Electrasdreams’s Weblog

јануар 17, 2010

Mangupluk

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 1:25 pm

Vec devet godina je kako mi govore da sam gresna sto se nisam oprostila.

Neka sam.

Govore mi kako treba da te pustim da pocivas u miru.

Nije nego.

Ti da pocivas? Ma ‘ajde!

Nemaju pojma, bre!

Nemaju pojma da se ne mozes oprostiti s nekim ko je uvek s tobom.

U nemiru i zadovoljstvu.

U pametovanju i mangupiranju.

Kada smehom zvonis i kada boli, do pomame.

Ko te pomiluje po kosi ili prstom pripreti kada god pogledom upres put neba. U nevid.

Ko te je voleo a pustio.

Umeo si da kazes – spremnu.

Ti velicanstveni, uobrazeni egoljupce, sve si uvek najbolje znao, a?

Budalo jedna!

Nije te bilo briga kako cu?

Kako cu da umem da ti ovo „zrno“ sto si mi ostavio bude bar slicno?

Svadjam se, dabome.

Secas se, govorio si da ja to radim za oboje?

Nisam ti zahvalna.

Samo te volim.

I pitam te, da li se, i tamo gore, jos uvek domundjavas sa svojom voljenom, velicanstvenom, uobrazenom, egoljubivom i sveznajucom tastom?

Da ne dozvolite da se ikada, ziveci zivot, zaboravim.

јануар 16, 2010

Ljubavna prica muskog ceda

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 12:43 am

Dok smo rasli strasno sam bila nestrpljiva -kada cu ja to moci da razgovaram s njim, onako, kao sa covekom?!

Dojadilo ,brate, da se prestravljujem zbog skrsenih kostiju i pakovanje u gips istih, da gubim mozak kada odem na put a on, mali, ostane sam kod kuce, da zaurlavam kad god izgubi mobilni, a gubio ih na sat i na hvat, i ne samo mobilni; da pobudalim kad god ode od kuce a ne ponese mozak; da skacem kao jarac kada zaboravi da ode u skolu jer se zaigrao s decom; da obijam brave ili razbijam prozor da bismo usli u kucu jer je izgubio sve kljuceve koje smo imali; da padam u nesvest kada ode na takmicenje u inostranstvo milion kilometara udaljeno, pa izgubi pasos, o karate povredama necu ni da pricam, jebao ga karate da ga jebao ………………..i tako, mogla bih do zore da nabrajam pa se opet ne bih svega setila.

Dojadila mi srednja skola, srecna sam sto nisam stukla iz pameti dok je ne zavrsi.

Pa onda, secate se, spakovah ga na visoke skole, caaaaaaaaak u Beograd. Do duse, to brzo pregrmeh. Shvatih da sam blesava jer ode dete u svoju kucu, a ima i dedu kao kontrolu.

Kada bi se zezali. Ne zna se ko je blesaviji?

Srecom, pokaza se dete pametnim. Skola mu podje dobro, da bolje ne moze biti. Daje godinu za godinom. Sada se krstim dok ovo pisem, molim sve svete da tako i ostane. Malo me i sramota.

Sta malo? Mnogo me sramota i prosto imam potrebu da mu se stalno izvinjavam jer sam sumnjala. Ja, kreten!…………………

Prc.

Nisam ni primetila da  vec poodavno   sa njim razgovaram onako, kao sa covekom. Kada pre, pitam se, ali ‘ajde.

Ne samo da razgovaram, nego se i svadjam kao sa covekom. Onako, pravo.

Bogu hvala, pomislih, sa’cu da uzivam!

Prc. Opet.

……………………………………………………………………………………………..

– Mala, imas snajku!

U 2 nocu, trgnuta iz prvog sna, jedva da sam razabrala sta mi kaze i ko mi kaze.

– Molim sine? Tek sam zaspala.

Ocekujuci neku „katastrofu“ i „sa’cu da se ubijem jer me drma trema pred ispit, ja jadan ginem uceci a ne mogu da zapamtim, ovo je dosadno i glupo sto ucim jebemtipredmetdatijebem, sutra padam kao nista, ti spavas, bas te briga…“, vec rasanjena i spremna da tesim, da ubedjujem da ga volim odavde do tamo, ali, eto, slucajno sam zaspala inace ne bih crkladabogdakakomeprevarilo, onako nezno, sve na note………

– Ej, bre, rasani se, cujes li sta ti kazem, imas snajku, ja se zaljubio, grdno! Zvoni u slusalici, a ta zvonjava mi izaziva momentalno pomracenje uma.

