Electrasdreams’s Weblog

новембар 18, 2009

Dug

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 11:52 pm

Prvo da oduzim dug.

Da ispricam kako je prosao Mitrovdan.

Nikada tuznije i nikada veselije.

Ponedeljak pred Slavu za dlaku ne izgubismo dedu.

Pretece, imam utisak, iz inata i straha. Iz inata Gospodji Beloj, iz straha da junioru ne upropasti prvu Slavu.

Taj ponedeljak otkide mi delic duse, ali neka, vazno da on pretece. Stalno mi se motala misao kako je prosle godine ipak osetio pa uradio to sto je uradio.

Dok sam u bolnickom hodniku stajala pored nosila i drzala ga za ruku, samo je tiho trazio da obecam da necu prestati da spremam.

– Makar ja umro, a vi me smestili u zamrzivac dok sve ne prodje…obecaj, obecaj, obecaj…

Junior, s druge strane, zarozan od suza, podviknu:

-Ama ne pravi se blesav, obecaj ti meni da neces da umres, bre!  Trebas mi deko, nedokazani stvore jedan, cujes li?

I deka obeca i ispuni. Toliku volju da mu ispuni zelju, ne videh skoro.

Do uvece isprima infuzije, lekove i zivnu. Lekari se prenerazise. Dodjosmo kuci, on kao nov.

Svaka cast i hvala mu.

Do petka izginuh kao mrav. Spremas i mesis u jednom gradu, pa nosis u drugi, to bre ni konj ne moze da izdrzi! Na posao ides, to se podrazumeva.

Od petka do nedelje, tutanj po kuci i hrana, hrana, hrana…ogadila mi za duze vreme.

U nedelju uobicajen prizor, samo junior i deda zamenili mesta. Da se upali sveca i prereze kolac. Nagutah se knedli sita. Obojica ponosni jedan na drugog.

Sve isto, ali nije.

Drma me i tuga i radost i strah, neka trema me spopala da junioru protekne  sve kako treba, da to prvo domacinsko iskustvo pamti vavjek.

A onda mi pojedose dzigericu do kraja.

‘Ajd da nazdravimo, valja se.

-Ziv bio na mnogo godina!

-I ti meni deko, i ne prepadao nas vise ovako!

Ispijaju viski.

Sto ja skacem kao jarac i zvocam da je dosta, da ne sme deda…ic me niko ne  zarezuje.

…………………………………………

Pevalo se, igralo, salilo, jelo, pilo…………………….sve po redu.

Do zore.

Nekoliko generacija zajedno. Kao jedna.

Mladi osvetlase obraz. Sjajna su nam deca, bre!

Deda izdrza muski.  Srecan. Zadovoljan.

Kada svi odose, samo u jednom jedinom pogledu prepoznadoh umor.

Kao kada se plamen polako, skoro neprimetno, gasi.

Imam utisak da ovo pisanje ne lici na mene.

Mozda zato sto i sada gutam strah.

 

Advertisements

11 коментара »

  1. Ovo pisanje bas lici na tebe.

    I gutaj, sta ces. Ceo zivot ti je sazdan od gutanja raznoraznih strahova sta cemo, kako cemo, zasto…

    Коментар од Mahlat — новембар 19, 2009 @ 5:41 am | Одговор

  2. Liči na tebe.
    Sve mi se nešto poplakuje sad

    Коментар од Ivana — новембар 19, 2009 @ 9:16 am | Одговор

  3. Ti si samo jedno drago i osecajno bice…. nije lako….ali zar sad da stanes…Drago mi je da je sve na kraju dobro proslo. Ma, Dede su cudo jedno. Sada cuvaj malo sebe .
    pozz

    Коментар од sarah — новембар 19, 2009 @ 1:06 pm | Одговор

  4. Da,da,to si prava ti.Nemo se foliras 🙂

    Коментар од zmajcek — новембар 19, 2009 @ 2:41 pm | Одговор

  5. Baš se radujem da je sve prošlo onako kako ste planirali. Želim vam da još dugo srećni slavite, a da deda dočeka i da sa praunukom nazdravlja.

    Коментар од Charolija — новембар 19, 2009 @ 10:02 pm | Одговор

  6. O bože i meni se plače, čitajući ovo što si napisala. Znam sve! I liči na tebe, samo su ti misli malo drugačije! 🙂

    Коментар од dudaelixir — новембар 21, 2009 @ 9:59 pm | Одговор

  7. Sta da kazem?
    Znas sve sama…ispljuni ga, ako mozes.

    Коментар од zelenavrata — новембар 23, 2009 @ 11:02 am | Одговор

  8. Sa tim strahom (tugom koju ne pominješ) živimo svi svaki Božiji dan …

    Biće sve onako kako mora, što se pre to shvati bude lakše.

    Živi vi i zdravi bili, pa dogodine „jovonanovopasveispočetka“ 😉

    Коментар од Suske — новембар 26, 2009 @ 11:07 pm | Одговор

  9. „Kada svi odose, samo u jednom jedinom pogledu prepoznadoh umor.

    Kao kada se plamen polako, skoro neprimetno, gasi.“

    ovo je najtužnije, to sam videla u oku mog oca kad smo 22.8. bili na svadbi njegove najstarije unuke. izdrža junački, da ne pokvari nikome ništa…

    Коментар од makarone — новембар 27, 2009 @ 11:38 pm | Одговор

  10. Hvala Bogu kad je sve bilo kako treba sa dedom pa je posle bilo veselo.

    Коментар од IvanB. — децембар 5, 2009 @ 4:31 pm | Одговор

  11. Ovo je ono sto se ne prica i ne pokazuje nikom.Nikad’.Svi nasi strahovi, sve boli..Zato se i sastajemo na ovim stranicama…Da pustimo iz sebe te suze koje se okamene negde u dubini oka…
    Dirljivo i bolno si ovo napisala…setih se necega i to me je zapeklo ziskom secanja..

    Коментар од veshtichanstvena — децембар 7, 2009 @ 10:43 am | Одговор


RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.

%d bloggers like this: