Electrasdreams’s Weblog

децембар 21, 2008

Evo nastavljam

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 10:10 pm

– Ja insistiram da ga pozovete, ugrabih da izgovorim pre novog napada bola.

– On je TEBI obecao carski rez, pretpostavljam, ali to uopste nije potrebno.

– VAMA, doktore, tako bi trebalo…vaspitanje nikada nije na odmet, a uopste se ne secam da smo zajedno piskili u pesku.

– Eto vidis, ako mozes da se svadjas, znaci da i ne boli tako strasno, okrete se i ode.

Sledecih par sati cu pamtiti i kada umrem. Potpuno utrnula od lezanja na boku, nazuljana na sopstvene kosti, noga dignuta u vis pocela da plavi, bolovi ludacki, hladno mi je i pocinjem da drhtim jer osecam da krvarim kao zaklano svinjce, ponovo vazduh nece u pluca. Niko ni da me pogleda. Dodje, gurne ruku do lakta, meni osecaj ispadanja mozga ko zna gde, i ode bez reci. Vise ne mogu ni da psujem, cak ni u sebi, i vec pocinjem da dizem ruke od sebe same. Kao kroz maglu cujem svako malo, da neko podize telefonsku slusalicu i ponavljanje iste recenice: – ne, elektra se jos nije porodila.

I za to me vec bas briga. Sta koj moj i zovu, ne moze covek ni da umre na miru.

Opet osecam gurnutu neciju ruku i konstataciju. – Jos se nije okrenulo, bas veliko…i opet citavu vecnost prepustena sama sebi, zvonjava telefona i ista, kao napamet naucena recenica, -ne, elektra…

U boksu do mene, zenica mlada, dete takoreci, porodi se ocas posla i cujem je kako moli da joj jos malo ostave bebu da uziva u njoj. Mislim, sada vec strasno ozbiljno, kako cu moju, cim se udostoji izlaska iz mene, udaviti sopstvenim rukama. Ni trepnuti necu.

Ni dan danas ne znam da li sam povremeno gubila svest.

U neko doba, po uzurbanosti osoblja, shvatih da se jos jedna smena zavrsila i dolazi treca od kako sam raskrecena na tom odvratnom stolu. Kao kroz maglu cujem radio i glas koji saopstava: “ U Beogradu je trentno 40 stepeni“, a ja cvokocem od zime i trazim da mi donesu bar cebe, ne mogu vise da podnesem drhtavicu.

Naravno, pojma nemam da moji prekopavaju Beograd u potrazi za mojim doktorom. Ali, jbga, ja nasla da se poradjam usred vikenda, baksuzica!

Kako i zasto, pojma nemam, odjednom mi senu kroz glavu da ja njima uopste ne treba da pravim lepo tako sto cu se prepustiti, izvrnuti tu kao krava /opet/ i umreti. Ama neces elektra, makar ti poslednje bilo!

– Strvino susterska, dovlaci se ovamo, seme ti se zatrlo! Prepade me sopstveni vrisak i u momentu se zapitah odakle mi i glas i snaga kada koliko malopre imah zelju da umrem.

Uzmuvase se, druge zene ucutase, na momenat valjda zaboravise zasto su dosle, a gospodin doktor skoci kao oparen i utrca u boks kod mene.

– Podigoh se na lakat i osuh po njemu- sta- nije za ovde.

– Pobogu, zeno, sta TI je?

– Sta VAM je – doktore Doslo- jos jednom mi se obratite sa TI pa cete ispljunuti svo madjarsko mleko koje ste posisali. Ako mi se detetu nesto desi zbog vase tvrdoglavosti i idiotluka spalicu prvo vas pa bolnicu. Nece vas biti, kunem vam se ovim nerodjenim, to mu dugujem. Da li mislite da smo sve mi ovde nepismene i glupe? Ili retardirane? Neobrazovane? Pukao vodenjak sinoc u deset, dete bez kiseonika 15 sati, zar stvarno mislite da ne znam sta to znaci? Idiote uobrazeni, moliTE se. MoliTE  se iz sve snage da mu nije nista. Ali se iz srca moliTE.  Trebace vam. Ili se moliTE da umrem.

