Electrasdreams’s Weblog

новембар 28, 2009

Svud me diraj al’ u pamet nemoj…

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 2:12 am

Prostor podno  Stare planine, u dobroj meri obelezio mi je detinjstvo. Darovao mi radost. Mozda i zrno mudrosti?

Uz babu i dedu leta su mi bila za nezaborav.

Sve se htelo, sve se smelo.

Igrala sam se do besvesti i kroz igru ucila. Zivot uglavnom.

Imala je moja baba tetku. Toliko je bila stara i ruzna da smo je se svi plasili. Stroga. Strasna.

Zivela je sa muzem, gore, na Staroj planini, na kraju sveta cinilo mi se.

Jelena i Viden.

Moja baba je brinula o njima. Bar jednom nedeljno smo isle kod njih. Nas dve same.

– „Kada cemo da idemo u planin’  da vidimo starculjine ‘ne? -Iznenadila bi me pitanjem usred nekog „vaznog posla“. Pustala je da sama izaberem dan za posetu.

Ponesemo kafu, secer, cigarete, ratluk, ulje, sapun…sve ono cega u toj zabiti nije bilo. Tako natovarene – peske. Morale smo da prodjemo kroz dva sela dok ne stignemo.

Odusevljavao me je taj put.

Drvece, voce, zivopisna planinska reka, sarene livade, oranice od roda otezale…ne znas kud pre da pogledas; i kuce.

Kuce u koje smo svracale kako bi se odmorile. Ljubazni i gostoprimljivi domacini koji su vazda bili spremni da putniku namerniku ponude osvezenje i utole glad. Dvorista puna cveca i koje-kakvih zanimljivosti…

Ma dozivljaj!

………………..

Secam se ogromnog duda pored drvene kapije koja je uzasno skripala. Lavez pasa je najavljivao nas dolazak, ali nam niko nije polazio u susret.

Ustrcala bih uz strmo dvoriste kao da me je nesto vuklo i pored straha od susreta sa tom strogom staricom i njenog okamenjenog lica. Sedela je na stepenicama i cekala da joj pridjemo.  Deda, tuzno bice molecivog pogleda, samo bi bezglasno zaplakao, ustao s panja pored bunara u dnu dvorista i rasirio ruke prema meni.

Njih dvoje, uvek na razlicitim stranama bilo kuce, bilo dvorista.

Nikada nisam cula da su razmenili ma i jednu rec.

Jelena me nikada nije poljubila na drugo mesto osim u masnu kojom mi je bila vezana kosa. Na moju pruzenu ruku, svoje je krila iza ledja. Kada sam jednom pitala zasto, samo se namrstila i promrljala: – drenjino babina, meni se ni zemlja vise ne raduje. Pogled bi joj odlutao put planinskog vrha.

Pamtim. Uvek je divno mirisala. Na bosiljak.

U kucu bih uletala uz stepenice od naslaganog kamena kroz cvecem ogrnut doksat. Obozavala sam tu kucu. Sve blistavo cisto, sve na svom mestu. Pokucstvo rukom pravljeno. Sarenilo cilima i ustirkanog veza plenilo je. Miris hrane i tek ispecenog hleba na postavljenom stolu izazivao je glad. Hladna bunarska voda u zamagljenom staklenom bokalu, imala je nekako drugaciji ukus od onog na koji sam navikla.

Posle rucka, Jelena bi me povela u polje. „Smucale“ smo se nas dve cuteci, samo bi rukom upirala na ono sto je smatrala da treba da vidim, ili put  visokog drveca ako je nesto trebalo da cujem. Kada bi smo odmakle od kuce dovoljno daleko, osornim, ljutitim glasom bi progovarala.

– Lepa si, drenjino babina, mnogo si mi lepa. Kao sto je bila moja…

Grc na licu i cvrsto stisnute usne cinile su da shvatim da ne treba nista da pitam. Samo da slusam.

– Da cujes babicku. K’d odrastejes, da ne das da te u pamet dirnu. Nikad, jel’ cujes?

-Ljudi. Mužje.

-U sve nek te dirnu.  Srce,  dusu, „onuj rabotu“ nek ti strose, ama u oko nek ti posegnu. Samo u pamet ne davaj. Jok…oni toj vole, pamet da popiju, da ju nemas. Zapamti sto ti govorim.

Opet cutnja i lice koje se vratilo bezizrazu. Zagledana u nevid, samo bi mi milovala masnu.

Jednom, samo jednom sam se usudila da je pitam zasto ne govori sa dedom.

– Koje?! Umocani starac li? Nesreca! Zlo! Uf!

To uf iz podgrudi bi pronalazilo put napolje. Licilo je na jauk.

Moja baba bi uvek dolazila da nas trazi.

–  A mori, tetko, k’ko je vodis po tija zmijarnjaci?!

– Cut’!  Cut’ ti koja si svoju pamet bacala na sve i svakog’, koje pa ti znajes?  Upirala bi prstom u mene  – ovoj ce da vi pokaze, ‘oce!  Ovoj detesce, ‘oce!

Umrla je jedne zime. Pucalo je i drvo i kamen. Legla i umrla. Tek tako.

Mnogo godina kasnije shvatila sam sta mi je govorila.  Koliko me je volela.

…………………………………….

Jedan me je dirnuo u pamet.

Stah me je.

Advertisements

новембар 18, 2009

Dug

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 11:52 pm

Prvo da oduzim dug.

Da ispricam kako je prosao Mitrovdan.

Nikada tuznije i nikada veselije.

Ponedeljak pred Slavu za dlaku ne izgubismo dedu.

Pretece, imam utisak, iz inata i straha. Iz inata Gospodji Beloj, iz straha da junioru ne upropasti prvu Slavu.

Taj ponedeljak otkide mi delic duse, ali neka, vazno da on pretece. Stalno mi se motala misao kako je prosle godine ipak osetio pa uradio to sto je uradio.

Dok sam u bolnickom hodniku stajala pored nosila i drzala ga za ruku, samo je tiho trazio da obecam da necu prestati da spremam.

– Makar ja umro, a vi me smestili u zamrzivac dok sve ne prodje…obecaj, obecaj, obecaj…

Junior, s druge strane, zarozan od suza, podviknu:

-Ama ne pravi se blesav, obecaj ti meni da neces da umres, bre!  Trebas mi deko, nedokazani stvore jedan, cujes li?

I deka obeca i ispuni. Toliku volju da mu ispuni zelju, ne videh skoro.

Do uvece isprima infuzije, lekove i zivnu. Lekari se prenerazise. Dodjosmo kuci, on kao nov.

Svaka cast i hvala mu.

Do petka izginuh kao mrav. Spremas i mesis u jednom gradu, pa nosis u drugi, to bre ni konj ne moze da izdrzi! Na posao ides, to se podrazumeva.

Od petka do nedelje, tutanj po kuci i hrana, hrana, hrana…ogadila mi za duze vreme.

U nedelju uobicajen prizor, samo junior i deda zamenili mesta. Da se upali sveca i prereze kolac. Nagutah se knedli sita. Obojica ponosni jedan na drugog.

Sve isto, ali nije.

Drma me i tuga i radost i strah, neka trema me spopala da junioru protekne  sve kako treba, da to prvo domacinsko iskustvo pamti vavjek.

A onda mi pojedose dzigericu do kraja.

‘Ajd da nazdravimo, valja se.

-Ziv bio na mnogo godina!

-I ti meni deko, i ne prepadao nas vise ovako!

Ispijaju viski.

Sto ja skacem kao jarac i zvocam da je dosta, da ne sme deda…ic me niko ne  zarezuje.

…………………………………………

Pevalo se, igralo, salilo, jelo, pilo…………………….sve po redu.

Do zore.

Nekoliko generacija zajedno. Kao jedna.

Mladi osvetlase obraz. Sjajna su nam deca, bre!

Deda izdrza muski.  Srecan. Zadovoljan.

Kada svi odose, samo u jednom jedinom pogledu prepoznadoh umor.

Kao kada se plamen polako, skoro neprimetno, gasi.

Imam utisak da ovo pisanje ne lici na mene.

Mozda zato sto i sada gutam strah.

 

Create a free website or blog at WordPress.com.