Electrasdreams’s Weblog

септембар 30, 2009

Vašar

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 11:10 pm

U jednoj srpskoj varošici bio vašar.

Po srpskom običaju, svaka kuća tog dana imala goste.

Tako i kod Pante u kući.

Domaćin čovek, ispekao prasence, obezbedio piće, ženska čeljad zasukala rukave…mesilo se, uvijalo, savijalo…da se ljudi počaste i od vašarenja okrepe.

Ali ‘oćeš?

‘Teo domaćin, pored pune magaze, i pivo. Strano, da nije prosto. Skupo.

Nije šala. Em praznik, em vašar. Valja se. Ne može samo da se radi. Treba i uživati.

Hladno pivo leglo  uz prasence i druge djakonije k’o šamar zavrat.

Pili, pili i…OTROVALI  se.

Stigli i do doktora.

Domaćin se pojeo“ ziv.  ‘Ajd’ što otrova sebe, nego i jednog gosta.

Sabajle, kada mu je stomak dozvolio, pravac Opština- u inspekciju.

Sanitarna…nije nadležna.

Tržisna… nije nadležna.

Poljoprivredna… nadležna, rekoše mu, ali kod njih NEMA.  Logicno. Šta ce varošici, takoreći selu, poljoprivredna inspekcija?

Čudi se Panta, ali objasniše mu da je glup. I nadžak.

Uputiše ga u veći grad, a ako i tamo nema,  a nema,  onda – pravac Beograd.

Besan Panta, više zbog gosta nego zbog sebe,  telefonom naravno, pozove poljoprivrednu inspekciju u Beogradu, pri ministarstvu. Sav srećan sto je uspeo, ispriča sta je bilo, objasni da ima i račun i nalaz lekara i svedoke i sve što treba…i ljubazna službenica mu kaže:  NISMO NADLEŽNI.

Panta, osim sto je već počeo da peni, pomisli da  je sa  pivom, kome je rok istekao 50 i kusur dana, popio i sopstveni mozak, pa počeo i da se puši.

Ali, ko ga, uostalom, jebe.  Što nije gledao šta kupuje? Zar ne?

Mislio Panta, mislio i seti se da pozove jednu od rodjenja zainaćenu ludaču. Da pomogne ako hoće i može.

Ona odmah zapenila. Ne od pokvarenog  piva,  i rekla sa’će.

Ščepala telefon, sa’će to ona iz dva poteza da reši.

Zna ona koga treba zvati, podosta zna o zakonima mile joj državice, o zaštiti potrošača…i tako, zna ona svašta nešto.

Kurac zna!

Krenula od početka. Telefonirala, od nemila do nedraga, sve do kraja evropskog radnog vremena.

Jedna Opština, druga Opština, Ministarstvo, inspektori od sorte, koordinatori, portparoli i portparoli portparola, službenici za odnose , pa opet Opštine, obe, pa opet inspektori i njihovi šefovi, pa stoti put Ministarstvo gde joj obećaše da ako bude trebalo i ako ona bude baš baš dobra onda će je spojiti sa načelnicom. Ali će, svakako, to im je zaboga dužnost, sutra poslati poljoprivrednog inspektora na mesto “ zločina“.

– A zašto niste odmah, kada vas je čovek zvao? Nego mu neko reče da niste nadležni?

–  Ja ću sada da proverim pa  se čujemo opet, guguče PR ili koordinatorka,ili… Dajtemikontaktdabome,evovamkontaktdabome,nistavinebriniteznamomi štatrebaprijatno. A sada ćemo mi videti ko je rekao da mi nismo nadležni!

Naslušala se, od rodjenja zainaćena ludača, tumačenja istih zakona  na sto načina, pomutilo joj se u glavi sve do sada stečeno znanje a i praksa, vrtela misli u letu kako beše, dal’ beše, stiskala noge u orgazmičnom blaženstvu od toliko seksa u jednom danu, milion puta joj se obratili kao retardiranoj što ne može ili neće da shvati pojedine nenadležnosti…

Dan 2.

Bio inspektor. Ispitao obe strane. Nije napravio zapisnik.  Napisao po povratku u Beograd. Rukom.

Ludaču koordinatorka konačno spojila sa načelnicom sektora.

I sve joj bi objašnjeno:

Nema dokaza.

Fiskalni račun za njihov inspektorat nije dokaz. To je nadležnost tržišne.

O isteklom roku brine sanitarna inspekcija. Znači, ni to nije za njih dokaz.

Oni se bave samo proverom kvaliteta, ali uglavnom rakije, pivo ipak nije opasno po život, pravi smetnje, to jeste, ali, znate, ne moze da ubije. Analiza je skupa.

Prazna flaša nije dokaz. Poluprazna – nije dokaz. Puna, neotvarana, nije dokaz, otkud oni znaju da je baš tada i tamo kupljena? Mogla je da bude kupljena i prošle godine na Madagaskaru eventualno, a oni to ne mogu znati jer, rekosmo, račun nije za njih merodavan. Prodavačica rekla da Panta taj dan nije ni ulazio u tu prodavnicu, to za njih JESTE dokaz.  Objašnjavanje zakona – opet…a znate li da je u toku procedura izmena i dopuna zakona, kao usput pita, ne znamo ni šta će biti…mi smo svoje uradili, reagovali, pa sada sud neka proverava dokaze…vi znate da po zakonu o zaštiti potrošača…treba gledati šta se kupuje, eto i ja bez naočara kupim svašta pa posle bacim, šta ću…uostalom on je rekao da je zadovoljan onim sto smo mi uradili, kada smo zvali da pitamo da li može tako, znate, meni to liči na lokalne, komšijske čarke, znate, malo mesto…

Jebi se, bre Panto, stvarno si neki nadrkan čovek. Em nisi gledao, em sada izvoljevaš, tražiš nekakva prava i zaštitu! Nije nego. Malo povraćao, malo srao, a tolike probleme napravi Ministarstvu. Sram te bilo!

A ona, od rodjenja zainaćena ludača, sretoh je danas u parku, razgovara sa spomenikom Milošu Obrenoviću. Ne deluje mi seksualno zadovoljenom, ma uopste mi ne deluje zadovoljenom. Šta li priča Milošu, da mi je da znam?!

септембар 23, 2009

Život sa šestoricom nezaštićenih

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 6:26 am

Senior

Srednjak

1 + 2 juniora

Mačak Gospodin

Samo jedan to radi kako treba. Ostali jebu mozak.

Mislite li da je to lako?

Nije.

септембар 21, 2009

Pustinja

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 1:45 pm

Zavrsi se i ovaj deo godisnjeg odmora, kako i lici, u kafani.

Dodjoh kuci satrvena, a sve mislim poslodavac ce se smilovati, razumeti, kako god…i udeliti jos koji slobodan dan da se od odmora odmorim.

Aha.

Dok otkljucavam vrata gledam u putne torbe. Odoh na odmor sa dve, sada pred vratima stoje tri. Odakle?

Zatekoh pustinju.

U postanskom sanducetu, kao da je postar nogom gurao da sto vise stane, racuni.  Kada sabrah umal’ se ne slogirah.  Odakle mi bre toliko obaveza za placanje? Nisam ni znala sta sve placam. Ovako, na gomili, za predinfarkt  je.

Dobro de.

Otvorih frizider. Prazan- kao pustinja. Napunih ga sa 4 odlaska koje na pijacu, koje u poslugu. Ruke ko u majmuna – do zemlje. Rezultat, novcanik prazan- kao pustinja.

Cvece i macka, OK, pazio komsija. Bar nesto.

Prasinu, paucinu… ves koji sam donela, sutra cu. Kada se oporavim. A skrsila sam se da pre polaska ostavim sve cisto i sredjeno. Kreten.

Pijem kafu i mislim.

Stvarno bi trebalo da svi poslodavci za godisnji  daju dve plate. Jednu kada podjes i jednu kada dodjes. Na odmoru stucas i ono sto imas i ono sto nemas. Kako to izvedes, niko ne ume da ti objasni.

Ujutru idem na posao.

Potpuno umorna i  bez motivacije.

A pola odmora za jedan zub. Nista. Tri nedelje. Da je bar tri meseca pa da stignem tek  polovinu od onog sto sam planirala.

Eh.

A da je bilo lepo, bilo je. Lepo, bre!

Блог на WordPress.com.