Electrasdreams’s Weblog

април 7, 2011

Crno-beli svet

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 5:55 pm

Zelenoj.

Bojim se da ću morati u nastavcima. Ne mogu da se odreknem ni jedne priče, zato je mene zelena okarakterisala kao merodavnu.
Da počnem pa da vidimo dokle?

Priča1:

Svog detinjstva se sećam kao prepletaja neizmernih radosti i neizmernog bola. Bogu hvala, inače bi zvečalo kao prazna konzerva.
Kazu da sam od prvih spoznaja u zivot gazila srcem, ali se u hodu učila i pronicljivosti. Baba mi je govorila da imam „terača na srce“ koji mi guzicu puni pundravcima. Teško me je bilo zauzdati. Trebalo im je mnogo domišljatosti da mi doakaju.
Ljudima sam prilazila odmah i sada ili nikako i nikada. Ostalo je isto.
Pošto su mi oba roditelja imala sulude poslove, terenske, čuvao me je ko je mogao i ko je stigao.
Auh, odoh bestraga!
Porodica mnogoljudna, raštrkana koje-kude, u „gostima“ sam znala da ostanem i po mesec, dva.
Deda po ocu muke prosvetarske mučio je na milion mesta, i baba s njim. Kud’ bi i mogla?!
Skrasili su se podno Stare planine. Mesto ni malo, ni veliko, prelepo. U njemu mnogo Cigana. Od uvek.
Najčešce sam leta provodila tamo.
Tu su me čuvale Ana i Rada. Ciganke. Jetrve.
Njih dve imale su „milion“ dece. Uh, kakva je to nesputanost bila.
Nego, da ne tupim o tome, nije tema.
Ana i Rada.
Crne kao ugljevlje koje su gasile, a čiste kao suze. Svaka bela domaćica u mestu mogla je da se postidi te blistavosti i njihovih kuća i njih samih. Radile su sve što su mogle da nadju. Po kućama, nadničile na njivama, prale i peglale tudji veš…a kada posla nije bilo, torbe na rame pa u torbarenje.Moralo se jesti.
Obožavale su moju babu. Nisu je nikada prevarile niti pokrale. Mene su pazile kao oči u glavi. Zato, valjda što ih je primala u kuću, a ne na dvorišnim stepenicama.
Nije moju babu bilo briga sta će ko reći ili joj zameriti. Njima je bilo mesto za stolom kao i svakom drugom.
Sećam se Slava. Ana i Rada „izginu“ radeći i trceći, pazeći da sve bude kako valja i kada svi gosti odu, mi, ukućani, one i njihove familije sednemo da jedemo. Za sto.
Jebote, i sada se ježim kada se setim kako je sve prštalo od smeha, šala, dobre volje i ljubavi. Da, baš tako. Od ljubavi. Nigde ljubav nije tako očigledna kao kod Cigana.
Eh, da su mi žive, ne bi mi mangupi opljačkali dedinu kuću!
Njihova deca?
Poudalo se, poženilo, neko završio zanat, jedan Anin sin zavrsio mašinstvo, neki otišli u inostranstvo u pečalbu, boga mi, nekoliko njih dripci. Najgori.
…………
Čini mi se da ovo može biti opis i neke obične „bele“ porodice?
Ili grečim?

Prica2:

O Iki -Baronu sam vec pisala. U tekstu o „Sumatovcu“.
Harmonikas. Ceo Beograd ga je znao. Svirao je po kafanama, na svadbama…i ucio. Dva fakulteta zavrsio, ekonomiju i pravo.
Nikada nije hteo da kaze kome moze da zahvali za datu mu priliku. Samo znam da je to bio neki tadasnji funkcioner koji je mnogo voleo da mu Ika harmonikom leci dusu. Uvek je o njemu pricao sa suzom u oku.
Pruzena prilika.
Dalje je bilo lako.

Prica 3:

Dok sam se bavila igranjem i amaterizmom, kao da su mi Cigani bili sudjeni. Igra i pesma im je u krvi, otuda ih je mnogo bilo u Kulturno-umetnickim drustvima. Ali, uvek sam znala da im je to prilika da nesto i postignu. I jesu. Mnogi.
Drzali su se zajedno jer su im „beli“ i „nadljudi“ retko dozvoljavali da im se previse priblize. Nekako je uvek izmedju bila ograda od trnja.
Na probi OK; na sceni OK; sve drugo, bolje da ne.
Naviknuta na njihovu razlicitost od malena, imam sjajne prijatelje folklorce.
Nikada nismo izneverili jedni druge.

Prica 4:

Opet folklor.
Drzavna smotra folklora 198ijebemligakoje.
Ja koordinator.
Ansambli iz cele Juge smestaju se na sto mesta. Ja zaduzena za Pionirski grad.
Zovem Leskovac Cigansko KUD-o.
– Amete, zdravo.
– I tebi.
– Jeste li spremni, kada polazite?
– Aha. Ce podjemo.
– Nemoj aha, nego zapamti sta smo se dogovorili: cetrdesetoro i ni covek vise!
– ceteresdva.
– Ama, Amete, ne moze, nemoj bre da me ljutis!
– Necu.
– Dobro, onda je u redu?
– Cetresdva.
– Jao, sada vec sistim…
– Ama,sta, bre, jao? Sa’cu, bre, da se ubodem s’ovuj olovku sto ju drzim u oko. Jel’ me cujes? Ima da bude 42 i tacka!
Tras slusalica.
Doslo ih je pedeset osmoro! Umalo se nisam ubila kada su poceli da izlaze iz voza a ja nikako da ih prebrojim.
– Amete, budalo, u grob ces me oterati!
– Neka. Cu ti donosim cvece.

Spavali su u 40 kreveta bez i jednog incidenta. Niko nije primetio, osim jednog kolege, i to kada su izasli na scenu.
– Ti rece cetrdesetoro iz Leskovca.
– Pa da.
– Ja izbrojah vise. Gde spavaju i jedu?
– Kod rodjaka u gradu.
– Aha.
– Aha.

Obozavala sam Ameta.

Prica 5:

I opet.

Kada sam osnovala KUD-o u kraju Beograda gde ih mnogo ima, pohrlili su na audiciju. Sa strahom kako ce biti prihvaceni.
Primila sam ih sve jer je njihov osecaj za muziku, ritam i igru nenadjebiv, kako to ja kazem. Onda su se nadmudrivali sa mnom dok nisu shvatili da ih ne zapostavljam, ne ponizavam, ne razdvajam od drugih. davala sam im zadatke s punim poverenjem, ne razmisljajuci da ce me mozda zajebati. Da ste samo mogli da vidite te ogromne crne oci kako razrogaceno i s nevericom gledaju u mene kada nekog od njih posaljem s ovlascenjem u Opstinu po pare. Po mnogo para. Onda me iz Opstine zovu da me pitaju jesam li ja stvarno Ciganina poslala po pare? Pa ja popizdim. Pa, znate sta dalje bude?!

Verovali su mi. I sve su za mene cinili. Niko nije smeo popreko ni da me pogleda. Gde ja okom, tu oni skokom. Poveravali su mi se. Trazili pomoc, savet…

Pruzena prilika.
Dobrim vraceno.

Prica 6:

