Electrasdreams’s Weblog

I dalje

E sada malo i muka, i cuda, i smeha.

Dovezose me u sobu i haknuse sa onih nosila kao vrecu krompira u krevet. Ma nema veze, daj samo da zaspim, valjda cu posle biti normalnija?

Zene bi da pricaju, gledaju me sazaljivo onako izmrcvarenu, meni nije ni do mene, okretoh im guzicu i osetih kako tonem u zeljeni san. Jao lepote.

Jeste da nogu i dalje ne osecam, jeste da onako bez gaca natapam krevet, ali ko ga jebe, hocu samo da spavam.

Ali! Tu je ono, bez brige.

Taman poceh da se osecam blazeno, ispod prozora sobe zatresta orkestar. Ceo jebote, sa sve basom. Ijaoooooooooooooo, pokrih se preko glave i ponovo dobih zelju da umrem. Od sramote ovog puta.

-Jao Boze, jesi li ti normalan, sto mi to radis? Cime se ja to ogresih.

Psovke, kletve i pretnje koje izgovorih u sebi, nisu za ovde.

Electraaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, sincinaaaaaaaaaaaaaaaaaa, izadi na prozorrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr…

Oprem, bas cu, nisam poludela.

Prilazi mi neka zenica, bojazljivo me kucka po ramenu i zove: – izgleda da ovi vas zovu, ‘ajde da vam pomognem da dodjete do prozora, bas su slatki.

Slatki, slatko cu ih potamaniti i najebati im se svega na svetu.

– Ne, nemam ja pojma, nije to niko moj.

– Ma jeste, blago vama, nemojte da ste takvi, ‘ajde polako do prozora.

Sta cu, ustadoh i domileh do prozora. Od prizora „umreh“ ponovo.

Na sred ulice tresti orkestar, svi stanovnici ulice, bolesnici iz bolnice, doktori, sestre… vise po prozorima, na trotoaru poceo da se skuplja svet, automobili stoje jer je napravljen totalni zastoj, ali niko se ne buni. Gledaju sa odobravanjem, smeskaju se i strpljivo cekaju da se performans zavrsi. Cak ni policajac ne reaguje, i on je strpljiv.

Moj ludi brat na vrat basa stavio slem, onaj zidarski, ako gadjam necim da ne slomijem bas, za njega bas ga briga. Pijani kao majke, mogu misliti koju kolicinu alkohola su srucili u sebe za 19 sati cekanja, koliko sam se ja telila. Moji folklorci drmaju sopske posred asfalta. Aplauz kao u Sava centru. Strasno! Lud za ludim, pa usvet, sto bi rekla moja baba.

Koliko god da sam bila ljuta, bese mi i milo. Oni odose, ja se konacno strovalih da spavam.

………………………………

Probudila sam se kao da su me tenkovi gazili, sve boli, vrucina spicila, gladna sam…ja bih da ustanem ali kako cu onako dronjava? Spavacica napred rascepana do dole, gace ti ne daju, blagi uzas.

Pozovem sestru da mi donese drugu spavacicu da mogu da odem da se istusiram i operem kosu, nasminkam se kao covek, uljudim. Ona me gleda sablaznjeno kao da sam trazila kartu za putovanje na Jupiter. Izrece – svasta- demonstrativno se okrete na peti i ode.  I one zene iz sobe me gledaju belo, ali cute.

Vizita. Utrca svita belih mantila. Medju njima i moja dva doktora, duse moje. Kada se ljudi ne slogirase ugledavsi me . Sta, kako, zasto ih niko nije zvao… bese mu.

Odletese da vide dete, umirise me koliko-toliko, zbrinuse me, donesose mi pristojnu spavacicu i meni laknu.

Donesose hranu. Ja zgranuta. Tanjir umazan nekim retkim grizom.

– Sta je ovo, mozete li da mi objasnite?

-Rucak, izrece nadrkana servirka.

-Ovo rucak? Vi me sigurno zajebavate?

– A sta bi ti? Tek si se porodila a vec bi da zderes?

Znaci, moram da se organizujem. I jesam. Kroz prozor, na kanapce, pa u nathaznu. Napunih je ja ocas posla. Na kolicini kravica mleka mogla je da mi pozavidi svaka osrednja samoposluga. Jebite se vi sa vasim splacinama.

Ne donesose mi dete taj dan ali jos uvek sam bila mirna. Tezak porodjaj, dete izmuceno, pod kiseonikom…

Tu noc me spopadose bolovi u stomaku, da crknem. ustadoh da dozovem sestru i onesvestih se na sred hodnika. Skupise me i vratise u krevet, ali, moram da cekam jutro, dezurni doktor spava, ne smeju da ga bude…to sto se ja znojim i drhtim od bolova, nema veze.

Popizdeh.

– Slusajte sestrice, idite probudite doktora i recite mu da porodilja ta i ta pita treba li da mu udeli pi… da bi dosao da joj olaksa muke; jest da je malo krvava i prostepana, ali nema veze. Idite ga pitajte ili cu ja da odem, a onda to budjenje nece zaboraviti ni kada umre.

Ode u panici. Ulazi dezurni, besan, rascupan, namrsten…- sta je bilo?

-Imam nesnosne bolove, ucinite nesto.

-A sta bi ti da ucinim usred noci?  Zar to ne moze da ceka jutro?

Sigurno znate sta je posle bilo.

Mislim da su jedva cekali da odem.

I ja sam. Apsolutno.

Bogu hvala, pretekosmo.

2 коментара »

  1. Iskustvo koje se ne zaboravlja ni bez ovih propratnih „motiva“ 🙂 A sa njima, kada sve prodje, na kraju imaš jednu priču koja, ispričana na pravi način, dodje kao dobra komedija. O bratu i šlemu da ni ne pričam! Ludnica 😆

    Коментар од SanjaKokica — јануар 22, 2010 @ 10:27 am | Одговор

  2. Divno ispričano, setih se i ja svojih porođaja, samo je kod mene to išlo glatko… 🙂
    Kad je neko pozitivan i muke onda nisu muke… 🙂

    Коментар од Crno ili belo — јун 23, 2011 @ 12:46 am | Одговор


RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: