nista me ne boli, ufaclujem se dobro i nastavim da spavam. Aha. Do jutra, opet. Kada sam se pogledala u ogledalu, ja samrtno bleda a podocnjaci kao u presminkanog baletana na premijeri. Crni kao zemlja. Opet se „sredim“ i da ne napravim paniku medju ukucanima, pozovem mog najboljeg druga da me vozi kod doktora. Kada me je video, prepao se.

Nedelja. Dezurna bolnica -“ Narodni front“.

– Vi morate da ostanete kod nas odmah, izrece ljubazno doktor nakon pregleda.

– Zasto?

– Pa da vidimo zasto toliko krvarite.

– Pa sta ste malopre radili, zar niste vec videli? Date mi neki lek za zaustavljanje i ja lepo idem kuci. Na primer „ergotil“ kapi.

– Vi morate da ostanete u bolnici, podsmesljivo me gleda.

– Ama covece ne mogu, kakva bolnica, nije mi nista, nista me ne boli, malo krvarim, pa sta?

– Onda cete mi potpisati da niste hteli da ostanete.

– Dajte, ne mogu da se raspravljam.

Potpisah se u neke 4 knjizurine i vratih se kuci. Moj drugar pokusao da me ubedi da ipak ostanem, da gresim, ja dreknuh i on ucuta. Sta ce?!

Taj dan i noc ne znam kako nisam iskrvarila do poslednje kapi. Pogled u ogledalo tog jutra me, boga mi, ne ostavi ravnodusnu. Mojima rekoh da me uzasno boli zub i da moram kod zubara. Gledase me sumnjivo ali odcutase. A ja, sve to da bih izbegla intervencije kod kumine mi kume, rucnoga devera kumce,  pa njenog prijatelja doktora, on je najbolji, ma strava je, on ce…ma jok. I da bih izbegla paniku. I tu se zajebem.

Spremim se lepo, pozovem taksi i pravo kod moje kume / ona sto je po zanimanju panicarka/ na posao, u stanicu policije.

Skocila je kao oparena cim sam prosla kroz vrata. Ko zna kako sam izgledala?

U bolnicu me je povela kuma sa dvojicom kolega u patrolnim kolima svekolikih nam cuvara reda. Tina-nana nam je obezbedio jako brz dolazak do bolnice. Bruka.

Kada sam izasla iz auta, za mnom je ostajao krvavi trag, sve do ordinacije. Uvedose me i pljasnuse na sto, a ona za mnom. Place kao kisa i moli doktora, njenog prijatelja, da mi pomogne. On pozva jos dvojicu.

Pregledase me, sve uz njenu kuknjavu da je gotovo, da ja umirem, i konstatovase ocas posla vanmatericnu trudnocu.

– Ej bre ljudi, nije vanmatericna, sigurno.

– Cuti bre, vidimo valjda, jel’ te boli?

– Ne boli me nista.

– Nemoguce, mora da te boli. Ovo boli. Lazes.

– Ama nista me ne boli, cujete li vi mene.

Jok bre. Oni pricaju medjusobno kao da ne postojim, moja kuma vec narice za mnom.

– Eeeeeeeeeeeej, ucutite smesta i slusajte sta pricam. NIJE trudnoca ni matericna ni vanmatericna, ja valjda bolje znam sta sam, i da li sam, radila, kreteni bre.

– Na putu do odeljenja, opet Gradska bolnica, krvi po asfaltu koliko hoces. Moja kuma ide za mnom, da me smesti, i kuka iz glasa. Mene sramota, da umrem. Da me bar turise na nosila nego me pustise da hodam do druge zgrade na zaprepascenje svih kuda sam prosla.

– Joj, ti ces da umres, kuku, jadna ti sam! /Ona jadna, dabome/

– Necu da umrem, obecavam ti, samo prestani da me brukas. Umukni blesuso, gledaju ljudi. I kazi onim tvojim pandurima da idu, vidis da su svi zgranuti.

– ‘Oces, bogami, kad ti kazem.

– Necu tesiteljko, ni pod razno, obecala sam ti.

Smestise me, a ja se rasplakah. Od nemoci sto nikome ne mogu da objasnim da nisam trudna i da necu da umrem. I sto ne znam sta me sa budalama ceka.

Kada svi odose, ustanem lepo, izadjem u hodnik da pusim i da se javim kuci da sam ostala u bolnici. Kao da sam otisla u bioskop i kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Moji se poslogirase. Sada sam najebala, pomislih.

Cuh da neko urla moje ime kroz hodnik. Razjarena sestra, sa sve aparaturom za infuziju, dreci kao da je deru.

– Jesi li ti luda devojko, ko ti je dozvolio da ustanes, da mi iskrvaris tu pa ja da budem kriva!

Pa da, ko mene jebe, bitno je da ona ne bude kriva.

Do podneva me isprebucase raznorazni.

Oko dva sata dodjose po mene i pravac operaciona sala. Tamo me ceka nacelnik ginekologije licno. Da me operise. Sta? Ne zna. Videce kada otvori.

Ja na stolu, vezuju mi noge, anesteziolog stoji sa isukanim spricem sa tecnoscu za lepe snove.

– Ja moram da te otvorim da vidim sta je.

– Odvezuj, smesta. Da brckas po meni neces. Sta da otvoris?  Nisam ja bre bonbonjera. Ja SIGURNO znam da nije ni vanmatericna ni ikakva druga trudnoca.  Ako znas sta je, ok, ako ne, onda nista. Odvezuj.

Odvezase me, i on, smrtno uvredjen, podje iz sale, -„tako je to kada primamo princeze“ u bolnicu, pa jos sveznajuce.

Pogadjate. Moji doktori, obojica…na godisnjem odmoru, podrazumeva se da nisu tu. Mene spopadnu kojekakve ale bas tada.

…………………………………………………

Moja kuma u panici. Proklinje me, svadja se, preti da cu da umrem dok  ova dvojica ne dodju…“skote tvrdoglavi, umri bre ako hoces ali normalno, dokle ces da pravis cirkuse?! Joj, jadna ti sam /opet ona/, sta cu bre s tobom? Ne mogu da te gledam mirno…“ – drobi, drobi, drobi…

Svi uvredjeni, doktori mi ne prilaze, pored mog kreveta prolaze i bez pogleda. Ja uzivam. Odmaram se, citam, resavam ukrstenice, izmisljam sta da mi donesu za jelo, krvarim i cekam mog doktora.

Bilo bi super da nemam kumu. Ni ne sanjam sta sve njoj moze da dodje u pamet.

Ujutru, posle vizite, dolaze po mene. Uredise me kao da ce da me udaju, bog te. Voze me u ambulantu. Tamo me ceka konzilijum sa druge klinike. Eminentni dr.prof, na daleko poznat, ujak moje kume. Sa kompletnom ekipom njegovih asistenata i saradnika, a buljuk studenata okolo. Kao da je dosao da izvede pozorisnu predstavu, u funkciji njegovog renomea i slave valjda.

Majko mila, trebalo je da znam! Sta je ludaca u stanju da uradi.

Bas dobro sto su studenti tu, mislim se, sada ce da nauce nesto stvarno novo. Da nisu svi pacijenti mirne i krotke neznalice koje im se prepuste na milost i nemilost, zbog onog – „rek’o doktor“. Prepuste se i puste da ih unakaze za vjek i vjekov.

Smeska mi se  „ujka“ dr.prof. V. sadacemomitodaresimo smeskom, navukao rukavice, sav dubokouman i siguran u sebe do bola, svi u njega gledaju kao u Isusa licno, vezuju me. Opet. Ja mislila da samo u ludari vezuju. Doduse na ledja. Ovde uvek vezuju noge, jebote, cega li se plase?

– Sta se ovde cekalo? U salu odmah, i sve da se vadi napolje! -podvriskuje strogim glasom…elektra, dete, mora, iskrvarices na smrt ovako…je li vadjena krv?

– Jeste, tri puta, eritrociti 5 100 000

– A? O cemu vi to, pa ona krvari ovako vec treci dan?

Slucaj. Ni krvna slika ne moze da mi bude kao u normalnih ljudi. Bas sam stoka bre!

– Slusaj „ujko“ da ti kazem, i nemoj jos da me odvezujete za svaki slucaj jer cete dobiti nogom po nosu, svi koliko vas ima. / I tada shvatih zasto vezuju noge. Nije dzabe, jebote./ Idi lepo kuci pa tvojoj Lj. vadi sta ‘oces. Meni, sada i ovde neces nista, osim ako mi prvo ne izvadite mozak. A koliko znam nisi strucan za to. Strucan si samo za pi… Jasno li ti je „ujko“?  I veruj mi, ja ti nisam kriva sto imas poludelu  sestricinu koju mi sam djavo dade za kumu. Ni ti ni ja nismo krivi. Snaslo nas.

Svi zaprepasceni kako se ja to usudjujem da protivurecim prof.dr.sci.med.VS, jednom od najpoznatijih u zemlji a i sire. Studentariji vilice opustene a oci  razrogacene. Skrecu pogled.

Nasmeja se prof, izrece da sam neodgovorna, luda, neznalica, i jos po nesto, i skide rukavice. Izvinjavali mu se svi, do ulice cak.  ja nisam. On odmahnu rukom, u prevodu – znam slucaj, jer ona je slucaj…- i ode sa svojom svitom.

Vratise me u sobu, ljuti, bljuju vatru. Nacelnik mi potura knjigu da potpisem za otpust.

– Ne mogu, cekam mog doktora, dolazi za dva dana. Mozete samo sami da me otpustite ako smete da rizikujete.

Nisam zelela da saznam sta mi je mislio.

…………………………………………

Ponedeljak.

Velika vizita.

Njih milion + studenti.

Na kraju, iza svih, naslonjen na vrata, moj dragi doktor Lukic.

– Glavni staje pored mog kreveta, gleda listu, vrti glavom i izdaje naredjenja. Sestra sa nadrkanim trepavicama i noktima, /valjda na posao dosla pravo iz diskoteke/, marljivo pise.

– Ovde cemo da damo hormonsku terapiju sa ne znam ti vec cime…ili ce da stane krvarenje odmah, ili ce da iskrvari jace pa da stane.

Aha, a onda cete me u frizider, dabome, da se vi malo vezbate, a ja na led. Nece da moze. Pogledah u mog doktora, on diskretno  odrecno odmahuje glavom. Sacekah da se lepo dogovore, pa izrekoh da ja to necu.

Videvsi mu pogled, shvatih smisao ubilackog nagona kod ljudi.

……………………………………………..

Oko podneva dolazi mi i moj drugi dr. Zlatkovic. Zlatni, kako sam ga ja zvala. Seda kod mene na krevet, smejuci se sapuce da sve zna, da je na odeljenju haos zbog mene, zeza se i pita da li da ide da krade cebice po bolnici znajuci kakva sam smrzotina. Kikocemo se tiho a on me moli da ga poslusam.

– Slusaj, moramo da opravdamo tvoj boravak ovde, nas dvojica se dogovorili da ti uradimo eksplorativnu pa da te pustimo kuci, da te izlecimo. Lukic zna sta ti je, ali niko nece da slusa. Molim te, evo ja cu da ti radim, pod anestezijom, kada svi odu, popodne kada je prazna ambulanta, uradicu ti to lepo, nezno, neces da osetis.

– Ok, ali kako bre da mi brckas a ja da nista ne znam, necu da znam ni da mi je lepo.

– Budaloooooo, hahahahahaaaaaa, doci cu po tebe.

Samo da kazem da je morao da zove anesteziologa, prijatelja, sa hirurgije i da pozajmi od njih anesteziju, jer od silne uvredjenosti nisu odobrili na odeljenju gde sam lezala.

Odradismo to, ujutru mi napisase otpusnu, ali nacelnik ne odole da dodje da mi saopsti kako nikada necu imati dce, da to nije tragedija, da cu, eto moci da usvojim dete, da mi jedva izvukose zivu glavu…i da mi da kompliment: tolicka zenica, a izdrzljiva kao konj.

-Hvala doktore. I sama znam da sam konj.

