Electrasdreams’s Weblog

јул 20, 2010

Besna

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 7:54 pm

Ujeo me pas prekjuce. Avlijaner. Nicim izazvan.

Prilicno mi razbucao list na nozi.

Prijateljski pas.

Aha.

Jadan.

Sada ponovo moraju da ga vakcinisu protiv besnila jer je MENE ujeo. Kada se oporavi od suta i zalepljivanja u ogradu.

Meni sprcali 2 injekcije u guzicu.

Brckali mi po rani pa sam jos gore razbucana.

Boliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!

Na plus milion ne mogu na kupanje dok ne zaraste.

Ujedam!

Advertisements

јул 11, 2010

Kovrnuh se

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 11:39 am

Istutnjah junacki.

Kada se osvrnem zabezeknem se i pitam odakle mi snaga?

Dobro je, i ova tura ludijanja prodje.

Malo cu da predahnem, nadam se.

Prvo moram da citam, natenane.

Mnogo toga sam ovde propustila, ali zadovoljna sam uradjenim.

Ljubim vas DRAGE moje i DRAGI moji!   /Rekla Mahlat da je ovako otmeno/.

јун 4, 2010

Preterali ste!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 8:18 pm

Potpuno.

Cekah, bre, i cekah, da se  smilujete i pokrenete akciju bancenja i bludnicenja u nekoj biblioteci sa kariranim stolnjacima, ali vas bas briga.

Ljuta sam!

Opet moram ja?! Cccccccccccccccccccccc!

‘Ajde.  Da cujem ima li volje i da cujem predloge.

Ako je Beograd, ja cu. Predlazem septembar kada prodju godisnji odmori. Ili je bolji neki drugi termin? Da cujem.

Izgovore ne prihvatam.

Jok.

Makar vas skupljala na svojim plecima.

Izvolite.

мај 24, 2010

Registracija

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 2:51 pm

A ne, nije nikako ona kada sam se udavala. To cu obaska.

Prosto ne znam koja od ove dve je bila smesnija?

Ali, ‘ajde prvo da opisem kako sam svojevremeno registrovala SZR, tj Samostalnu zanatsku krojacku radnju – „elektra“:

Kako od rodjenja ispitujem i maltretiram svoje mogucnosti i sposobnosti, reci- ne mogu, ne umem, ne znam da li bih, ne mislim…u mom recniku ne postoje. Nadobudno- mogu, umem, hocu, moram, u inat sebi…obelezile su mi vasceli zivot.

E, tako ti ja sa nekih 17 godina resim sama da sijem. Ne umem, ali nema veze, naucicu. Dohvatim babin karirani stolnjak, izvadim snit iz Burde /zene znaju sta je to/, skrojim haljinu kosuljicu /i to zene znaju sta je, ni malo jednostavno za sasiti/, i prc!

Nemam masinu a i ne umem da je „teram“.

Ja da ne mogu? Takva sitnica da me spreci? Ma ‘ajde!

Uzmem iglu i konac i rucno sasijem haljinu. Svi se divili, ko da hupih Armanija licno, ja je nosila do iznemoglosti, i sada je cuvam.

Moji nista. Ni da se ponude da mi kupe prokletu masinu. Smrtno sam bila uvredjena.

Kada sam sasila sledecu, opet rucno, moja tetka me uhvati za ruku, odvede u Robnu kucu „Beograd“ na Terazijama,/ secate se?/, i ja dobih „Visnju“, Bagatovu. Joj radosti!

…………………………………….

Prosle godine, ja savladala znanje i umenje, majstorski ispit polozila izmedju dva dojenja juniora……i sada bi to trajalo da idem redom, pa necu.

Dosla u glupi Pozarevac i nameracila da otvorim radnju. Moji se krstili. Kako? Lepo.

Minus na tekucem racunu, sveze razvedena sa bebom u kolicima, bez stalnog posla, bez lokala.

Hocu radnju i tacka.

Odem lepo u Opstinu da pitam sta mi sve treba? Izadjoh poluluda.

Ali hocu.

Prikupih papire, dja po Beogradu, dja po Pozarevcu i odoh da podnesem zahtev.

Ucinjeno.

Kazu, dodji za desetak dana da vidimo je li reseno. To je zanatska radnja, znaci proizvodnja, trebalo bi da bude lako i brzo.

Aha.

Dobih potvrde od 1256987 inspekcija raznoraznih, ali od trzisne jok. Inspektor ni da cuje. Kaze, u zahtevu sam stavila i POZAMANTERTJA, a to ne postoji.

Kako bre ne postoji, jesil’ ti bre blesav?