– Vi ste ludjakinja. Malo li mi je sto se od jutros rvem sa svitom koja je okupirala bolnicu zbog vas, nego jos treba da trpim i uvrede.

– Tako doktore, vidite kako ste lepo vaspitani, a sada mi se sklonite s ociju, porodice me vec neko. Ni blizu da mi niste prisli.

Vise nisam mogla da se savladavam. Do Ljubljane su me culi svaki put kada je naleteo bol.

Posle nekih pola sata, a vec se zagazilo u popodne, osetih neciju ruku na celu.  – Jao, majko, ti se jos nisi porodila?-

Onaj mladi doktor od sinoc, koji me je merio i prepipavao, stoji pored mene, drzi me za ruku i sapuce: – sada cu ja da te porodim, sramota pobogu sta rade.-

Da sam mogla da ustanem izljubila bih ga skroz. Ni malo mi nije zasmetalo njegovo obracanje sa TI.

– Izvini, da te pitam: jesi li ti stvarno doktor? Licis mi bre na nesvrsenog gimnazijalca koliko si mlad. Zasmejasmo se oboje. Covek uze samlicu, odveza mi nogu, ako sam je jos uvek imala, i nestade negde izmedju mojih nogu. Em urlam od bolova, em me spopao smeh ludacki. Smeje se i on ali blagim glasom sve vreme govori i smiruje me.

Pozva babicu, proviri ispod mene i dade mi uputstva sta treba da radim.

– ‘Ajde majko, zajedno cemo. Nece biti lako, velika beba, koso ide, ali ako si do sada izdrzala sve ovo inacenje od sinoc i ovo ces. Hoces da ti pevam, a ti da guras? ‘Ajmo!

Babica mi stoji iznad glave, cudi se sto ne umem da se pravilno napinjem, dere se skoro.

– Napinji se u stomak a ne u glavu, jao boze, svasta!

U isto vreme se prodrasmo na nju da ucuti.

Ali, moj gospodin sin ni da makne. Njemu izgleda lepo unutra, mene ko jebe. Bozemeoprosti. Sada sam vec i besna a od novonastalih, sada drugacijih bolova ‘ocu da vrdnem. Potraja to podosta i odjednom postah svesna stampeda oko mene. Njih milion oko mene, svi doktori koji su se tu zatekli, 2 pedijatra, anesteziolog, babice, sestre…opkolili me u zivi zid. Slusaju bebu i vidim da su u panici.

Sledece cega sam svesna je da sam sva uvezana u kojekakve cevi i creva, cujem da neko kaze da je musko. Znala sam i ja da je musko, ali ne cujem ga. To traje vecnost, a ja samo molim boga da mi da snagu da ustanem i pocnem da ubijam. Cujem neku pumpu da sisti i neciji glas: -‘ ajde bebo, ‘ajde, da te cujem. Ona pumpa mi probija mozak ali plac ne cujem.

Kada je dreknuo, i ja sam sa njim. Od radosti.

– Sin, majko, pogledaj.  Stavise mi na grudi potpuno teget dete.

Uspeh da pitam da li sve ima i vise nisam znala nista. Odoh.

Kada sam se rasvestila, ja i dalje na onom odvratnom stolu, moj me „gimnazijalac“ drzi za ruku i blago pljeska po obrazu. Placem i smejem se istovremeno i gledam u njega kao u Boga.

-Dobro je, u zadnji cas smo to obavili. Sada jos da te usijem, pa gotovo.

– Slusaj, ako mi neko vise pridje bez anestezije, dobice petu u usta, jel’ me cujes.

Zasmeja se grohotom, osetih ubod u nadlanicu i – zbogom pameti.

Opet me neko bije po licu. jebote, dobih batine kao nikada u zivotu, mislim se dok se budim. Lezim na nosilima u hodniku, moj „gimnazijalac“ opet pored mene.

– Jesam li ja to ziva? – pitam.

-Jesi, dabome, mislis tako se lako umire? Jok bre.

-A ti bas uzivas da me bijes?

-Hahahahahaaaaaa, aha.

-Pa dobro, nego da te pitam nesto.

– Pitaj.

– Jesi li ti mene lepo zastepovao? Onako, na ovolicko /pokazujem rukama sasvim mali kruzic/, da je manja nego pre?

-Hahahahahahaaaaaaaaaa, obozavam lude zene, hahahhahaaaaaa, dabome da jesam, na sta ti ja licim bre, a vala i zasluzila si posle ovoliko muka i frke. Uplasila si me kao ni jedna do sada. Dobro je, vidimo se posle, ‘ajd sada na spavanje.

Ima jos, dabome. Nije ovo kraj.

Advertisements

15 коментара »

  1. Presede mi jutarnja, al sad cekam da cujem kako si im se naj… majke u nastavku. :mrgreen:

    Коментар од Sanja — децембар 22, 2008 @ 7:44 am | Одговор

  2. HAHAHAHAHA….uz sve muke setila se da pita jel „smanjena“…
    Ovo si opisala i ispisala genijalno!

    Коментар од orpheus — децембар 22, 2008 @ 1:33 pm | Одговор

  3. Kraj muka… ili? Mamicu mu malu, a već stigao i slavu da preuzme. 😀

    Коментар од Charolija — децембар 22, 2008 @ 2:37 pm | Одговор

  4. omg, kada se budem porađala (daće Bog), mogu li te nazvati da mi kažeš kako da im jbm mater? :mrgreen: ja sam od onih budala koje ćute i trpe 😦

    Коментар од drveniadvokat — децембар 22, 2008 @ 3:27 pm | Одговор

  5. Svaka ti cast na izdrzljivosti i na jezicavosti. Niko nije dobro prosao ko je cutao. E, vala, cestitam na ljubimcu, a nastavak cekam sa nestrpljenjem!

    Коментар од Duda — децембар 22, 2008 @ 4:07 pm | Одговор

  6. O Bože, koliko muka i kako slikovito opisano…

    Коментар од Punky — децембар 22, 2008 @ 4:38 pm | Одговор

  7. …oooooo..meni sad pripade muka… kad ono ovo nije kraj…No na srecu znamo da sincina nije vise beba 🙂
    a ti majko, i ti si dobro…

    Коментар од sarah — децембар 22, 2008 @ 9:14 pm | Одговор

  8. Porodi se i ja s tobom jebote.
    Zeno, majko, svaka cast, ne jeziku prvenstveno, pa onda redom 🙂

    Коментар од zelenavrata — децембар 23, 2008 @ 12:23 am | Одговор

  9. Sva se preznojih bog te mazo 😀
    ja sam se porodila, rekli mi, skolski, kako pise u knjigama tako i ja, devet meseci sam planirala da budem Georgina ubedjena da ja porodjajni bol ne mogu da podnesem, uopste nisam planirala da se porodima al’ posto mora na kraju se porodih bezbolno. Mozda me i bolelo al’ nije kako sam ocekivala pa racunam da nije. Kunem ti se da su me te noci pitali da se porodim za svaku od onih zena koje su se poradjale u isto vreme pristala bih.

    A sto se tice batinanja na porodilistu, moja kuma imala normalan porodja al’ bila malo histericna pa se pravila sasava, lekar pridje i tresne joj jedan antihisterijski samar, ona popizdi, pridigne se pa opali i ona njemu. Samarali su se tako sve dok se nije porodila, posle se krila od njega.
    Cuveni slucaj u kragujevackom porodilistu, kazu najtezi je kad im je pobegla porodilja i nasli je u spavacici na zeleznickoj stanici u Lapovu.
    A moja drugarica se porodila u stojecem stavu, teorije nije bilo da je smeste na sto i kad sam je pitala – Sto jebote???, ona rekla mislila sam da cu da se ukakim 😀

    Ovo ti napisah ako citas ovo sto si napisala jos jednom da se zeno malo i nasmejes, jos mi nije dobro od tebe 🙂

    Коментар од mahlat — децембар 23, 2008 @ 9:44 am | Одговор

  10. Mahlat me podsetila na moju rodjenu sestru koja se dva puta porodila bez jednog jedinog bola, prirodnim putem. I to, otisla na kontrolu a oni je napickali recima: Da li si ti zeno normalna, detetova glava vec viri, tako da je jedva stigla do tvrdog stola. Jedva su je naterali da se malko napne, jer se bojala da je slucajno nesto ne zaboli. I nije, blago se ga njoj!