– A, je li, doktore, a od cega vi to mene izleciste? I cime?  Na osnovu koje dijagnoze znate da necu moci da radjam?  I da znate, na pamet mi ne pada da skacem ni pod voz, ni u Dunav, pokvarila bih sminku, a dete cu roditi bas ovde, kod vas. Zahvalna sam vam na brizi zaista.

Oprem.

Odoh kuci sa nazvrljanom nekom dijagnozom, ‘bemliga kojom.

Dr.Lukic uspostavio pravu. Endometrioza. Pustio me kuci i izlecio. Sa 4 tablete stedirila. I cajem od koprive, popila sam ga na hektolitre.

I neka sam.

I jos nesto. Pravih, dobrih doktora jos ima i te kako. Doktora – ljudi!

децембар 24, 2008

I dalje

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 9:31 pm

E sada malo i muka, i cuda, i smeha.

Dovezose me u sobu i haknuse sa onih nosila kao vrecu krompira u krevet. Ma nema veze, daj samo da zaspim, valjda cu posle biti normalnija?

Zene bi da pricaju, gledaju me sazaljivo onako izmrcvarenu, meni nije ni do mene, okretoh im guzicu i osetih kako tonem u zeljeni san. Jao lepote.

Jeste da nogu i dalje ne osecam, jeste da onako bez gaca natapam krevet, ali ko ga jebe, hocu samo da spavam.

Ali! Tu je ono, bez brige.

Taman poceh da se osecam blazeno, ispod prozora sobe zatresta orkestar. Ceo jebote, sa sve basom. Ijaoooooooooooooo, pokrih se preko glave i ponovo dobih zelju da umrem. Od sramote ovog puta.

-Jao Boze, jesi li ti normalan, sto mi to radis? Cime se ja to ogresih.

Psovke, kletve i pretnje koje izgovorih u sebi, nisu za ovde.

Electraaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, sincinaaaaaaaaaaaaaaaaaa, izadi na prozorrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr…

Oprem, bas cu, nisam poludela.

Prilazi mi neka zenica, bojazljivo me kucka po ramenu i zove: – izgleda da ovi vas zovu, ‘ajde da vam pomognem da dodjete do prozora, bas su slatki.

Slatki, slatko cu ih potamaniti i najebati im se svega na svetu.

– Ne, nemam ja pojma, nije to niko moj.

– Ma jeste, blago vama, nemojte da ste takvi, ‘ajde polako do prozora.

Sta cu, ustadoh i domileh do prozora. Od prizora „umreh“ ponovo.

Na sred ulice tresti orkestar, svi stanovnici ulice, bolesnici iz bolnice, doktori, sestre… vise po prozorima, na trotoaru poceo da se skuplja svet, automobili stoje jer je napravljen totalni zastoj, ali niko se ne buni. Gledaju sa odobravanjem, smeskaju se i strpljivo cekaju da se performans zavrsi. Cak ni policajac ne reaguje, i on je strpljiv.

Moj ludi brat na vrat basa stavio slem, onaj zidarski, ako gadjam necim da ne slomijem bas, za njega bas ga briga. Pijani kao majke, mogu misliti koju kolicinu alkohola su srucili u sebe za 19 sati cekanja, koliko sam se ja telila. Moji folklorci drmaju sopske posred asfalta. Aplauz kao u Sava centru. Strasno! Lud za ludim, pa usvet, sto bi rekla moja baba.

Koliko god da sam bila ljuta, bese mi i milo. Oni odose, ja se konacno strovalih da spavam.

………………………………

Probudila sam se kao da su me tenkovi gazili, sve boli, vrucina spicila, gladna sam…ja bih da ustanem ali kako cu onako dronjava? Spavacica napred rascepana do dole, gace ti ne daju, blagi uzas.

Pozovem sestru da mi donese drugu spavacicu da mogu da odem da se istusiram i operem kosu, nasminkam se kao covek, uljudim. Ona me gleda sablaznjeno kao da sam trazila kartu za putovanje na Jupiter. Izrece – svasta- demonstrativno se okrete na peti i ode.  I one zene iz sobe me gledaju belo, ali cute.

Vizita. Utrca svita belih mantila. Medju njima i moja dva doktora, duse moje. Kada se ljudi ne slogirase ugledavsi me . Sta, kako, zasto ih niko nije zvao… bese mu.

Odletese da vide dete, umirise me koliko-toliko, zbrinuse me, donesose mi pristojnu spavacicu i meni laknu.

Donesose hranu. Ja zgranuta. Tanjir umazan nekim retkim grizom.

– Sta je ovo, mozete li da mi objasnite?

-Rucak, izrece nadrkana servirka.

-Ovo rucak? Vi me sigurno zajebavate?

– A sta bi ti? Tek si se porodila a vec bi da zderes?

Znaci, moram da se organizujem. I jesam. Kroz prozor, na kanapce, pa u nathaznu. Napunih je ja ocas posla. Na kolicini kravica mleka mogla je da mi pozavidi svaka osrednja samoposluga. Jebite se vi sa vasim splacinama.

Ne donesose mi dete taj dan ali jos uvek sam bila mirna. Tezak porodjaj, dete izmuceno, pod kiseonikom…

Tu noc me spopadose bolovi u stomaku, da crknem. ustadoh da dozovem sestru i onesvestih se na sred hodnika. Skupise me i vratise u krevet, ali, moram da cekam jutro, dezurni doktor spava, ne smeju da ga bude…to sto se ja znojim i drhtim od bolova, nema veze.

Popizdeh.

– Slusajte sestrice, idite probudite doktora i recite mu da porodilja ta i ta pita treba li da mu udeli pi… da bi dosao da joj olaksa muke; jest da je malo krvava i prostepana, ali nema veze. Idite ga pitajte ili cu ja da odem, a onda to budjenje nece zaboraviti ni kada umre.

Ode u panici. Ulazi dezurni, besan, rascupan, namrsten…- sta je bilo?

-Imam nesnosne bolove, ucinite nesto.

-A sta bi ti da ucinim usred noci?  Zar to ne moze da ceka jutro?

Sigurno znate sta je posle bilo.

Mislim da su jedva cekali da odem.

I ja sam. Apsolutno.

Bogu hvala, pretekosmo.

Ma kakav naslov!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 8:25 pm

Au, ljudi, pa gde mi je treci deo??? A napisala sam majke mi!

децембар 21, 2008

Evo nastavljam

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 10:10 pm

– Ja insistiram da ga pozovete, ugrabih da izgovorim pre novog napada bola.

– On je TEBI obecao carski rez, pretpostavljam, ali to uopste nije potrebno.

– VAMA, doktore, tako bi trebalo…vaspitanje nikada nije na odmet, a uopste se ne secam da smo zajedno piskili u pesku.

– Eto vidis, ako mozes da se svadjas, znaci da i ne boli tako strasno, okrete se i ode.

Sledecih par sati cu pamtiti i kada umrem. Potpuno utrnula od lezanja na boku, nazuljana na sopstvene kosti, noga dignuta u vis pocela da plavi, bolovi ludacki, hladno mi je i pocinjem da drhtim jer osecam da krvarim kao zaklano svinjce, ponovo vazduh nece u pluca. Niko ni da me pogleda. Dodje, gurne ruku do lakta, meni osecaj ispadanja mozga ko zna gde, i ode bez reci. Vise ne mogu ni da psujem, cak ni u sebi, i vec pocinjem da dizem ruke od sebe same. Kao kroz maglu cujem svako malo, da neko podize telefonsku slusalicu i ponavljanje iste recenice: – ne, elektra se jos nije porodila.

I za to me vec bas briga. Sta koj moj i zovu, ne moze covek ni da umre na miru.

Opet osecam gurnutu neciju ruku i konstataciju. – Jos se nije okrenulo, bas veliko…i opet citavu vecnost prepustena sama sebi, zvonjava telefona i ista, kao napamet naucena recenica, -ne, elektra…

U boksu do mene, zenica mlada, dete takoreci, porodi se ocas posla i cujem je kako moli da joj jos malo ostave bebu da uziva u njoj. Mislim, sada vec strasno ozbiljno, kako cu moju, cim se udostoji izlaska iz mene, udaviti sopstvenim rukama. Ni trepnuti necu.

Ni dan danas ne znam da li sam povremeno gubila svest.

U neko doba, po uzurbanosti osoblja, shvatih da se jos jedna smena zavrsila i dolazi treca od kako sam raskrecena na tom odvratnom stolu. Kao kroz maglu cujem radio i glas koji saopstava: “ U Beogradu je trentno 40 stepeni“, a ja cvokocem od zime i trazim da mi donesu bar cebe, ne mogu vise da podnesem drhtavicu.

Naravno, pojma nemam da moji prekopavaju Beograd u potrazi za mojim doktorom. Ali, jbga, ja nasla da se poradjam usred vikenda, baksuzica!

Kako i zasto, pojma nemam, odjednom mi senu kroz glavu da ja njima uopste ne treba da pravim lepo tako sto cu se prepustiti, izvrnuti tu kao krava /opet/ i umreti. Ama neces elektra, makar ti poslednje bilo!

– Strvino susterska, dovlaci se ovamo, seme ti se zatrlo! Prepade me sopstveni vrisak i u momentu se zapitah odakle mi i glas i snaga kada koliko malopre imah zelju da umrem.

Uzmuvase se, druge zene ucutase, na momenat valjda zaboravise zasto su dosle, a gospodin doktor skoci kao oparen i utrca u boks kod mene.

– Podigoh se na lakat i osuh po njemu- sta- nije za ovde.

– Pobogu, zeno, sta TI je?

– Sta VAM je – doktore Doslo- jos jednom mi se obratite sa TI pa cete ispljunuti svo madjarsko mleko koje ste posisali. Ako mi se detetu nesto desi zbog vase tvrdoglavosti i idiotluka spalicu prvo vas pa bolnicu. Nece vas biti, kunem vam se ovim nerodjenim, to mu dugujem. Da li mislite da smo sve mi ovde nepismene i glupe? Ili retardirane? Neobrazovane? Pukao vodenjak sinoc u deset, dete bez kiseonika 15 sati, zar stvarno mislite da ne znam sta to znaci? Idiote uobrazeni, moliTE se. MoliTE  se iz sve snage da mu nije nista. Ali se iz srca moliTE.  Trebace vam. Ili se moliTE da umrem.

– Vi ste ludjakinja. Malo li mi je sto se od jutros rvem sa svitom koja je okupirala bolnicu zbog vas, nego jos treba da trpim i uvrede.

– Tako doktore, vidite kako ste lepo vaspitani, a sada mi se sklonite s ociju, porodice me vec neko. Ni blizu da mi niste prisli.

Vise nisam mogla da se savladavam. Do Ljubljane su me culi svaki put kada je naleteo bol.

Posle nekih pola sata, a vec se zagazilo u popodne, osetih neciju ruku na celu.  – Jao, majko, ti se jos nisi porodila?-

Onaj mladi doktor od sinoc, koji me je merio i prepipavao, stoji pored mene, drzi me za ruku i sapuce: – sada cu ja da te porodim, sramota pobogu sta rade.-

Da sam mogla da ustanem izljubila bih ga skroz. Ni malo mi nije zasmetalo njegovo obracanje sa TI.

– Izvini, da te pitam: jesi li ti stvarno doktor? Licis mi bre na nesvrsenog gimnazijalca koliko si mlad. Zasmejasmo se oboje. Covek uze samlicu, odveza mi nogu, ako sam je jos uvek imala, i nestade negde izmedju mojih nogu. Em urlam od bolova, em me spopao smeh ludacki. Smeje se i on ali blagim glasom sve vreme govori i smiruje me.

Pozva babicu, proviri ispod mene i dade mi uputstva sta treba da radim.

– ‘Ajde majko, zajedno cemo. Nece biti lako, velika beba, koso ide, ali ako si do sada izdrzala sve ovo inacenje od sinoc i ovo ces. Hoces da ti pevam, a ti da guras? ‘Ajmo!

Babica mi stoji iznad glave, cudi se sto ne umem da se pravilno napinjem, dere se skoro.

– Napinji se u stomak a ne u glavu, jao boze, svasta!

U isto vreme se prodrasmo na nju da ucuti.

Ali, moj gospodin sin ni da makne. Njemu izgleda lepo unutra, mene ko jebe. Bozemeoprosti. Sada sam vec i besna a od novonastalih, sada drugacijih bolova ‘ocu da vrdnem. Potraja to podosta i odjednom postah svesna stampeda oko mene. Njih milion oko mene, svi doktori koji su se tu zatekli, 2 pedijatra, anesteziolog, babice, sestre…opkolili me u zivi zid. Slusaju bebu i vidim da su u panici.

Sledece cega sam svesna je da sam sva uvezana u kojekakve cevi i creva, cujem da neko kaze da je musko. Znala sam i ja da je musko, ali ne cujem ga. To traje vecnost, a ja samo molim boga da mi da snagu da ustanem i pocnem da ubijam. Cujem neku pumpu da sisti i neciji glas: -‘ ajde bebo, ‘ajde, da te cujem. Ona pumpa mi probija mozak ali plac ne cujem.

Kada je dreknuo, i ja sam sa njim. Od radosti.

– Sin, majko, pogledaj.  Stavise mi na grudi potpuno teget dete.

Uspeh da pitam da li sve ima i vise nisam znala nista. Odoh.

Kada sam se rasvestila, ja i dalje na onom odvratnom stolu, moj me „gimnazijalac“ drzi za ruku i blago pljeska po obrazu. Placem i smejem se istovremeno i gledam u njega kao u Boga.

-Dobro je, u zadnji cas smo to obavili. Sada jos da te usijem, pa gotovo.

– Slusaj, ako mi neko vise pridje bez anestezije, dobice petu u usta, jel’ me cujes.

Zasmeja se grohotom, osetih ubod u nadlanicu i – zbogom pameti.

Opet me neko bije po licu. jebote, dobih batine kao nikada u zivotu, mislim se dok se budim. Lezim na nosilima u hodniku, moj „gimnazijalac“ opet pored mene.

– Jesam li ja to ziva? – pitam.

-Jesi, dabome, mislis tako se lako umire? Jok bre.

-A ti bas uzivas da me bijes?

-Hahahahahaaaaaa, aha.

-Pa dobro, nego da te pitam nesto.

– Pitaj.

– Jesi li ti mene lepo zastepovao? Onako, na ovolicko /pokazujem rukama sasvim mali kruzic/, da je manja nego pre?

-Hahahahahahaaaaaaaaaa, obozavam lude zene, hahahhahaaaaaa, dabome da jesam, na sta ti ja licim bre, a vala i zasluzila si posle ovoliko muka i frke. Uplasila si me kao ni jedna do sada. Dobro je, vidimo se posle, ‘ajd sada na spavanje.

Ima jos, dabome. Nije ovo kraj.

децембар 20, 2008

„Raskrstih“ se, jebote!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 11:22 pm

Naleteh veceras na koristan sajt pod imenom „Majka hrabrost“. Okupile se zene i iznose svoja iskustva sa porodjaja. Boze, koliko horora tu ima. Za ne poverovati. Krajnje vreme je i bilo da se sve brljotine iznesu na videlo, sto bi rekli mudri.

Procitah nekoliko prica i zeludac mi je sada negde pod grlom. A, setih se svog porodjaja. Sada mi je smesno kada se svega setim, ali onda, boga mi, nije bilo. I onda, i sada, zahvalna sam sebi sto sam drcna, luda i bez dlake na jeziku, inace, prosla bih mnogo gore verovatno.

Pisem ovde jer tamo ne umem, naravno, da posaljem napisano iskustvo.

Beograd, 1988, juli mesec, napolju +milion. Naravno, kod mene nista ne moze da bude uobicajeno, pa ni tada nije bilo.

Trudna sam ostala za inat doktorima /sem dvojici, koji su jedini shvatali mene i moju narav/. Jebga, sada, zbog jasnoce moram da kazem da su me leto pre tog u bolnici ubedjivali da ne mogu da radjam zbog „prelezane“ endometrioze, kada su mi  „jedva izvukli zivu glavu“. Cuj, izvukli! Ja sama sebi tada izvukla zivu glavu, tvrdoglavo ali lako. O tome, drugi put. Zahvaljujuci sebi i divnim, pravim, doktorima Lukicu i Zlatkovicu. Ruke im se pozlatile!

No, ja metar i zelja da porastem, nedelju dana pred porodjaj 58 kg. Sam stomak od mene. Udara u bradu, ne mogu da sedim. Jedem, i sve drugo radim polulezeci. Vrucina, kozu bih sa sebe odrala. Noge naduvane, samo mogu mamine papuce da obujem broj cet’res’. Inace nosim 36. Proklinjem i sebe, i muza, i dan kada mi je doslo bas tada da se tucam, stoka nezasita, psujem, prsti stan od mojih kletvi. Majcinski instikt? Malo morgen!

Osmi juli 88. Lezim kao krava na krevetu, ventilator bije pravo u mene, noge mi spustene u lavor sa hladnom vodom, rezim, niko ne sme da mi pridje ili ne daj boze da me nesto pita. Vazduh nece u pluca, moz’ ga jebat’.

Komsinica preko puta slavi sinu prvi rodjendan. Cekam da padne vece, da zahladi bar malo pa da ustanem i idem, a samo mi prasetina u glavi. Razmisljam kako mora da mnogo nisam normalna kada mogu da mislim na prasetinu i kupus salatu, a rastajem se sa dusom. A sto pa moram da budem normalna, kao da je to obaveza?

Kako pada vece, meni sve nesto gore umesto da bude bolje. Sada vec hvatam vazduh kao davljenik. Moji samo proviruju u sobu, niko ne sme da udje. Ubijam pogledom.  U neko doba ulazi moj kum, dusa moja, bucan Bosanac, gromada od coveka, jedini hrabar da udje.

– Ustaj mrcino, udavices to dete koprcajuci se po tom krevetu!

Gadjam ga knjigom.

– Vidi ludjakinje…crkni mrcino, ali pazi na dete, za njega cu te ja ubiti golim rukama!

Moja kuma, panicarka po zanimanju, gviri iza njegovih krsnih ledja, pocinje da place, on je gura iz sobe…-„pusti budalu, a ti prestani da slinis, i ti si bre luda skroz“…i zatvori vrata. Ostavise me na miru konacno. U dnevnoj sobi zamor, sve nesto tiho, k’o da je, bozemeprosti neko umro. Pokusavam da malo zaspim, ali o tome ni govora.

Ustadoh, pa pravo pod hladan tus. Joj kako je prijala ona hladna voda, poceh i da disem. Ni svesna odmah nisam bila da mi niz noge lipti nesto vrelo. Do mojega, puce vodenjak! Em cu da se poradjam na suvo, sto znaci najebacu, em mi izmace prasetina i kupus. Nosi se elektra u pizdu lepu materinu, mislim ja, ali sta cu? Valja se uputiti u porodiliste.

Saopstim ja sta se desava, uzmuvase se svi, uhvati ih panika, poludese, posandrcase…saveti…briga…dok ne vrisnuh iz petnih zila da prekinu smesta i da me puste da se spremim.

– Da se spremis? Pa sve ti je spremno, samo da podjes, hoces ovde da te poradjamo?

– Umuknite bre vise, kakvi ste bre, necu ni da se poradjam vama u inat!

Nabih veliki peskir medju noge i zalupih vrata od kupatila, da se opremim na miru. Kako bre da se poradjam ako mi nisu nadrkane trepavice? Boze, svi su ludi!

I spremih se kako dolikuje. Nasminkah se, namirisah, uredih kosu, sve po redu. Ono niz noge lije li lije, nikada kraja, odakle tolika vodurina? Ne boli me nista, pa mi doslo i smesno. Obmotah se i frotirom i pravac Gradska. Njih „sto“ samnom. Bruka!

Sa prozora komsinica mase i zeli srecu a ja se derem odozdo da mi sacuva makar komad prasetine. Svi zgranuti.

Vece lepo, vrucina malo olabavila, stojimo pred zgradom porodilista u Baje Sekulica, zvonimo jer je zakljucano, noc vec, 11 sati, ja natapam beton ispod mene dok se ne smilovase da otvore. Udjoh sva srecna da se oslobodim bulumente koja je dosla da me dovede.

– Imate li bolove?

– Ne, ni malo.

– Ha, bolece vec… sestra, doterana, nokti kao u orla, ne moze da kuca od njih. Prosto joj milo sto ce posle da me boli.  Ja se divim svojoj pameti sto i ja dosla doterana, u inat.

Popeh se na drugi sprat ostavljajuci mokar trag za sobom jer mi je otela onaj peskir izmedju nogu. Nista nije pomoglo sto sam se bunila.

Uvede me u neku prostoriju i rece da cekam.

Cekah bre, pa cekah, pa smugnuh u hodnik da pripalim jednu, umalo batine ne dobih od sledece karakondzule koja je dosla da me obrija. Toliko je bila „nezna“, da joj oteh onaj tupi brijac iz ruke i zavrsih sama. Da je nastavila, nisam sigurna da bih imala na sta da se porodim.

Dodje treca i uvede me u pripremnu sobu. Mene i dalje ne boli nista, a spopao me smeh, da crknem.

– Samo se ti smej…’ajde, ovde, na ovaj krevet legni.

Ja zurim u krevet visine prvog sprata i sve nesto mislim da me zajebava.

– Kako bre, imate li vi merdevine ovde?

– Ma da, i zgodnog momka da te podigne, princezo.

Necu da opisujem nas dalji razgovor, mnogo je nepristojno.

– Konacno dodje doktor. Mlad kao rosa, prosto posumnjah da je uopste doktor.  Sa nekim ogromnim metalnim „sestarom“, i tu me dokrajci. Zacenih se od smeha, na sav glas naravno.

I njemu, coveku smesno, dok ne poce da me prepipava i meri sa svih strana. Boga mi se i smrce.

– Sportista, a?

– Jesam, zasto?

– To ces tek da vidis, misici su ti kao kamen.

– Pa to je super, vidis da nemam ni celulit, a guza kao orah, zajebavam se i dalje, ali me nesto strecnu.

– Pozeleces da ga imas, budi sigurna…sestro, velika beba, pukao vodenjak, da se obrati paznja.

– Dogurase kolica, uvredise me smrtno, ali tako mora, i pravo u salu,u boks.

Tvrd onaj krevet, dadu mu, ko na goloj dasci da lezis. Ubi me dosada. Zene se poradjaju, neke, neke bleje u plafon kao ja, neke se deru kao tudje. Jebote, zar moram ovo da slusam kada jos nema pojma da cu se poroditi? Zovem sestru i pitam mogu li da ustanem da pusim? Ona sablaznjena, iskolaci se na mene i prodra kao da smo skolske. Pocinjem da se svadjam i trazim doktora, ona ne haje, ode. Ja ostah da psujem.

Kako krene porodjaj, oni odvrnu muziku sa radija do daske.  Sala prema ulici pa da svet ne slusa svasta.

Gnjezdim se na onoj spravi za mucenje ne bih li malo odremala bar, dosada pocela da me uspavljuje. Ona karakondzula dodje, proviri i kaze da se smesta okrenem na ledja i budem mirna. Mrzim je iz dna duse.

Taman me uhvatio dremez, kada me presece u krstima, do mozga mi dodje. Bol kakav do tada nisam mogla ni da zamislim. Vrisnuh iznenadjena i poceh da hukcem. Jebote, ala ovo boli!

Nakon tog prvog, na svakih deset minuta, sve jaci po intezitetu, cinilo mi se. Skoncentrisah se, pokusavajuci da ne urlam. Sramota bre! Dodje onaj kapo od sestre, gurnu ruku do lakta, konstatova da nece jos, zlurado me upita da li mi se jos pusi, i ode.

Tako do zore. Bolovi konstantni, guranje ruke, konstatacija da nece i ostajes sam u boksu pa sta ti bog da. Pred zoru, pojavi se doktor, udostoji me pogledom na „gospodju“, ne na mene, ni slucajno da mi okrzne lice pogledom, cemu to? Gurnu ruku do lakta, promrlja nesto sestri i ode bez zbogom.

U roku od pola sata okrenuse me na bok, vezase mi nogu nekim gvozdjem i zakacise negde gore pod plafon. Majko moja, kakav prizor! Zaboravih na bolove i opet poceh da se smejem kao luda. Gledali su me s prezrenjem. Najdubljim mogucim. Da mi odgovore na pitanje -cemu to- ni slucajno. Ja sam samo glupaca koja je dosla da se porodi, sta ima da pitam? Tako do jutra.

Docekah drugu smenu. Na boku, raskrecena, sa ludackim bolovima svako malo. Naravno, svi iz druge smene su ponaosob gurali ruke do lakta. Da se sada oni obaveste o stanju u mojoj utrobi. Vise mi nista nije bilo smesno.

Doktora koji je dosao ljubazno zamolih da pozove MOG doktora Lukica koji mi je vodio trudnocu i koji me poznaje, koji zna sve sta se desavalo sa mnom, koji je zahtevao da ga zovem ali ja nisam htela nocu da ga uznemiravam, i koji je rekao da ce kod mene morati da se radi carski rez jer je beba velika, ja  nedopravljena i u visinu i u sirinu…

– Zasto, majko, pa i mi smo doktori, vikend je, Dr. Lukic dolazi tek u ponedeljak…bla, bla, bla…

Nastavak sledi, udavih vas.

децембар 7, 2008

Javlja mi se

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 1:15 am

Zalud sedeci pre neki dan na poslu, nesto tiho i mirno bese pa se prosto prenerazih, sletim kod komsinice u trafiku da uzmem nesto za citanje.
Dnevne necu, ozbiljne necu, skupe necu, ukrstenicu…ma mrzi me…modne hitove… ma jok, i onako je sve sivo i ljubicasto, dovoljno poludim kada izadjem na ulicu pa me strefi sivi i ljubicasti slog, saveti za dobar seks mi nisu potrebni, sta sam do sada naucila, naucila sam… brljam po onim novinama i spazim nju: „Zonu“! Jeftina novina, sarena, ‘ajde da vidim „o cemu se tu desava“, kako imam obicaj da se zezam.
Ijao ljudi! Tu ima toliko korisnih stvari i saveta da ne mogu da vam objasnim! Od toga sta treba da zavezete u crvenu svilu, crvenim koncem, da to zamuvate posle u neki kutak novcanika ili slajpika, kako vam drago, pa ce vam se pare same kotiti brzinom vecom od brzine svetlosti. Pocese ‘iljadarke da mi plesu pred ocima i moj novcanik, veliki, debeo, pa sve deblji…ali ne od raznoraznih papircina i racuna, ceduljica sa koje cime, nego od para bre! Ne mogah da izdrzim nego se sjurih niz stepenice ponovo da pronadjem sve sto treba i ODMAH pocnem da se bogatim. Naravno, veoma pomno, skoro pobozno, izgovorih sve sto treba i po savetu.
E, sada mogu u miru da citam i da uzivam, pomislih, a vec kada dodjem kuci s posla moj novcanik pun. Cim se malo odmorim, pravim plan i odoh da pustosim prodavnice.
Citam dalje, oci mi se sire kao da sam progutala gustera od zadivljenosti. Bog te ne jebao, pa ne samo da cu postati bogata, nego cu biti ociscena, prosvetljena, voljena, zeljena…cak ce i Majkl Daglas, i ostali zgodni belosvetski frajeri dabome, da skrse kurac za mnom! Wow!
Krenuh redom da okrecem telefone:
– Dobar dan, da li sam dobila vidovitog tog i tog?
– Izvolite.
– Ja imam problem, htela bih da dodjem kod vas.
– Dobro gospodjo, kako se zovete i datum rodjenja?
Odakle li zna da sam gospodja? Pa da, ja budala, kako odakle, pa covek je vidovit.
Ja rekoh a on me zamoli da se javim za pet minuta, samo da pogleda. U sta, jebem li ga?
– Evo mene, rekli ste za pet minuta.
– Aha, dobro je, u poslednji cas ste se obratili za pomoc. Vama je sve ovo /koje?/ napravila neka udovica sa naocarima i tu treba pod hitno da se radi /sta?/ da se to otkloni kako bi bili srecni i zadovoljni. Ali stvarno vam kazem, hitno je, auuuuuuuuu, ovo je strasno.
– Iju, pa kako da dodjem do vas, gde ste vi?
– U Beogradu, ali ne morate uopste da dolazite. Vi meni posaljete novac, ne meni, taman posla, ja ne naplacujem, nego moram da kupim potrebni materijal, pa ja vama posaljem na adresu i to je to, sve reseno.
– Au, divno sto ne moram da dolazim, a koliko to para ja treba da vam posaljem?
– Pa vidite, za materijal oko 120 evra ili 150, i jos, ma u vr’ glave 20-30 evra za amajliju koju morate stalno da nosite sa sobom. I videcete, za par dana ce sve poceti da vam ide na bolje.
Kad ne padoh sa stolice, ali se savladah.
– Na koju adresu da posaljem?
– Pa znate, ja cu vam dati adresu mog asistenta, Na njega posaljite, to je bolje, ja nisam bas u Beogradu, pa ja posle odem, uzmem, i uradim sve sto treba.
Spustih slusalicu i poceh da psujem kao kreten. Pa se trgnuh. Mozda covek mora u Afriku po nokte od zmije, na primer.
Ajd’ dalje:
Da ne opisujem postupke ponovo i ponovo, evo sta sve treba da nabavim: za svakoga od njih razlicito. Te vidovitosti nisu sve iste, podrazumeva se. Svako je vidovit na svoj nacin.

2. 9 posteljina, par vesa /gace i majica, voda sa cesme iz koje pijem vodu. Ali posteljina mora da bude od krepa, da lako moze da se zapali, jer se to ide na Dunav pa se pali. Ko je pomislio na buvljak, taj nije posten, samo da znate. Cena 8 100. Dinara srecom.

3. Po litar vode sa 7 razlicitih strana i 2 litra od moje kuce, pa se posle s tim kupam i izgovaram sta ja znam sta, a ako hocu kod nje, moze i ona da me okupa, nema veze. A mogu i kod mene. Posle se zahvati izvesna kolicina vode iz kade u lavor i tacno u ponoc se prospe na raskrsnicu. Au majko mila, moja najbliza raskrsnica osvetljena kao Vegas! Centar grada, ljudi na ulici u ponoc koliko hoces. Ipak bolje da pristanem da me ona kupa, a? I kako cu bre taj lavor a da se ne vidi? Zabrinuh se bre, stvarno.
Uz to, 9 peskira u koje se usije na 9 mesta para, ali da se pare ne broje, 9 crvenih ruza i OBAVEZNO nesto od zlata.
Ja njoj sve to posaljem, ili odnesem, pa ona meni posalje, a ako ne, 8000 za materijal, 3000 za gledanje, i sve to nije za nju, a kada mi bude bolje, ja njoj dam koliko hocu, ali od srca. Dzabe, za toliki moj napredak i srecu.
Nego, da bih izbegla troskove prevoza do tamo, a to tamo je u pizdi materini, odoh sutra da se raspitam da li u posti ima toliko veliki koverat da moze da stane u njega 9 litara vode, pa preporuceno?

4.Vode u staklenu flasu sa tri izvora /znaci prvo ekskurzija po Srbiji/, majica, beleg od kuce i od ukucana, slike, sve naravno postom prvo tamo pa ovamo, svega 18 000 dinara. I to dzaba.

5. -Au, srce moje, uf, uf, uf,cccccc, jao, jao…meni se noge odsekose.Pa tebi je ovo zlo napravio neko jos dok si bila mala, jao, jao, uf…preko groba neznanog radjeno, neko od familije, usta ga jebem, veze ciganka, iz odakle bese vise od straha pojma nemam.Nego pod odma’ da dodjes, ali hitno, jel’ me cujes, jao ja ne znam kako cu s tobom, strasno bre…samo sto ne zakuka nadamnom, placnim glasom…da ti prvo bacim karte da vidim sta je, pa da ondak vidim kako cu. Gledanje 2000, a posle, svaka karta ima svoju cenu na koju treba da se radi. Nista ne razumem ali prepadnuta skroz. Sta pa ja ima da razumem kada je zena strucnjak. – Nego, da mi posteno kazes, jel’ ljubav u pitanju?
-Jeste, odgovaram skruseno, a jedva se savladavam da ne prsnem u smeh.
– Pa da, vid’la sam ja odmah. Usta i’ jebem muska, More ce da i’ sredimo, jebem ti muzeve, da ti jebem, ma kad dodjes ti kod mene, ma u p….ima posle da te ljubi…huh… ne zatvara i nastavlja…pa dabom’ vidim, oce a nece, da oprostis, jel’ ti radi ono?
– Koje? Sada se vec jedva uzdrzavam da ne zaurlam od smeha.
– Pa kako koje, ono, sta se pravis? Ma jel te jebe, bre.
– Ne.
– Iju, crk’o dabogda, nit te jebe, niti ti daje da imas svalera, kako da kazem, coveka pri sebi? Ccccccc, pod hitno ti da dodjes, jesi cula?
– Jesam, vazi.
Spustam slusalicu, pa se uozbiljih. Koliko ja to muzeva imam, a da nisam ni svesna? I ko je tu pri sebi a ko nije?
……………………

Dok dodjoh do poslednje stranice novine, bila sam u potpunom raspadu. Kako li sam ziva, to niko ne zna, kada se svo zlo ovog sveta srucilo na mene. Poznati i nepoznati, zivi, ajde dobro. Ali sto i mrtvi iz raznoraznih grobova za koje nikada ni cula nisam. Mora da sam mnogo prokleta?
Dodjoh kuci potpuno ocajna. Gde bre da nadjem pare za tolike ispravke? Koju banku da sacujem? I onda se setih! Izvadih novcanik ocekujuci resenje za sve moje muke.
Ali….znate vec.
Moj novcanik isti kao sto je i bio. Ni pojma o bogatstvu.
A mozda malo treba da pricekam? To ne pitah niti procitah, stvarno sam kreten!

……………………………

Nego, dok sam ovo pisala, pade mi sjajna ideja.
Sto bih ja prolazila golgotu dok sve kupim i nabavim? Sto da tucam tolike pare?
Zar nije bolje da otvorim „ordinaciju“, pa sama sebi ispravim sve zlo sto mi je u proslosti, sadasnjosti, a kako stvari stoje, bice i u buducnosti, „napraceno“? Sada znam sta mi sve treba, izucih zanat zacas. Jos samo malo prakse da steknem.
Zamislite kako bi mocno izgledala svetleca reklama – „VIDOVITA ELEKTRA“ -svakim danom osim cetvrtka. Jel’ da?
Otvaram konkurs:
1.- Za dizajn iste
2.- Za radno mesto asistenta / vecina ih ima, sto ne bih i ja?/
3.-za stilistu / moram valjda misticno da izgledam?/

Vas molim za savet.
Jesam vidovita, to je u redu, to stekoh citajuci „ZONU“, nego koje sredstvo da mi bude pomoc?
Karte, pasulj, kugla…i da li da budem vidovita bosa ili obuvena?

……………………………….

Jos hocu da kazem. verujem da postoji onostrano, ili kako narod kaze…postoji nesto. Takvi ljudi su veoma retki i ne prave biznis od tudje muke. Ne reklamiraju se po novinama i ne rade na daljinu, kako ovi moderni biznismeni to zovu. Nisam zatucana, ali znam da postoje i oni pravi. Te stvari nisu za igranje.
U vremenima kao sto je ovo u kome zivimo, kada se sve vrednosti izgube, moralne, socijalne, a pre svega ljudske…kada se mnogi nadju u bezizlazu, ne biraju sredstva da sebi pomognu.
Ovakve, kao sto su ovi iz novina treba sve pohapsiti.
Ne podsmevam se nikome. Samo me ovakve stvari cine jos tuznijom.

Блог на WordPress.com.