Prva turneja. Festival folklora u Peskari. Pola Evrope ucestvuje. Ja bez nade za bilo kakvu nagradu, ali, neka probaju, nek uce. Svi me smatraju ludom. I idiotski hrabrom. Njih pedesetoro uzrasta od 14 do 27 godina. sa njima samo ja i predsednik drustva, moj drug. Ludaci!
U uzasno jakoj konkurenciji prodjosmo prvi krug. I drugi. Necu da ih razocaravam, ali mislim kako cu posle polufinalnog koncerta da ih pakujem za kuci.
Ma jok. Prodjosmo. Ja ne verujem, oni uzbudjeni do pucanja.
Vece pred finale „moji“ Cigani okupili sve. Mene nisu pozvali. Ja se pravim blesava da ne vidim kako se domunjdjavaju, suskaju, kuju paklene planove…
Finalni koncert.
Petnaestominutno predstavljanje programa.
Tri koreografije i dve pesme.
Pevac izlazi da peva „Stojanke, bela Vranjanke.
Publika u delirijumu nakon Sopskih igara. Ponelo ga, i ja cujem kako pocinje da peva „O sole mio“. Moj drug i ja u predinfarktu. Ocekujemo diskvalifikaciju.
Ma jok. Italijani ludji od nas. Publika na nogama jer se Perin tenor cuje do Rima.
Pocinjem da placem. Od besa, od nemoci, imam zelju da skocim na scenu i udavim ga kao pile…
….
Za kraj Ciganske igre.
Solisti kao lutke.
On crn kao noc, samo oci blistaju kao zar, lep kao Bog. Ona bela kao mleko, mala, izvajana.
U igri, neverovatan par. Majstori igraci.
…………….
U pauzi pred izlazak na scenu, on nju nosi na rukama, bosom nogom stala na upaljenu cigaretu, ona rida, on psuje „gore i od Ciganina“.
Majko mila!
Opet pocinjem da placem.
Odjednom shvatim da me svlace i oblace mi nosnju.
Kuku, ni koreografiju ne znam, alo, bre, ludaci, ne ide to tako…..zavijam iz glasa ali niko ne haje.
Moj T., srce moje, dene mi ruzu u kosu i cujem mu srce kako lupa glasno, da iskoci. Samo hukce i sapuce da ce biti sve dobro. Ja drobim i dalje.
– Ucuti vise, mater ti jebem cigansku, ja cu da ti govorim koreografiju!
Mi smo se dogovorili, pehar mora da bude nas, a ti ako bas hoces da umres, ti umri,al’ nemoj sad’ nego posle kad’ odigras. Jel ti jasno? – dere se kao sam djavo.
Ja ukocena kao mrtva Janja, idem prema sceni, nemam pojma ni da se smejem, jebi ga, mehanicki, prezivela sam ja i gore dok sam aktivno igrala, drzimo se pod ruku, sedamo na pozornicu, pocinje „Djelem,djelem“. Grlo mi se steglo, ni da beknem, krajickom oka vidim mog precednika u bek-stejdzu /to je moderno, jel’/, kako se krsti i mrmlja nesto. Vapim da ustanem i poletim mu u narucje, da me spase.
T. me steze za ruku i ocima moli da pevam. I otkide se glas. Svom snagom.
Noge, naviknute, same zaigrase, koji cu im moj ja, solo deonicu docekah pribrano.
T.me je samo gurnuo napred i prosaputao: pokazi nam da nas stvarno volis. Evo me za tobom, na sledecu sinkopu, posle me samo prati.
Nikada pre strastvenije, raspusnije i razdraganije nisam odigrala ciganske igre. Ni on.
Publika nam je ovacijama govorila da smo fantasticni. Ansambl i orkestar su nas u stopu pratili. Podigao me je na jedno rame, a ja sam bacila def u publiku instiktivno.
Vracali su nas na bis sve dok je duse bilo u nama.
Pehar je bio nas.

Aha, opkladu da ce Bugari pobediti, sam izgubila. Bacili su me moji igraci u more obucenu. Mislila sam da nece smeti. Jebiga, ipak sam ja koreograf.
Oprem.

prica 7:

Pre podne je prosila sa bebom u narucju. Uvek na istom cosku. Popodne bi prosjacila po kucama. Od vrata do vrata. Kada je jednom zazvonila na moja, nisam htela nista da joj dam. Ni hleb. Ponudila sam joj da mi opere tepih i tako zaradi. Nije htela.
Nakon izvesnog vremena, zazvonila je i samo cutala. Pustila sam je u kucu i nasla joj posao. Radila je citavo popodne a bebica, okupana i nahranjena, spavala je na fotelji. Dobila je rucak, veceru i novac…i, ukrala mi prsten.
Dugo je posle toga nije bilo. Ni na cosku na kome je prosila.
Pojavila se iznenada, strasno pretucena, sa totalno zapustenim, izgladnelim detetom.
Odradila je rucak i veceru, novac nije htela da uzme. Obe smo znale zasto mada ni recju nismo to pominjale.
Njeni dolasci su se ustalili. Radila mi je po kuci dva puta nedeljno. Radila je sve bolje. Dolazila je cista, a ja je nista nisam pitala. Nasla sam joj jos nekoliko musterija. Malo, po malo, pocela je lepo da zaradjuje. Trajalo je to izvesno vreme, bez mnogo price. Dok ponovo nije dosla pretucena, tako strasno da sam je odvela u bolnicu. Dete je dala sestri na cuvanje. Kada je izasla, sve mi je ispricala. Taj horor od zivota ne mozete ni da zamislite. Zajedno smo nasle jeftinu sobu u koju se smestila sa detetom.
………………………………………………………..
Godinama vec zivi u Austriji. Udata je za Austrijanca i ima jos troje dece. Naucila je jezik i radi u bolnici kao spremacica.
Kada god dodje u Srbiju, dodje da me vidi ma gde ja bila.
Kada je prvi put dosla, dobila sam na poklon prsten, mnogo vredniji od onog koji je ukrala.
Pruzena prilika?
Dobrim vraceno.