– Kretenu bre, znas li koje je doba, ja radim ujutru, somino, zar to nije moglo da saceka da svane?!-

– Idi bre, baksuze, sta urlas, umesto da se radujes sa mnom, ti se deres kao luda, ma ja sam blesav sto sam ti uopste rekao! Uostalom kada svane ja spavam.

Tras!

Uh svetijebemsa’cudadodjemdatepolomimpresescetizaljubljenostzasvagda – urlam, sada stvarno, Gospodin Joca, i on trgnut iz sna, gleda me zblanuto.

Nismo govorili 3 dana. ON nije govorio sa mnom.

Ni deda. Ja nisam nikakva majka.

Uhvati me neki strah. Dabome, sada ce da batali knjigu, bolece ga dupe za kolokvijume i ispite, ma ni na predavanja nece da ide, mozak ce da izgubi skroz, ode treca godina studija niz vetar, daj Boze da cu ga povremeno videti, onako u zatrku, i onako je nesmajan,sada nece znati gde bije……………

– Mala, prijavih 5 komada, kolokvijume odjebah skroz.

– A? Zajebavas?

– Sta ti je, zeno?

– Pa zaljubljen si.

– Pa sta?

– Nista, ja onako.

– Hahahahahahaaaaaaa, koji si ti smor, usrala si se za ucenje, a? Ako sam se zaljubio, nisam pamet bacio u Savu.

Tako, nekoliko meseci slusah radosti, tuge,  histerije……….sada je divna, popodne je curka, nocu je kreten, ujutru je jedna jedina, vila, u podne-ko je jebe……………pa u krug.

– Pitanja, pitanja, pitanja……………sta da obuce, sta da joj kupi, gde da je vodi, sta mislim o…, je li bolje da bude zuto ili narandzasto, a mozda crveno -ipak…

Za tih par meseci postah diplomata kako nikada nisam verovala da cu biti.

…………………………………………

– Jel’ bilo???

– Nije.

– Pobogu, zasto, jel’ s tobom sve u redu?

– Curko bre, ‘si blesava? Nevina je.

– Jao, majko mila- presece me podgrudi-da crknem.

– Znaaaam, bicu strpljiv, necu da je pozurujem, bicu pristojan, pazicu sta radim, koristicemo zastitu, nismo ludi valjda znas, bla,bla,bla, bolje ja da kazem nego da te slusam…dogovorili smo se, nista ne brini…..ja nju voooooolim bre!  Sve sam upamtio sta si mi pricala, jebote, nema sanse da nisam upamtio, svesna li si koliko si davila?

-Jebi se.

-Hocu, hvala, hahahahahaaaaaaaaaaa

-Znam i to da ces da me polomis, da ces da me satres, ubijes, obezglavis……….ma ja sam tvoja pametnica, debelice, ne brini nista, ajde cao, ljubim.

-Jao, majko mila!  Sto ja ovo moram da prezivljavam?

Zvocam, dajem dedi instrukcije, deda me zeza, kaze: samo se seti sebe.

Secam se bre, kao juce da je bilo, zato se i plasim.

……………………………………………

– Alo, kako bese ide sos za spagete? Dolazi Vila na rucak, ja spremam.

– Ako sreco, po rodjenju si i po vrsti somce, ljubi te majka.

Tras.

-Alo, Vila bi da prespava kod mene, ali mama joj ne da. Kakva je to zena bre, glupa kao ponoc?

– U pravu si, ali sta se moze, budi strpljiv.

– Ma ok, ali ona htela za inat, a ja nisam dao, otpratio je kuci.

– Pametno cedo moje. Sta se moze, nisu sve majke iste. A prilicno je to budalasto, ako ona hoce, niko ne moze da je spreci, uradice to u po bela dana.

-Aaaaaaaaaaa, ma to je ok, sa tim se slaze da uradi kada bude spremna, ali samo ne da da prespava kod mene.

-Budibogsnama. Ne razumem. Jel’ treba to u parku da radite? Sto ne razgovara sa njom?

-Razgovarala je, ali jok.

……………………………………………………………………

Nizu se meseci vec.

Diplomatija mi polako odlazi da se nikada ne vrati, a i pamet. Zivci su mi vec umrli. Telefon cu da odjavim, a mobilni cu da bacim u Savu. Razmisljam o preseljenju na Aljasku.

Vilu sam upoznala. Divna i slatka devojka. Ako se ja upecam, a oni shvate da nisu jedno za drugo, a hoce, jer su mladi, blesavi, razmazeni i somcici, ni majstorstvo 1.dana nece da mu pomogne.

Samo se pitam ko ce meni da pomogne?

Da ostanem normalna.

Блог на WordPress.com.