Ma jok. To ne postoji, tvrdoglava zeno, znam valjda sta pricam.

Probah da mu objasnim da su to pratece stvari: konac, dugmad, trake /razne/, naramenice, postava…………..gleda me kao ubodjen i odmahuje glavom. Toga u njihovom pravilniku, ili cemu vec, nema, pa ja mogu da se izvrnem.

Tu je vec doslo do unosenja u lice. On meni, ja njemu. Tonovi su bivali sve vislji i skripaviji. I pretnje. On meni da sam budala, ja njemu da je neznalica i da sa tog mesta treba da ide kuci i ne zauzima nekom normalnom radno mesto…..i tako.

Izbaci on mene iz kancelarije sa: -„znas kada ces otvoriti radnju?-Dok je mene ovde, NIKADA!

Pre nego sto tresnuh vratima /stoletnim/ inace bi se raspala, rekoh mu da se raspita pre nego sto ujutru ne dodjem. On me opsova. Ne znam sta me je sprecilo da ga ne udavim, valjda samo inat da mu dokazem da sam u pravu, pa cu posle.

…………………………….

Pet dana za redom sam dolazila uzalud. Ili nije tu, na terenu je, ili je na dorucku, sastanku………….

Sesti dan ponesem tronozac, da dobro ste procitali, i pola sata pre radnog vremena odem ispred njegove kancelarije i sednem da cekam. On prodje bez dobar dan. Sledeceg dana ponesem i termos sa kafom i zauzmem istu „pozu“.

Treci dan na tronoscu urodio plodom. Pozvao me predsednik Opstine, naredio mu da pozove Republicku u Beogradu, oni mu lepo objasnili da je budala i vo i naredili da mi izda potvrdu i da u njkoj MORA da pise POZAMANTERIJA!

Da je pogled mogao da ubije, sada ja ovo ne bih pisala.

Resenje sam dobila tek za mesec i po dana.

Dolazio mi je u radnju bar jednom nedeljno ali nikada nista nije nasao da bi mogao da me kazni. Hteo je da poludi sto ga se ne plasim i ne fermam. I stalno mi pretio……………

Srecom, ubrzo otisao u penziju.

I danas kada me sretne, u pogledu mu citam mrznju.

Sta li bi me tek snaslo da sam htela da registrujem preduzece?!

E tako, ispricah. Ubola me tema kod Milka pa sam morala.

мај 9, 2010

Blog

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 1:50 pm

Blog mi je poludeo.

Ili WordPress?

Ili kompjuter?

Komentari mi se gube pa ih posle nalazim ko zna gde, kod nekih ne mogu da komentarisem – da li zato sto oni brckaju po svojim blogovima ili je moj posandrcao, ne znam, ne prepoznaje siromah ni mene pa svaki put moram da se ulogujem…………

Sada zaista nemam vremena da se bavim time, a vi se strpite. Neka ga ovako ali ako neko zna koji mu je neka kaze.

мај 5, 2010

Eutanazija

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 6:17 pm

Danas je dobila jos jednog ljutog pristalicu.

Hvalicu je na sva usta, boricu se za nju, propagiracu…sve sto bude bilo u mojoj moci, da kazem koliko je humana, a to sam danas shvatila skroz.

Vecina vas zna za dedu, onog dedu koji je meni i mojoj familiji i uteha, i razonoda, i podrska, i bes, i bandoglavost, i oslonac……….apsolutno moze da stane u -sve.

Dedu koji je i za protekli Mitrovdan kitio muziku evrima. Ne kao svih  proteklih , ali jeste.

Ljudskost.

Snaga.

Dobrota.

Razumevanje.

Za manje od tri meseca postade tuga i muka.

Sebi i nama.

Stena mi podgrudi stala. Ne mogu suvislo da mislim.

Ne mogu vise da podnesem taj preklinjuci pogled.

Progovara samo kada skupi malo snage.

I nasmeja me i raspameti malopre.

– “ Ah, gde su ti muda Boze? Da me pustis da umrem kao covek? Krv ti ne jebem prokletu! Picko!“

април 7, 2010

Nastavljam gde sam stala

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 4:33 pm

E tako!

Zbog tvog teksta, u povratku s posla, kupih crvene gace za celih 450 dinara. Polu cipkane, a polu jebemliga. Jel’ dovoljno skupo? I jel’ mogu u njima da sacekam umiranje za jedno 50 godina? Onako, dole u crvenim gacama, a gore sa braon povezacom?
Dabogda, svi ti koji propovedaju gluposti, i to javno, putem medija, pocrkali do cetrdesete. I nisu za zivot – ni do ni od.
Jos ujedam!
Dalje…kod mene, odoh da istresem sav bes.

Ovo je komentar kod Mahlat. Ali, ima i dalje.

Ovako:  idem u svaku kafanu na koju naletim slucajno ili odaberem namerno. Ne izbegavam ni one drumske birtije.  Idem s kime ja hocu i s kime mi je lepo, pri tome biram, i to pomno, da taj ili ta s kojom zaglavim u kafani nikako nije jedan ili jedna od onih koja razmislja na naucnoj bazi /citaj-procitao/la ili gledao/la TV emisiju o nauci, pa misli da se propametio/la/. Nije me sramota i nemam grizu savesti da se dobro podpijem, da pevam iz glasa, da recitujem, da rondzam kada me strefi pesma, da se smejem, da stipnem gitaristu za dupe,  da igram na stolu,  stolici,  radijatoru,  lusteru ili na basu…ponekad harmonikasu na kolenu, da.  Jebi ga, sta cu kada sam minijaturna pa svuda stanem, a i laka sam za rukovanje.  I nikada niko to nije pogresno protumacio. Uvek govorili – alal mi vera!  Svi lagali?  A?

Aha.

Voljeni mi nije poklonio crveni ferari uvezan zlatnom masnom, a ja vredim krajlevski i komsiluk mi crkava od muke sto:

– mi je voljeni poklonio par strukova sumskih jagoda sa korenom izvadjenih u sumi na vr’ Beljanice, eno ih u basti, cvetale;

– sto mi pod prozor porodilista doveo dva komplet orkestra uzivo pa trestalo sa Zvezdare do Topcidera;

– sto u 3 ujutru ode da mi nadje sladoled od cokolade;

– Sto me pusti samu u kafanu a ujutru mi leci mamurluk i dert;

– sto me nosi ulicom pa svi kazu da sam matora a luda skroz………………

mogla bih ovako odavde do tamo, ali koga bre to interesuje? Osim mog komsiluka, naravno.

Bavim se smornim kuvanjem, jasta. Toliko dobro kuvam da se to proculo na daleko. I mesim. I nije me sramota sto me zbog toga smatraju zatucanom i zastarelom. Moji mili i dragi uzivaju i raduju se, i vole…

Ko mi lize dupe, necu da kazem. Moje dupe, moja stvar!

Imam stav o seksi igrackicama, ali ni to necu da kazem. I to je samo moja stvar.

Kada polomim nokat ne dozivljavam nervni slom, jok.  Prvo se najebem svega sebi i onome ko se pored mene zatekao, potom odrubim sve nokte do zivca a onda pustim da porastu ponovo. Za to vreme hodam po svetu bez noktiju, potpuno zaguljena i zastarela.

Nego, potpuno sam zabrinuta zbog tog povracanja do cetrdesete, iskljucivo u zenskom drustvu. Ono malo, minijaturno malo, zenskog sveta sa kojim se druzih, skoro da nisam ni zapamtila. Dete napravih trezna i znam ko mu je otac. Niko me ne iskoristi nasljemanu i nemam dete iz takve situacije. Glupaca do bola, jebem me prostu, ne emancipovanu! To mi je minus dozlaboga, izgleda.

Aha, i te crvene, zbog besa kupljene crvene gace, kupih dzaba. Izuzetno sam seksi kada uopste nemam gace na guzici!

Aha…i imam nameru da zivim punom nogom do stote.

Meni lakse, a vi kako hocete. Il’ po nauci, il’ po zivotu?

Mahlat, sestro draga, kada cemo nas dve glupe i zatucane u kafanu? Da je slupamo! Ko hoce s nama, neka se prijavi. Ali da dokaze prvo da ne razmislja naucno.  A?

март 28, 2010

Taaaaaaaaaaaaako!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 7:52 pm

Isterah sve besove, one zimske naravno.

Kuca „prevrnuta“ skroz, bljesti.

Basta, isto „prevrnuta“, bljesti.

Nakon svega, sebe „prevrnula“ skroz, bljestim.

Mozak opajan, opran, ociscen od desperansa, provetren…

Svako jutro razgovaram sa Suncem.

Gledaju me podozrivo.

Ne hajem.

Uprolećila sam se.

Najzad!

март 16, 2010

100%

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 10:04 pm

To je hrana za stoku, videla ja reklamu.

A ja sam stoka!

Ubi me ova zima. Ne mogu vise, majke mi mile.

Ne mogu vise da hodam natrontana kao mecka. Vunene hulahopke, pa carapice, kratke /frotirne/, pa cipele, planinarke, sa krznom u kojima ne hodam ni kao covek, a kao zena – ma nema pojma.  Farmerke od somota, dve majice, kosulja /ili rolka/, dzemper, prsluk, onaj naduvani da sprecim vetar,  perjana jakna,  sal,  kapuljaca, rukavice /kozne, postavljene krznom/… gace i brus dzaba oblacim, ali oblacim. Za svaki slucaj. Na mojih metar i nesto malo, pa vi sada zamislite.

Ne vidim ni sebe samu. Kada bacim pogled u neki izlog, trgnem se. Ogledalu ne prilazim. A, ne, nikako. Imala bih nocne more.

Dobauljam tako do posla, kako ne polomim vrat-nemam pojma, i opet, kada krenem na teren i sednem u zaledjeni auto smrznem se kao picka. /Zasto se to tako kaze, nemam pojma, ako neko zna neka me edukuje. Ja cula od mnogih./

Sve nesto mislim, a dobro mislim, sta bi neko radio kada bi hteo da me stigne. Onako, kao zenu-ribu? Dok bi stigao do mesta dogadja, izgubio bi volju skroz, ne bi se ni setio sta je zapoceo. Dal’ tog nekog /onako, na primer/ da zalim ili sebe, ko ce znati?

Prekjuce, ustadoh i popih polusatnu kafu, onako natenane, sama, nisam imala potrebe da jos nedozvana nekom iskopam oci. Lepota!

Kroz prozor umilelo sunce, ja u neverici. U tresnju nisam pogledala, jer da jesam, ne bih se zajebala.

Sva srecna, obukoh se /konacno/ kao zensko i izjurih da stignem na vreme, ocekujuci da popada sve sto je musko kada krocim na ulicu.  Kada me zviznu kosava u celo,  i u moju novu, nakrecovanu frizuru i nasminkane oci, umal’ ne odustadoh od odlaska na posao.

Ladnooooooooooo, dadu mu ne jebem, ukocih se iz odmah.

Ali?

Ma neces. Odmah, tu ispred kapije donesoh odluku. Da je doslo prolece i tacka! Ja sam odlucila i tako ima da bude. Sama sebi sapucem: vidis sunce budalo, sta te briga sto te vetar baca u desno. I hrabro nastavim dalje.

Srecom, u firmi toplo, ono sunce se kroz staklo smesi, ja ostah pri odluci.

Do kuce se i preznojih. Natovarena kao magarac. Hrana za mene, hrana za goste, hrana za macku, dva para sandala/ej, sandala!/ od obucara, neka budu spremne, za svaki slucaj opet. Doslo bre, ja resila! Srecom, familija mi nije tu inace bih se ispreznojavala u jos nekoliko galopa.

Cim spustih kese i torbe, skuvah kafu i ustremih se na ormane. Pretresti, naci, oprati, srediti…pravo prolecno remecenje.

Ijao, majko mila!  Cega tu sve nema?! A tek koliko toga fali?

Da imam dve sestre istih gabarita, to znate.

Ajd’ sto se nakupilo, ok, zima duga. Da se spreci desperans kupovalo se. Bez  saznanja o trebanju ili ne trebanju i cuskalo u ormane. A i volim, da sve ima veze jedno s drugim, a uvek nesto fali. U ovoj boji, u onoj, uz sandale od prosle ili uz maramu od pretprosle godine, eto onda ne nadjoh, sada jesam…kao da sam zensko bozesacuvajmeludih.  Pored svih onih natront dronjaka, to novo nije ni moglo da stane na mene.

Ali sto fali, eeeeeeeeeeee, to cemo da se pitamo. Danas ne postigoh, ali sutra idem da im poizvrcem ormane i da ubijam jednu po jednu natenane.

Fale mi bre tasne, cipele, nista upareno nije, o suknjama i haljinama da ne pricam. O nakitu takodje.

Dobro, priznajem, pronadjoh i ja ponesto njihovo, ne mogu da gresim dusu.

Evo mi gomile stvari na podu. Da vratim svakoj svoje i uzmem moje, naravno, i da odnesem u Crveni krst ono sto ne treba.

I nesto razmisljam da im uzmem kljuceve od kuce? A?

Ma necu, moje su.  Prc, onda bih i ja morala da vratim kljuceve od njihovih kuca. Ne isplati se. A i s kime onda da se svadjam i na koga da zaurlavam?

Stoka 100%?

Ma neka me.

март 7, 2010

E, sada je dosta!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 3:12 pm

Bila sam na odmoru. Tri nedelje u Beogradu.

Da pozavrsavam poslove,  da se naskitam, da se vidim s dragim ljudima…

I nista.

Ne stigoh  nista.

Poslove pozavrsavah, napatih se po kojekakvim institucijama, jebali ih novi zakoni i propisi da ih jebali, do bola!

Ukradoh dva popodneva da sa juniorom protrcim kroz prodavnice i da me „odere“, dabome. To spada u redovne aktivnosti kada god sam tamo, nije mi palo tesko,  osim sto htedosmo da se poubijamo. O tome drugi put;  i o tome kako sam bila blatnjava i mokra do gaca, jebale ih rekonstrukcije da ih jebale.

Ostalo vreme provedoh po bolnicama zbog dede i drugarice, po skolama zbog dva juniora moje duse, kod raznoraznih nutricionista i po welness centrima zbog 120 kila zive vage mog ceda, sanirajuci poplavu u kupatilu zato sto je kod komsije pukla cev /i to obaska/, na poslu zbog onog „kad’ si vec tu“, jureci Gospodina Jocu da se ne zagubi jer sam morala da ga povedem, a februar je /i o tome obaska/, skrati, stesni, prostepaj kumi sve sto se od poslednjeg dolaska nakupilo, sredi dve kuce, cas cu, kada sam vec tu, da nabavim ovima odavde sve sto im treba, zasto bi oni isli kada sam ja vec tu, kuvala za „puk vojske“ svaki dan i sve razlicito – onome zbog bolesti, onome zbog dijete, onome zato sto ne voli ono sto onaj drugi voli, pa ih navatavala nocu kako jedu ono sto ne smeju i sto nije za njih… sludjena, unezverena, sa nemanjem vremena ni da umrem…da li sam ja jela i spavala, ne znam.

Moja kontrola kod doktora potrajala samo pola sata. Ali, lako je meni!

Ja, strvina!

Zajebah mahlat i zelenu, jer ne uspeh da se vidim sa njima.

Izvinicu se svakoj posebno, klececi ako treba.

U kafanu da je slupam, odoh samo jednom. Kako stigoh, ni sada ne znam.

Dosla sam prosle nedelje, kasno uvece, u ponedeljak pocela da radim.

Od ponedeljka do danas, marsuta mi je bila samo posao – kuca. Telefon iskljucen nocu. Spavala kao krava po citavo popodne i noc, oblacila se samo za posao, i to zbrda-zdola, vrata vazda zakljucana, moglo je i da se zarati ne bih imala pojma.

Jutros ustala odmorna. Odlucna skroz! Da:

– Nikome vise ne dozvolim da me jebe bez kurca. Ni po cenu zivota. Samo sa, i to doooooobrim, il’ nikako!

– Da me bude bas briga sto junior ima 120 kila. On zdere, a ja se presamicujem na pola jureci i trazeci pomoc. Neka ne jede i tacka, bice kao glista. I da me bas briga sto od studiranja niiiiiiiiiiista ne stize, i da me bas briga sto ja nemam pojma kako je to.

– Da me ne interesuje sta ko ima da mi saopsti u 3 ujutru.

– Da me bas briga sto dedi krvari zeludac danas, a sutra ga na’vatam kako roni po frizideru, viri mu samo guzica, i jede pihtije „i zdravog konja bi oborile“ – krisom. I sto lek baca pod fotelju.

– Da me boli uvo sto Dusin mladji sprcao keca iz geografije, pa ja morala da trepcem i sirim /zna se sta/, da nas Dusa ne poubija sto on sprcao keca a ja sakrila. Ma jebe mi se vise za geografiju.

– Da me bas  briga sto stariji rekao profesoru da je peder, pa ja opet isla da se izvinjavam i da trepcem, i da govorim – nece nikada vise, mama da mi umre- da nas Dusa ne potamani. A hoce, ako i to sazna.

– Da razumem Dusu koja radi, crkava, nema vremena, ponasa se kao pao s Marsa, ne moooooze vise. A ja mogu? Ja ne radim? Ja ne putujem kao sumanuta i ne zivim kao sumanuta???

-Da me boli uvo sto ce se mojoj sestri moje nove, u letu na’vatane, sandale strava slagati uz proslogodisnju tasnu, a drugoj uz pogled koji bludi.

– Da me boli uvo sto neko moze, ne moze, hoce ili nece, voli, ne voli…

Ma ne dam ni da me boli uvo. Taman sam ga sredila.

Ja kazem – e, sada je dosta!

I bas me briga da li sam ovo sto istresoh ovde, istresla pismeno!

Na sledeci odmor idem  SAMA!

« Претходна странаСледећа страна »

Create a free website or blog at WordPress.com.