Prica 8:

Za moje Cigance vecina vas zna.
Dobro smo, hvala Bogu. Idemo u skolu i u muzicku skolu. U jednoj se provlacimo, u drugoj smo nenadjebivi. Grehota bi bila ne pruziti mu priliku da usavrsi ono sto mu je rodjenjem vec dato.
Nismo zajedno ali se volimo.
Nista vise necu da kazem.

Ovo je samo delic mog iskustva sa Ciganima.
Jesu razliciti od nas. Mnogo.
Je li to razlog za netrpeljivost, da ne kazem nesto gore?
Od malena sam naucena da ih ne prezirem, da ih se ne plasim, da ne bezim od njih. Da, sve to surovo zvuci ali je istina. Plase ih se, preziru ih, beze od kontakta bilo kakvog. Unapred.
Mnogo puta sam pomislila da ih mrze samo oni koji nemaju hrabrosti za zivot koliko je oni imaju.Ususkani u neku svoju svest o dobrom i kako treba zivotu. A oni moraju da se bore. Od samog rodjenja, za koru hleba prvenstveno.
Ima dripaca medju njima. Mnogo.
Ima dripaca medju nama. Mnogo.
O pruzenim prilikama necu da pricam. Koliko su ih oni imali ili imaju?
Nomadi. Mozda?
Za one koji imaju krov nad glavom, nisam cula da nomade.
Jesam li ja nomad sto sam turala guzicu po vacelom svetu, da vidim, da osetim, da omirisem. Jesu li gastarbajteri nomadi sto su otisli za boljim zivotom?
Milion- jesu li-mi pada na pamet
Kada oni pevaju, igraju i krse, oni su jebivetri? Kada ja pevam, igram i krsim, ja sam boem? Oprem!
Lazu, kradu, pljackaju, ubijaju,varaju, piju, kockaju se…
Dabome.
Beli to ne rade? Ma da!
Kakvi su?
Veseli, lepi, okati, crni, drcni, strastveni, hrabri, snalazljivi, ………..
Volim ih. Objasnjavacu i pricacu i boriti se za njih dok me je.
Umeju da se raduju. Umeju da vole. Vazduh, vodu, zemlju, cvece, Sunce, ptice, zenu, zivot, decu…i nije ih stid da to pokazu.
da vole do te mere da za svoju ljubav mogu da ubiju. „Nasi“ to ne rade? Da mrze do te mere da mogu da ubiju. „Nasi“ to ne rade?
Dece im nikada nije mnogo. Pitam ja vas, da li neko ko ima toliko dece moze da bude bas mnogo los?
I pitam vas, da li biste za svoje dete prezali od necega? Ja ne bih. Za svoje dete bih krala, lagala, prostituisala se, ma, ubila bih bre! Ni trepnula ne bih.
Njihova deca zive bez tabua. Njihova deca znaju ko je dobar a ko je gmaz.
Njihova deca znaju da se u seksu i uziva a ne samo da se prave deca.
Njihova deca znaju da zivot nije piknik vec surova, kurvinska borba. Mnogi su se izborili.
Njihova deca znaju sto nasa, prezasticena, ne mogu ni da zamisle. Njihova deca imaju razvijen instikt za zivot.
Cergari? Zasto tako zive? Sta im je ponudjeno da se skrase? Pevaju i bas ih briga. Da li je tako? Da li znate koliki im je prosecan zivotni vek. Upola naseg. Zbog divnog i veselog zivota?
Njihova zivotna filozofija. Dodjosmo i do toga.
Sada za sada, danas za danas. Ono juce je proslo, ono sutra? Pa valjda ce?!
Sta je u tome lose kada si bez pruzene prilike?

Mnogo sam od njih naucila. Pre svega, kako se voli zivot i da je dragocen ma sta ti podario. Dok traje, nek laje. Najveci je greh, nemati greh.
Samo mi je zao sto ne naucih Ciganski. I jos koje kakve vestine u kojima im nema premca.
Nije kasno. Imam vremena.

Kada jednog dana odem u penziju, odoh u cergu da zivim.

Opsirno. A nije ni deo onoga sto znam. Mozda napisem knjigu o Ciganima. Ni tada necu znati da li sam sve rekla.

Advertisements

Блог на WordPress.com.