Electrasdreams’s Weblog

новембар 28, 2009

Svud me diraj al’ u pamet nemoj…

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 2:12 am

Prostor podno  Stare planine, u dobroj meri obelezio mi je detinjstvo. Darovao mi radost. Mozda i zrno mudrosti?

Uz babu i dedu leta su mi bila za nezaborav.

Sve se htelo, sve se smelo.

Igrala sam se do besvesti i kroz igru ucila. Zivot uglavnom.

Imala je moja baba tetku. Toliko je bila stara i ruzna da smo je se svi plasili. Stroga. Strasna.

Zivela je sa muzem, gore, na Staroj planini, na kraju sveta cinilo mi se.

Jelena i Viden.

Moja baba je brinula o njima. Bar jednom nedeljno smo isle kod njih. Nas dve same.

– „Kada cemo da idemo u planin’  da vidimo starculjine ‘ne? -Iznenadila bi me pitanjem usred nekog „vaznog posla“. Pustala je da sama izaberem dan za posetu.

Ponesemo kafu, secer, cigarete, ratluk, ulje, sapun…sve ono cega u toj zabiti nije bilo. Tako natovarene – peske. Morale smo da prodjemo kroz dva sela dok ne stignemo.

Odusevljavao me je taj put.

Drvece, voce, zivopisna planinska reka, sarene livade, oranice od roda otezale…ne znas kud pre da pogledas; i kuce.

Kuce u koje smo svracale kako bi se odmorile. Ljubazni i gostoprimljivi domacini koji su vazda bili spremni da putniku namerniku ponude osvezenje i utole glad. Dvorista puna cveca i koje-kakvih zanimljivosti…

Ma dozivljaj!

………………..

Secam se ogromnog duda pored drvene kapije koja je uzasno skripala. Lavez pasa je najavljivao nas dolazak, ali nam niko nije polazio u susret.

Ustrcala bih uz strmo dvoriste kao da me je nesto vuklo i pored straha od susreta sa tom strogom staricom i njenog okamenjenog lica. Sedela je na stepenicama i cekala da joj pridjemo.  Deda, tuzno bice molecivog pogleda, samo bi bezglasno zaplakao, ustao s panja pored bunara u dnu dvorista i rasirio ruke prema meni.

Njih dvoje, uvek na razlicitim stranama bilo kuce, bilo dvorista.

Nikada nisam cula da su razmenili ma i jednu rec.

Jelena me nikada nije poljubila na drugo mesto osim u masnu kojom mi je bila vezana kosa. Na moju pruzenu ruku, svoje je krila iza ledja. Kada sam jednom pitala zasto, samo se namrstila i promrljala: – drenjino babina, meni se ni zemlja vise ne raduje. Pogled bi joj odlutao put planinskog vrha.

Pamtim. Uvek je divno mirisala. Na bosiljak.

U kucu bih uletala uz stepenice od naslaganog kamena kroz cvecem ogrnut doksat. Obozavala sam tu kucu. Sve blistavo cisto, sve na svom mestu. Pokucstvo rukom pravljeno. Sarenilo cilima i ustirkanog veza plenilo je. Miris hrane i tek ispecenog hleba na postavljenom stolu izazivao je glad. Hladna bunarska voda u zamagljenom staklenom bokalu, imala je nekako drugaciji ukus od onog na koji sam navikla.

Posle rucka, Jelena bi me povela u polje. „Smucale“ smo se nas dve cuteci, samo bi rukom upirala na ono sto je smatrala da treba da vidim, ili put  visokog drveca ako je nesto trebalo da cujem. Kada bi smo odmakle od kuce dovoljno daleko, osornim, ljutitim glasom bi progovarala.

– Lepa si, drenjino babina, mnogo si mi lepa. Kao sto je bila moja…

Grc na licu i cvrsto stisnute usne cinile su da shvatim da ne treba nista da pitam. Samo da slusam.

– Da cujes babicku. K’d odrastejes, da ne das da te u pamet dirnu. Nikad, jel’ cujes?

-Ljudi. Mužje.

-U sve nek te dirnu.  Srce,  dusu, „onuj rabotu“ nek ti strose, ama u oko nek ti posegnu. Samo u pamet ne davaj. Jok…oni toj vole, pamet da popiju, da ju nemas. Zapamti sto ti govorim.

Opet cutnja i lice koje se vratilo bezizrazu. Zagledana u nevid, samo bi mi milovala masnu.

Jednom, samo jednom sam se usudila da je pitam zasto ne govori sa dedom.

– Koje?! Umocani starac li? Nesreca! Zlo! Uf!

To uf iz podgrudi bi pronalazilo put napolje. Licilo je na jauk.

Moja baba bi uvek dolazila da nas trazi.

–  A mori, tetko, k’ko je vodis po tija zmijarnjaci?!

– Cut’!  Cut’ ti koja si svoju pamet bacala na sve i svakog’, koje pa ti znajes?  Upirala bi prstom u mene  – ovoj ce da vi pokaze, ‘oce!  Ovoj detesce, ‘oce!

Umrla je jedne zime. Pucalo je i drvo i kamen. Legla i umrla. Tek tako.

Mnogo godina kasnije shvatila sam sta mi je govorila.  Koliko me je volela.

…………………………………….

Jedan me je dirnuo u pamet.

Stah me je.

Advertisements

17 коментара »

  1. Uh, najezila sam se! Koliko mudrosti je bilo u tim „neukim“ zenama, da se prosto pitas kako danasnji zenski svet postade ovakav.

    Коментар од Sanja — новембар 28, 2009 @ 8:16 am | Одговор

  2. u jebemti

    Коментар од Ivana — новембар 28, 2009 @ 11:17 am | Одговор

  3. Neka…

    Коментар од Mahlat — новембар 28, 2009 @ 9:35 pm | Одговор

  4. Toliko mudrosti. Šta se ona setila da te savetuje tako malu, znala je da ćeš da upamtiš… „ovoj ce da vi pokaze, ‘oce!“ Ne daj pamet.

    Коментар од Charolija — новембар 29, 2009 @ 2:58 am | Одговор

  5. Uh, bas si me rastuzila i dirnula u srce…. pune su mi oci suza.. kako si sve ovo docarla kao da sam tamo bila sa vama dvema… resko i istinito, opipljivo…uh ..draga moja… „pamet uglavu“
    Stare mudrosti i dokaz da deca mnogo pamte!

    Коментар од sarah — новембар 29, 2009 @ 5:40 pm | Одговор

  6. Čini mi se da je dobro baba govorila, bez obzira što je bila ružna, bila je mudra i patila, jako, vidi se iz onog uzdaha. Jadna žena, pretpostavljam da je dete izgubila. A volela te je, osetilo se to iz tvojih reči i bile ste nekako, vezane. I pogodila, sve o tebi! I uvek će biti neko ko će nas dirnuti u „pamet“. Ne boj se! 🙂

    Коментар од dudaelixir — новембар 29, 2009 @ 7:03 pm | Одговор

  7. Koliko su te neuke zene bile pametne…kao da sam citala o svojoj baki, hvala ti na ovom secanju.
    A pamet, nije sapun da se potrosi, dirnutu ne znaci i izgubiti je.
    Neka je dira…

    Коментар од zelenavrata — новембар 30, 2009 @ 11:21 am | Одговор

  8. E, to je moja školska.

    Коментар од RainDog — децембар 1, 2009 @ 8:00 am | Одговор

  9. pa da…nije svejedno 🙂

    Коментар од magi — децембар 2, 2009 @ 12:42 am | Одговор

  10. Uzmi kolac pa me ubi,stoko!…drenjino jedna….:*

    Коментар од shaputalica — децембар 3, 2009 @ 1:34 pm | Одговор

  11. Da, da, te „neuke“ zene su bile doktori za zivot.
    U jebemti, dabome.

    Коментар од electrasdreams — децембар 3, 2009 @ 9:29 pm | Одговор

  12. Shap, dodje mi i mene da nataknem na kolac.

    Коментар од electrasdreams — децембар 3, 2009 @ 9:29 pm | Одговор

  13. Prelepa prica…Divne slike detinjstva i jedne starosti, mudre i bliske..
    Baka je bila nedirnute pameti, i to provejava njenim savetima…
    Znala je u sta se ne sme dati.Nikad. A dirnu nas…neki, pa prodje, budemo pametnije posle svega..

    Коментар од veshtichanstvena — децембар 7, 2009 @ 10:38 am | Одговор

  14. Добар старт

    Коментар од tool — децембар 19, 2009 @ 1:05 am | Одговор

  15. EH!

    Коментар од Mirjana — јануар 22, 2010 @ 9:52 am | Одговор

  16. […] i Elektru – Svud me diraj al’ u pamet nemoj…., Sve ću da ih oteram,  Ljubavna priča muškog čeda,  E, sada je […]

    Повратни пинг од Blogerke prve na redu! #pratiblogere « Uspesi, padovi i život uopšte — март 10, 2010 @ 7:16 pm | Одговор

  17. […] i Elektru – Svud me diraj al’ u pamet nemoj…., Sve ću da ih oteram,  Ljubavna priča muškog čeda,  E, sada je […]

    Повратни пинг од Blogerke prve na redu! #pratiblogere | Džepna Venera blog — април 17, 2011 @ 12:24 am | Одговор


RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.

%d bloggers like this: