Ma ne, nije ovo prvi put da se rastajemo. U secanju mi je, pre svega, onaj prvi nas “rastanak”, u trajanju od cetri bolnicke smene, i malo vise, na prvom spratu novog novcatog, mislim renoviranog porodilista na Zvezdari. Naravno, deruci se svom snagom svog glasa, a hvala dragom Bogu te nije stedeo kada me je obdario, svadjajuci se sa svima redom. Sa sobom, sa sa njim, sa onim ko mi ga napravi…o medicinskom osoblju da i ne pricam…pritom prizivajuci sve moguce svece, i nase i tudje, kojih sam mogla da se setim. O psovkama i kletvama necu da pricam, sramota me je, brate! Ne mogu, pritom, da kazem da sam za sve to imala valjan razlog. Ma jok. Ja 46 kila i metar i po duzine, on 4,5 i 59cm duzine. Beba. Mrvica takoreci, koja jos nije htela da se okrene na pravu stranu.
Elem, uspesno to obavismo.Ne mogu bas da kazem da nisam bila pomalo ljuta. Bila sam. Srecom ne dugo. Kazu, sve se to brzo zaboravi. Nije – nego! Sto li ja jos uvek pamtim? Mora da sam neka nadzak zena? Ali sve to nije vazno.
E, posle se nesto stalno rastajasmo. Te prva rekreativna, te prva ekskurzija, te prvo letovanje, te prvo takmicenje u inostranstvu…i sve to poce od “prvo”, a za sva “prvo”, nekako mi je bio bas mali. Ali izdrzah junacki. Sto sam ja ta “prvo” radila i mladja od njega – e, to je nesto drugo. Nije, brate isto! Ma ni slucajno ne moze da bude isto, kada vam kazem. Argument mi je bar vise miliona razloga, ali navikne se covek.
Kasnije, ne mnogo kasnije, – ja na put, on s puta i obrnuto. Dopisivanja, lepljenja ceduljica na svim mogucim mestima koja se mogu smisliti, telefonski racuni koji se granice sa onim u NASI, bezbrojni izgubljeni mobilni telefoni…i sve to zbog koliko hoces rastanaka…i zivota u dva grada, secate se?
Ha, pakovanje! Ma niste u stanju da zamislite koliko mrzim tu rec. Ne smem ni da pomislim koliki deo zivota mi je oduzelo pakovanje. A to i sada radim. Vec danima.
– Frka mala, a? – prenu me njegov glas.
– Ne budi blesav, zasto?
– Pa ne znam, nekako si mi odsutna.
– Ama ne lupaj.
– Dobro, necu, nego, ucinilo mi se, izvini.
– Ajde bre!
Prilazi mi, ljubi me, cuska, podize i baca na krevet, pa golica, pa se smejemo, kikocemo, na sav glas…nekako isto kao sto sam i ja njega dok je bio mali, takoreci prekjuce. A sto li mi je knedla u grlu da mi je znati? Bas sam sasava.
– Ej, zeno, sta ti je? Pa samo idem da studiram, nasoj kuci bre! Ne idem na kraj sveta!
– Ma sta je tebi? Sto me davis?
– Pa places.
– Ja? Jesi li ti normalan? Gde vidis suze?
– Pa nema.
– Nema, dabome.
– Nema, al’ places.
– E, ludog li deteta, cccccccccc.
– Skuvaj kafu, ne budali.
– OK, malena, stize!
U njegovoj sobi, oko mene, torbe, ranac, kofer, kese i kesice…ma lom nevidjeni. Otvoreni, sada skoro prazan orman, na tabureu nema gomile knjiga, na podu rasutih CD-ova, pored kompjutera nema haosa…a fioka? Nogom sam je zalupila iz sve snage! Sta, tako prazna ima da zuri u mene???
Gusi li to mene panika, bre?!
I moram ovo da dodam. Protiv uroka makar.
Neka ga sva sreca ovog sveta prati, s radoscu mu bilo studiranje.
15 Responses to ““Rastanak””
Sto puta sam se ja pakovala, još više puta je mama pakovala mene…. ali, sve to je bilo nekako normalno. Kada sam počela prvi put da studiram, ništa strašno, uvek sam za sat vremena mogla doći kući…
Ali, letos….Uh…. Odlazim na 2 meseca! I ko mi kaže da je to isto kao i letovanje, zgromiću ga! Pa, ja da moju mamu ne vidim 2 meseca! Strašno!
Ovo ti govorim čisto da znaš, da kako god da ti on deluje, nije ni njemu svejedno… 
Srecno mu Stuudiranje,a ti bre budi jaka kao sto te poznajem,ne sramoti se pred sinom da ispustis suzu.Mislis da je njemu lakse? Samo sto on to ne pokazuje zbog tebe.
Ja se rasplaka, jebemti…Sta mi sve lepo kroz glavu prodje…
Ljubi ga majka.Ne mu je sa srecom…
Nek mu je sa srecom.Odlete mi slovo…
Kako si lepo ovo napisala, podsetilo me na moja putovanja i moju majku…
- electrasdreams Says:
septembar 24th, 2007 at 7:52 pm e
Ama ljudi, nije meni nista, ja to onako. Bas.
E moja electra, znam da ti nije ništa – sutra malo. To treba preživeti.
Neka je on živ i zdrav, i neka bude dobar student, i neka vam je i tebi i njemu sa srećom.
A što pišeš, reči nemam!!!
- electrasdreams Says:
septembar 24th, 2007 at 9:59 pm e
Hvala ti drugarice moja, i…stvarno mi nije nista. Mac.
- alea Says:
septembar 25th, 2007 at 5:42 am e
Sto si zalupila tu fioku kad sam ja bila u njoj??? I sto si mi gurnula ovu knedlu u usta? Neka mu je sa srecom a i tebi, da uspesno progutas sve svoje knedle. Ja sam mislila da to necu preziveti pa se spakovala i posla i ja. Skroz sam poremetila planove svojoj cerki al’ sta cu. branim se argumentima: ajde, bre, ima ko da ti pere, pegla… Srecno!
- electrasdreams Says:
septembar 25th, 2007 at 3:30 pm e
Hvala alea.
Jeste i meni zastade knedla u grlu….jeste sve to stoji on je veliki(hm) i odlazi da studira…da,da pustila bi ga tvoja pamet, al srce ne moze….eh, valjda je to tako sa majkama…a ti se lepo mama sakri u tu fojoku gde nikog nema pa se isplaci i pusti ga nek ide i rasiri krila…u mamino gnezdo se uvek (s)vraca… 
- electrasdreams Says:
septembar 25th, 2007 at 7:02 pm e
Ama apsolutno. Nisam ja uopste od majki – placip… niti je ikada bio u bilo cemu sputan. To je bio samo momenat sete da dete tek sada siri krila. Hm…tek sada…ma jok, rasirio je on krila poodavno vec.
a sta ima lose u tim majkama placipick?…..hahahah… nije da sam jedna od njih a nije ni da nisam ja sam ti negde u sredini… i ako nisi placi ta …koja si onda…mislim koja jos kategorija ima? hahaha… ja sam neka majka dete ako takva postoji…ako ne …e onda sam nesvrstana
- electrasdreams Says:
septembar 25th, 2007 at 8:40 pm e
Jbga, i ja onda spadam u nesvrstane.
ma nek smo mi zive izdrave…hahahha…i nek su nam deca ziva i zdrava….ionako ce nas sve na kraju smestiti u istu vrecu tamo neki cika “od gore”
- didi Says:
oktobar 2nd, 2007 at 11:59 pm e
vidi ovo:
http://www.fashion-forum.org/hr
Electrasdreams's Weblog 