Sve cu da ih oteram!

Okupismo se za vikend. Ljubi ga majka, covek mi i ja, naravno i Gospodin Joca, kako dugo vec nismo. Nikako da se pokupimo i uskladimo.

Opstenarodno veselje, al’ neki cirkus mora da se izrodi, da jebe oca.

Prvo se umal’ ne pobismo kod koga ‘oce Joca, kod koga nece, koga voli, koga zajebava…

Kako mi je kuca prizemna, iz dvorista mi cesto ulaze koje kakvi akrepi, ili ih Gospodin Joca unosi. Lisce, bube, gliste…

Kada sam u petak dosla s posla, zatekla sam ga na fotelji, izvrnutog sa sve cetiri u vis, spava pa se zanosi. Jedva spremih rucak i jedva rucasmo od njega. Skakao je na nas kao besan pa ga zatvorismo u kupatilo. Drao se i urlikao kao lav, bi mi ga zao.

Posle rucka, kud koji mili moji. Junior svojim poslom, covek mi svojim…ostasmo Joca i ja da raskrcimo napravljeni jebarnik /lom/, pa da se poizvrcemo u krevet.

Dok smo prali sudove, svakako zajedno, ucinilo mi se da se nesto prosetalo duz radnih delova kuhinje i zamaklo ispod.

Umorna sam, i spava mi se – pomislih.

Joca zaokupljen mojim cigaretama i upaljacem, ne reaguje.

Nakon par minuta – opet.

Ama nisam blesava, nesto seta po podu!

Mis!

– Joco, kretenu, mis ti se seta ispred nosa!

Pogleda me blagotelece i skoci na krevet da zauzme mesto da ga ne zajebem pa ucinim to pre njega.

– Strvino bre, jel’ si macka ili delfin, budaletino, sta si? Idi juri misa, sa’cu da precrknem!

Ama jok. Gleda me pospano i gnjezdi se i dalje.

Zgrabila sam sve telefone, i cigare, i pikslu i daljinac, uskocila pored njega na krevet i pocela da zovem redom.

Ne bojim se misa ali mi je strasno gadno. Pomisao da ce mi preci preko noge recimo, dovodi me do tezeg oblika nervnog rastrojstva. Nikada se ne upitam zasto bi to radio, ali ‘ajd sad’. Ne mogu sve ni da se pitam u takvim situacijama.

– Juniore, dolazi kuci, us’o mis! – urlam u telefon.

– Hahahahahahahaaaaaaaa, zeno, ‘si blesava, da je mis Joca bi ga smrsio koliko odma’. Ne mogu, na sisanju sam bre! Daj, o’ladi, prividja ti se. Uostalom, mali, slatki poljski misic, nemoj slucajno da ga ubijes!

– Idiote, samo mi dodji kuci, zgazicu te na mrtvo. Tras. u koliko moze s mobilnim to tras. Al’ ja zamislila pa mi bi lakse.

Zovem ja sada coveka mi mog zivota, oslonac moj, odma’ ce da dojuri – mrmljam dok bodem po brojevima.

Majko mila, on zaurlao kao ubodjen.

Jebao me mis da me jebao, on je kod majstora, nesto ih drka /valjda njega i majstora?/…jebao tebe majstor da te jebao necu te ja ni sekundu vise idi gde znas kod tvoje mame sto te meni uvalila kad’ mene mogu misevi da pojedu a tebe bas briga preci ti auto da te jebao auto i ceo svet i ono sto si mi prosle godine rekao i pretprosle i pre deset godina crkni majstor ti dabogda upropastio auto mozes odmah da se spakujes…i da mene jebala macorcina trut najedeni imbecil koji nema pojma da je macka i sta ako je mis nije nilski konj…

Tras! Opet ja zamislila.

– Ama niko mi u kucu nece uci, cvilecete vi ispred vrata obojica, janicari bili surovi? Ma ‘ajde, ljudi to misle jer ne poznaju vas dvojicu, a ti spavas kao kreten, i nisi macka, ko zna sta si?! I ti ces napolje za svagda! Ako, tako mi i treba, mrcino razmazena!

Ceo sat sam sedela na krevetu bez suvisnih pokreta i zurila u pod. Gospodin Joca, razbaskaren na krevetu, slatko spava, boli ga rep da juri misa.

Nakon tog sata koji mi se otegao kao ceo milenijum, covek mog zivota mi, uleteo je u kucu, crven kao var na auspuhu, urlajuci zgrabio usnulog princa i ugurao ga pod radni deo kuhinje. Ostao samo rep da viri. On, onako probudjen, ne shvatajuci toliku grubost, izglavio se odande i zatreptao. Ja, osecam da ce smeh da me ugusi, ali, ako sada pisnem, bice mi poslednje.

Iz treceg pokusaja uguravanja, Joca se opasuljio i uhvatio ga. Sav ponosan izneo ga nasred kuhinje. Ja ‘ocu da umrem.

– Otmi mu, odmah kad’ ti kazem, iznesi ih napolje al’ mu otmi, mozda je otrovan, ako se Joci nesto desi ako ga pojede, ima da te nema…ori se kuca.

– Ne vristi budaletino, pomislice narod da te koljem, cuti breeeeeeeeeeeeee, ali ote Joci misa i iznese da ga baci cak na ulicu.

Posle nismo govorili.

Junior kada je dosao, nista nije smeo da pita. Otisao u grad.

Mi opet nismo govorili.

Nije pomoglo ni treptanje, ni ukusna vecera, ni pita od jabuka, ni cipkani ves, ni „Lush“…nista nije vredelo. Samo sam, cekala da pocne da se pakuje.

Ali nije.