    Коментар од Duda — децембар 23, 2008 @ 3:19 pm | Одговор

  11. E moja mahlat, ja moju sestru, onu sto ubijam tri puta dnevno zbog odece, i dan danas „mrzim“ zbog porodjaja. Odvedemo je lepo kao normalnu zenu da se poradja i vratimo se kuci da cekamo srecan dogadjaj. Koliko smo usli u kucu i poskidali jakne, zovu iz bolnice da nam saopste da se rodio sin. Napravila sam med.sestru koja je javila na pacavru i na ludacu jer to jednostavno nije moguce, ostavili smo je pre 20 minuta u bolnici.Ali, ona brate rodila normalno dete a ja slonce od preko 4 kila na mene ovolicku. Mozda je to tako i trebalo da bude, kakva sam blesava ja bih imala osamnaestoro dece.

    Коментар од electrasdreams — децембар 23, 2008 @ 4:17 pm | Одговор

  12. Draga moja electra, nalazim puno sličnosti između nas dve u celoj situaciji(„generacijske“), a i ostale, po bolu i odlučnosti da se stvari uzmu u svoje ruke. I kod mene se nećkali za carski rez, ali ko zna zašto je to tako bilo…
    Inače, i ja sam govorila da ću jedno za drugim troje, ali posle ovoga ostadoh na žalost na jednoj sinčugi 😆

    Коментар од makarone — децембар 23, 2008 @ 5:35 pm | Одговор

  13. Prvi porođaj … ajde da preskočim, ali je trajao 6 sati na stolu i završio vakuumom.
    Drugi porođaj trajao 15 minuta, ali samo zato što mi je zaprećeno da će opet biti vakuum ako se ne porodim za 5 minuta.

    I pričam ja to kolegi, moja generacija znamo se 20 godina, i veli on, nije bre to ništa.
    „Odvedem ja Danijelu u bolnicu, uđe ona, ja čekam ispred vrata da pokupim garderobu kad se presvuče, i nisam čekao ni 5 minuta, otvara mi sestra i kaže: „čestitam, dobili ste sina“. Ja se okrenem, pogledam u hodniku nema nikoga osim mene, i kažem joj, „a nije moj sin, ja samo čekam garederobu od moje žene, samo što je ušla“. Danijela Vam je žena? Da, da … Pa česstitam dobili ste sina.“

    Ja se i dan danas smejem njegovoj priči, jer je on jedna „teška ladovina“ … laganica, pa i to kad priča ne možeš da se ne smeješ. 😀

    Danijela inače nije uopšte imala bolove na oba porođaja.

    A tebi ženo – svaka čast!
    Čekam treći nastavak, sa nestrpljenjem.

    Коментар од Suske — децембар 24, 2008 @ 11:43 am | Одговор

  14. znaci, ti si ovo tako lepo opisala da sam prosto morao da se smejem. Razumem kroz sta si ti sve prosla, ali ovo je prava komedija, sa tobom bi se mogao film snimiti u glavnoj ulozi. Hvala Bogu pa se sve svrsilo dobro.
    Trebala si ovu pricu poslati na taj sajt, barem da opustis i nasmejes one zene :)))

    do sada napisano odlicno
    izvini ali ja sam morao da se smejem :)))

    Коментар од IvanB. — децембар 27, 2008 @ 12:25 am | Одговор

  15. Pa naravno da si morao, i ja sam i pored svih muka. da se nisam smejala, ja bih valjda odlepila ili bih sada camila u apsani.

    Коментар од electrasdreams — децембар 27, 2008 @ 11:08 am | Одговор


RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.

%d bloggers like this: