Electrasdreams’s Weblog

децембар 20, 2008

„Raskrstih“ se, jebote!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 11:22 pm

Naleteh veceras na koristan sajt pod imenom „Majka hrabrost“. Okupile se zene i iznose svoja iskustva sa porodjaja. Boze, koliko horora tu ima. Za ne poverovati. Krajnje vreme je i bilo da se sve brljotine iznesu na videlo, sto bi rekli mudri.

Procitah nekoliko prica i zeludac mi je sada negde pod grlom. A, setih se svog porodjaja. Sada mi je smesno kada se svega setim, ali onda, boga mi, nije bilo. I onda, i sada, zahvalna sam sebi sto sam drcna, luda i bez dlake na jeziku, inace, prosla bih mnogo gore verovatno.

Pisem ovde jer tamo ne umem, naravno, da posaljem napisano iskustvo.

Beograd, 1988, juli mesec, napolju +milion. Naravno, kod mene nista ne moze da bude uobicajeno, pa ni tada nije bilo.

Trudna sam ostala za inat doktorima /sem dvojici, koji su jedini shvatali mene i moju narav/. Jebga, sada, zbog jasnoce moram da kazem da su me leto pre tog u bolnici ubedjivali da ne mogu da radjam zbog „prelezane“ endometrioze, kada su mi  „jedva izvukli zivu glavu“. Cuj, izvukli! Ja sama sebi tada izvukla zivu glavu, tvrdoglavo ali lako. O tome, drugi put. Zahvaljujuci sebi i divnim, pravim, doktorima Lukicu i Zlatkovicu. Ruke im se pozlatile!

No, ja metar i zelja da porastem, nedelju dana pred porodjaj 58 kg. Sam stomak od mene. Udara u bradu, ne mogu da sedim. Jedem, i sve drugo radim polulezeci. Vrucina, kozu bih sa sebe odrala. Noge naduvane, samo mogu mamine papuce da obujem broj cet’res’. Inace nosim 36. Proklinjem i sebe, i muza, i dan kada mi je doslo bas tada da se tucam, stoka nezasita, psujem, prsti stan od mojih kletvi. Majcinski instikt? Malo morgen!

Osmi juli 88. Lezim kao krava na krevetu, ventilator bije pravo u mene, noge mi spustene u lavor sa hladnom vodom, rezim, niko ne sme da mi pridje ili ne daj boze da me nesto pita. Vazduh nece u pluca, moz’ ga jebat’.

Komsinica preko puta slavi sinu prvi rodjendan. Cekam da padne vece, da zahladi bar malo pa da ustanem i idem, a samo mi prasetina u glavi. Razmisljam kako mora da mnogo nisam normalna kada mogu da mislim na prasetinu i kupus salatu, a rastajem se sa dusom. A sto pa moram da budem normalna, kao da je to obaveza?

Kako pada vece, meni sve nesto gore umesto da bude bolje. Sada vec hvatam vazduh kao davljenik. Moji samo proviruju u sobu, niko ne sme da udje. Ubijam pogledom.  U neko doba ulazi moj kum, dusa moja, bucan Bosanac, gromada od coveka, jedini hrabar da udje.

– Ustaj mrcino, udavices to dete koprcajuci se po tom krevetu!

Gadjam ga knjigom.

– Vidi ludjakinje…crkni mrcino, ali pazi na dete, za njega cu te ja ubiti golim rukama!

Moja kuma, panicarka po zanimanju, gviri iza njegovih krsnih ledja, pocinje da place, on je gura iz sobe…-„pusti budalu, a ti prestani da slinis, i ti si bre luda skroz“…i zatvori vrata. Ostavise me na miru konacno. U dnevnoj sobi zamor, sve nesto tiho, k’o da je, bozemeprosti neko umro. Pokusavam da malo zaspim, ali o tome ni govora.

Ustadoh, pa pravo pod hladan tus. Joj kako je prijala ona hladna voda, poceh i da disem. Ni svesna odmah nisam bila da mi niz noge lipti nesto vrelo. Do mojega, puce vodenjak! Em cu da se poradjam na suvo, sto znaci najebacu, em mi izmace prasetina i kupus. Nosi se elektra u pizdu lepu materinu, mislim ja, ali sta cu? Valja se uputiti u porodiliste.

Saopstim ja sta se desava, uzmuvase se svi, uhvati ih panika, poludese, posandrcase…saveti…briga…dok ne vrisnuh iz petnih zila da prekinu smesta i da me puste da se spremim.

– Da se spremis? Pa sve ti je spremno, samo da podjes, hoces ovde da te poradjamo?

– Umuknite bre vise, kakvi ste bre, necu ni da se poradjam vama u inat!

Nabih veliki peskir medju noge i zalupih vrata od kupatila, da se opremim na miru. Kako bre da se poradjam ako mi nisu nadrkane trepavice? Boze, svi su ludi!

I spremih se kako dolikuje. Nasminkah se, namirisah, uredih kosu, sve po redu. Ono niz noge lije li lije, nikada kraja, odakle tolika vodurina? Ne boli me nista, pa mi doslo i smesno. Obmotah se i frotirom i pravac Gradska. Njih „sto“ samnom. Bruka!

Sa prozora komsinica mase i zeli srecu a ja se derem odozdo da mi sacuva makar komad prasetine. Svi zgranuti.

Vece lepo, vrucina malo olabavila, stojimo pred zgradom porodilista u Baje Sekulica, zvonimo jer je zakljucano, noc vec, 11 sati, ja natapam beton ispod mene dok se ne smilovase da otvore. Udjoh sva srecna da se oslobodim bulumente koja je dosla da me dovede.

– Imate li bolove?

– Ne, ni malo.

– Ha, bolece vec… sestra, doterana, nokti kao u orla, ne moze da kuca od njih. Prosto joj milo sto ce posle da me boli.  Ja se divim svojoj pameti sto i ja dosla doterana, u inat.

Popeh se na drugi sprat ostavljajuci mokar trag za sobom jer mi je otela onaj peskir izmedju nogu. Nista nije pomoglo sto sam se bunila.

Uvede me u neku prostoriju i rece da cekam.

Cekah bre, pa cekah, pa smugnuh u hodnik da pripalim jednu, umalo batine ne dobih od sledece karakondzule koja je dosla da me obrija. Toliko je bila „nezna“, da joj oteh onaj tupi brijac iz ruke i zavrsih sama. Da je nastavila, nisam sigurna da bih imala na sta da se porodim.

Dodje treca i uvede me u pripremnu sobu. Mene i dalje ne boli nista, a spopao me smeh, da crknem.

– Samo se ti smej…’ajde, ovde, na ovaj krevet legni.

Ja zurim u krevet visine prvog sprata i sve nesto mislim da me zajebava.

– Kako bre, imate li vi merdevine ovde?

– Ma da, i zgodnog momka da te podigne, princezo.

Necu da opisujem nas dalji razgovor, mnogo je nepristojno.

– Konacno dodje doktor. Mlad kao rosa, prosto posumnjah da je uopste doktor.  Sa nekim ogromnim metalnim „sestarom“, i tu me dokrajci. Zacenih se od smeha, na sav glas naravno.

I njemu, coveku smesno, dok ne poce da me prepipava i meri sa svih strana. Boga mi se i smrce.

– Sportista, a?

– Jesam, zasto?

– To ces tek da vidis, misici su ti kao kamen.

– Pa to je super, vidis da nemam ni celulit, a guza kao orah, zajebavam se i dalje, ali me nesto strecnu.

– Pozeleces da ga imas, budi sigurna…sestro, velika beba, pukao vodenjak, da se obrati paznja.

– Dogurase kolica, uvredise me smrtno, ali tako mora, i pravo u salu,u boks.

Tvrd onaj krevet, dadu mu, ko na goloj dasci da lezis. Ubi me dosada. Zene se poradjaju, neke, neke bleje u plafon kao ja, neke se deru kao tudje. Jebote, zar moram ovo da slusam kada jos nema pojma da cu se poroditi? Zovem sestru i pitam mogu li da ustanem da pusim? Ona sablaznjena, iskolaci se na mene i prodra kao da smo skolske. Pocinjem da se svadjam i trazim doktora, ona ne haje, ode. Ja ostah da psujem.

Kako krene porodjaj, oni odvrnu muziku sa radija do daske.  Sala prema ulici pa da svet ne slusa svasta.

Gnjezdim se na onoj spravi za mucenje ne bih li malo odremala bar, dosada pocela da me uspavljuje. Ona karakondzula dodje, proviri i kaze da se smesta okrenem na ledja i budem mirna. Mrzim je iz dna duse.

Taman me uhvatio dremez, kada me presece u krstima, do mozga mi dodje. Bol kakav do tada nisam mogla ni da zamislim. Vrisnuh iznenadjena i poceh da hukcem. Jebote, ala ovo boli!

Nakon tog prvog, na svakih deset minuta, sve jaci po intezitetu, cinilo mi se. Skoncentrisah se, pokusavajuci da ne urlam. Sramota bre! Dodje onaj kapo od sestre, gurnu ruku do lakta, konstatova da nece jos, zlurado me upita da li mi se jos pusi, i ode.

Tako do zore. Bolovi konstantni, guranje ruke, konstatacija da nece i ostajes sam u boksu pa sta ti bog da. Pred zoru, pojavi se doktor, udostoji me pogledom na „gospodju“, ne na mene, ni slucajno da mi okrzne lice pogledom, cemu to? Gurnu ruku do lakta, promrlja nesto sestri i ode bez zbogom.

U roku od pola sata okrenuse me na bok, vezase mi nogu nekim gvozdjem i zakacise negde gore pod plafon. Majko moja, kakav prizor! Zaboravih na bolove i opet poceh da se smejem kao luda. Gledali su me s prezrenjem. Najdubljim mogucim. Da mi odgovore na pitanje -cemu to- ni slucajno. Ja sam samo glupaca koja je dosla da se porodi, sta ima da pitam? Tako do jutra.

Docekah drugu smenu. Na boku, raskrecena, sa ludackim bolovima svako malo. Naravno, svi iz druge smene su ponaosob gurali ruke do lakta. Da se sada oni obaveste o stanju u mojoj utrobi. Vise mi nista nije bilo smesno.

Doktora koji je dosao ljubazno zamolih da pozove MOG doktora Lukica koji mi je vodio trudnocu i koji me poznaje, koji zna sve sta se desavalo sa mnom, koji je zahtevao da ga zovem ali ja nisam htela nocu da ga uznemiravam, i koji je rekao da ce kod mene morati da se radi carski rez jer je beba velika, ja  nedopravljena i u visinu i u sirinu…

– Zasto, majko, pa i mi smo doktori, vikend je, Dr. Lukic dolazi tek u ponedeljak…bla, bla, bla…

Nastavak sledi, udavih vas.

Advertisements

10 коментара »

  1. joj electra podsetila si me kako sam se ja porađala isti skoro 19 sati, zbog tih „tvrdih“ sportskih mišića. Jedva čekam kraj! 😆

    Коментар од makarone — децембар 21, 2008 @ 12:17 am | Одговор

  2. „Majka hrabrost“, citala sam te izvestaje, a i sama videla svasta, za vreme prakse … uzas!
    a da si stigla do visegradske mozda bi te ja mazila i pazila 😆
    cekam kraj, crna zeno..

    Коментар од sarah — децембар 21, 2008 @ 3:48 am | Одговор

  3. nek je dete živo i zdravo i nek si ti dobro . . .
    samo nek je prošlo . . .
    ne znam gde će im duša . . .

    Коментар од drveni_advokat — децембар 21, 2008 @ 3:30 pm | Одговор

  4. Citala sam i ja pisanija majki hrabrosti, nasla kod Charolije link, i te noci, posle citanja, nisam mogla da zaspim…
    Nisam dozivela porodjaj, citam i pomislim, ipak je na kraju bilo sve u redu, koliko znam i kod tebe je, naslednik je tu.
    Cekam nastavak i tvoje socno opisivanje misli tokom celog porodjaja.

    Коментар од zelenavrata — децембар 21, 2008 @ 3:45 pm | Одговор

  5. Takve stvari ti ostave dozivotni trag, onako da te uvek kad se setis pomalo strecne u srcu. Kod nas u porodilistu omiljena parola im je „kad si se jebala nisi se drala, a?“ Zato sam se sebi unapred zarekla da necu glas da pustim, pa taman crkla. Posebno nikad nisam razumela da zene (lekari, babice, sestre) koje su sve to prosle mogu da budu toliko bezosecajne. Razumem rutinu, razumem da je njima to ko dobar dan, ali odsustvo svakog osecaja prema ljudskom bicu… 😦

    Коментар од Sanja — децембар 21, 2008 @ 5:08 pm | Одговор

  6. Smejem se i ja citajuci o tvom porodjaju, pa se prisetih svoja dva o kojima cu i sama pisati, jednom, kada budem imala svoj blog. Tada, naravno, nije bilo smesno. I obe moje ljubimice su rodjene u julu, gorelo i nebo i zemlja. Jedva cekam nastavak!

    Коментар од Duda — децембар 21, 2008 @ 9:23 pm | Одговор

  7. „A znala si se jebeeš?“ E da mi je to neko rekao, jebala bih ja njega. Mamu im da im mamu! Čekam, šta je dalje bilo.

    Коментар од Charolija — децембар 21, 2008 @ 11:43 pm | Одговор

  8. e, „lude zene“ brate, da ne poverujes.
    zar ti nisu rekli da se stvari na hladnoci skupljaju? a ti se prala ladnom vodom.

    (izvini, lako je da se smejemo sada nakon toliko godina, pogotovo nama muškarcima)
    Zavidim vam na hrabrosti i izdržljivosti.

    Коментар од orpheus — децембар 22, 2008 @ 1:39 pm | Одговор

  9. Kod Ivane (a.k.a. Charolija) citao sam o njenom porodjaju, a onda sam posetio sajt majka hrabrost i bas sam se zgrozio kad sam video one slike ko iz strave i uzasa – kupatila pa da covek dobije sugu.
    Ali, izvini elektra, ja sam se cepao od smeha dok sam citao ovo, ajd sad cu da procitam nastavak, mozda ne bude toliko smesno…
    kakva si ti carica! pozitivan si lik 100 posto.

    odoh da citam nastavak

    Коментар од IvanB. — децембар 27, 2008 @ 12:24 am | Одговор

  10. Hvala Ivane. Tako je zivot mnogo laksi.

    Коментар од electrasdreams — децембар 27, 2008 @ 11:11 am | Одговор


RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.

%d bloggers like this: