Electrasdreams’s Weblog

октобар 24, 2008

Sirotinjo, i Bogu si teska

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 10:44 pm

Mom ocu mora da je bilo bas zabavno kada me je pravio? Ili je zurio, izmedju dva sluzbena puta, pa me nije dopravio? Ili od siline ekstaze, nije imao kada da misli sta radi?  Ili, ima tu vazdan tih ili, ali ‘ajd da ne  zanovetam mnogo.

Napravi me ovakvu, pa sada sta je, tu je.

A nije bas da skroz nisam ljuta. Jesam malo.

Skratio me i u visinu i u sirinu, smandrljao to kako god, ama nije se potrudio ni zelene oci da imam, a volim. Ni plavu kosu, ni sise bar broj 5, ni noge od metaripo.

Jedino, to ja ne tvrdim nego mi drugi govore a ja na kraju i poverovah, malo vise se potrudio oko unutrasnjih organa. Ne znam koliko je to istinito, ali kazu mi, da se potrudio malo vise oko mozga, srca, duse i ostalih nekih tricarija. Stomak mi napravi  najotpornijim. Sta taj moze da podnese, cudo jedno!

A ni na karakteru nije bas poradio, pa ispadoh pusta, besna, nadrkana, sa jezicinom odavde cak do tamo…

Da kazem, da lanem…da lanem pa makar crkla.

Grad u kome zivim poznat je po buvljaku. Kazu, jedan od najvecih u Srbiji.

Nikada ne idem na buvljak. Ne zato sto mi je ispod casti, nego se ne snalazim tamo. Nista ja u onoj guzvi ne mogu da vidim. Muvaju te, gaze te po tek ociscenim cipelama, redovno sjebes carape „Glamur“, otimaju ti iz ruku ono sto si uzeo da vidis…psuju te, a, bogami, desi ti se da ostanes bez novcanika, mobilnog, gajke na mantilu. Ako nisi u dobroj kondiciji, svasta moze da ti se desi, pa da ostanes i bez oka od tek kupljene garnise za zavesu i prebacene preko necijeg ramena. Ja ovako nedopravljena, u visinu mislim, redovno pogubim onog sa kime idem. Jok, nije to za mene.  Odavno sam prestala i da slusam dogodovstine sa buvljaka. Kada neko i pokusa da mi nesto isprica, odmahnem rukom i promenim temu.

Ali?

Negde od letos, poceh da primecujem da moje sugradjanke sve vise nose firmiranu odecu. I razumeju se u brendove k’o da su na kursu bile. Ovako smlacena i brljiva, vecito u jurnjavi, konstatujem i zaboravim. Ali, sve vise pada u oci da po ulicama hodaju Zara, Beneton, Fere, Sisli, Versace, Bos, Pjacoti…i to bas oni u originalu.

Jebote, ne pijem, jedino me mozda Celzijus opalio pa mi se prividja, nema toliko ovde tajkuna, gazda, bosova, menadzera i ostalih modernih izmisljotina, a ni jedna bre radnja gde to moze da se kupi. Ovde   samo Kineza ima k’o kusih pasa, na svakom cosku.

I poceh da se raspitujem, crkla dabogda!

U pocetku na pitanja dobijah samo promrljavanja. Opet celzijus, mamicu mu napornu, mislim ja.

– Ama kupila sam na iskopinama, odbrusi mi jedna poznanica na sred ulice, sta se pravis blesava, svi zivi tamo idu. Tamo mozes da sretnes gospodje, doktorke, advokatice, sudije, bivse i po nekog sadasnjeg   ili pomocnika ministra, poslanike…ti kao da na Saturnu zivis, ma nemoj, fina si mi ti…..na pacavru me zena napravi.

U zemlju da propadnem od sramote sto ne znam sta su iskopine, jebote, samo za Viminacijum znam da je ovde.

Saznadoh ubrzo sta su iskopine i dogovorih se sa drugaricom da odem.

Bolje da sam vrat skrsila negde do tamo.

Iskopine su deo buvljaka gde se prodaju stare stvari. Znaci, pravi buvljak.

Cigani gastarbateri tu prodaju second hand robu donetu iz mile nam Evropske unije, iz zemlje u kojoj rade. Ne mozete ni da zamislite cega tu sve nema. Od gaca, bundi, medalja, bele tehnike… pa redom.

Posto je to neuredjen deo pijace, to su gomilcine na zemlji pa ako hoces Ferea ima da puzis na kolenima i da bucas. Dok ti ruke, ledja i noge ne otpadnu. Kazu, cene u pocetku bile smesne, a sada se i oni izvestili pa stalno dizu. Kada moze gas, sto ne bi mogao Fere ili Beneton ili Misoni? Ali, za 100-200 dinara, moz’ da nadjes i Diora licno.

Atmosfera, nezamisliva. Svi svakog znaju, prica se na glas, cenjka, tvrdi pazar, proba se na licu mesta osacovana roba… Oni, u gradu vidjeniji, rade to tiho i plaseci se da ce ih neko poznat videti, hodaju od gomile do gomile sa bradom na grudima, krijuci se iza velikih naocara za sunce. Bi mi zanimljivo u pocetku ali kako odmicah, stomak poce da mi se grci.

Pored jedne gomile, baka, jedva hoda, stoji i cvrsto drzi u ruci kucnu haljinu, ko zna koliko nosenu, zimsku, da joj bude toplo zimus, i moli da joj prodavac spusti cenu, makar malo, mnogo je to 50 dinara, meni mala penzija dete, a i za dedu bih nesto uzela…progutah knedlu, ali nemocna sam, na tom ostarelom licu ponos i tuga i strah, sve zajedno pomesano…da presvisnem. Prodjoh, da ne gledam.

– Tri parceta za 100 dinara, navali narode, odjekuje onom utrinom, a meni zeludac sve vise pri grlu, samo krzam pogledom one gomilcine, one mi se cere, cere…

– Peskiri, cist pamuk, klasa, po austrijskim bolnicama ne koriste ove tanke, kineske, ovo je ekstra roba, izvolite!…odjekuje od preko puta.

Na haubi jednog auta izlozena roba privuce mi paznju. Bogatstvo citavo, jebote! Pored nema nikoga. Prevrcem  srebrno prstenje, starinsko, vrhunske izrade, srebrne pojaseve, masivne, filigranske, koji su /nekada/ pridrzavali plisane suknje ispod libada srmom vezenih, gradskih gospodja i gazdarica, tepeluke, cigarspic, tabakera sa posvetom, srebrni ram nekom s ljubavlju poklonjen…makete automobila, oldtajmera, savrseno uradjene i, iz aviona se vidi, skupe… i osvrcem se da nadjem onoga sto prodaje, da pitam za cenu, iako vec znam da za takvo bogatstvo nemam para.

Odnekud se stvori covek, cutljiv, sagnute glave, jedva razumem sta govori.

– 15E, 30E, 50E… ja ne mogu da verujem da za onakve stvari trazi tako malo para pa pitam dva puta, pomislice covek da sam gluva kao top.

– Pobogu, zasto ovo prodajete tako jeftino?  Potpuno zgranuta pitam.

– Tek tada podize glavu i pogleda me.

– Eh, gospodjo, mislite da volim? Ja sam kolekcionar, godinama sam to sakupljao, a ima tu mnogo porodicnih stvari, ali…inzenjer, troje dece, porodica, ostao bez posla…

Povukla sam drugaricu za kraj kosulje i vukla je kao pseto ka izlazu,   molleci Boga da se ne strovalim tu i crknem.

Gospodo Vlast,

Nosila sam odecu, rucno izradjenu od paracinskih stofova kupljenim u Londonu

s ponosom setala bukle „Vucjanke“ iz Vucja kupljenog u Parizu

pamucne gace Beogradskog pamucnog kombinata

na stolu mi je bio stolnjak od NASEG damasta

nosila sam kozne cipele, rucno radjene kod „Kralja“ u Knez Mihajlovoj i kozne torbe „Moda“ Veliko Gradiste

Vikendom isla na kafu u Ohrid, U Milano po  Pjacotija i Ninu Rici, u Pariz po Lankom…

Hocu opet, crkli dabogda i kurac vam se osusio svima!

Hocu da mi dete vidi sve ono sto sam ja mogla, a nisam morala ni da kradem, ni da pljackam, ni da se prostituisem,  pardon, da budem sponzorusa, ni da budem turbofolk pevaljka…

Hocu, jel’ vam jasno?!

октобар 18, 2008

Mozda ja nisam u vinklu?

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 1:05 am

– Dobar dan.

_ Dobar dan, izvolite.

– Ja sam se preselila, zelim da uvedem kablovsku i internet.

– Aha, sacekajte malo.

– Vazi.

Ode. Gde, ne zna se .

5,15,45…minuta, vecnost.

Pusi mi se, gladna sam, zedna, pisa mi se……hocu da ga napusim, da ga pojedem, da ga popijem bez kapi vode, da ga popisam.

Para mi izbija i taman se okretoh na peti da u niskom preletu jurnem uz stepenice, pravo kod direktora, koga inace znam, ali k’o velim ima normalne saradnike pa da ga ne cimam, eto njega.

– Izvinite, mrmlja necujno, namrsten kao da su mu upravo nokte pocupali, sta ste ono hteli?

Uzimam vazduh i mirno ponavljam razlog mog dolaska u njihovu ekstra vaznu ustanovu.

– Aha, a to aha traje, pa traje, odavde do Novog Zelanda, bar.

– Ulica?

Rekoh koja je, i cekam dok prebira po kompjuteru.

– Ne moze.

– Sta ne moze?

– Pa kablovska, gospodjo, uvredjenim glasom i veoma sporo, naglasavajuci reci, mi se obraca kao retardiranom.

– Aha, izvinite, ja sam malo nedotupavna, objasnite mi zasto, pobogu, najuzi centar grada. Ma samo srce grada, pokusavam da se nasalim.

Gleda me mrtvo i saopstava da nema tehnickih mogucnosti, jer ako prikace mene komsijama ce se pokvariti slika.

– Sta Vi to meni pricate, ja jesam do duse stvarno vo za tehniku ali toliki bas i nisam.

Bandera, nedovoljan signal, rekonstrukcija, u najboljem slucaju na prolece, a do leta, ma do leta skoro 100%.

Izjurih napolje kao da me djavoli gone, pa pravo uz stepenice.  Ali?  Opet to prokleto ali, seme mu se zatrlo da Bog da! Direktor je na putu, bice tu sutra.

Uf!

„Ajd u telekom, i ADSL ce zavrsiti posao.

Ponovo dobar dan, pa redom.

– Koji vam je broj telefona?

Ja rekoh, on brcka po kompjuteru i svecano mi saopsti: aaaaaaaaa, gospodjo, ne moze! A ponos mu vrca na sve strane.

Bandere, signali, rekonstrukcija, odobrenje od Beograda, drobi nauceno, a ja vec spremna za ludaru.

– Sta da vam kazem, takva je trenutna situacija, moze da bude za deset dana a moze da potraje i deset godina, to stvarno niko ne moze da vam garantuje.

Jebote, da li ja haluciniram, ili sam prolupala, ili zaboravila dragi mi maternji pa nista ne razumem, sta li je?

Centar grada????????????????????????????????????????

Dodjoh na posao, pricam kolegama, ma kakvi pricam, urlam.

Izrece neko, probaj bezicni.

Aha, onako poludela nisam se ni setila.

Poceh da vrtim telefone, da se raspitujem…

– Aha gospodjo, recite mi adresu, da posaljem momka da proveri mogucnosti, pa me zovite za desetak minuta.

‘Ajd.

– Uuuuuuuuuuuuuuu, mnogo nezgodno, gospodjo. Niska kuca, mnogo drveca okolo, zgrade…nego moze da postavimo na zgradu „Simpa“, ona je visoka, ako oni dopuste, ali onda treba stotinak metara kabla, a to je skupo, to ce vas kostati oko 250E, u vrh glave 270E.

– Dvestasedamdesettimajkijebem, pa da li mislis da sam ja kreten, a mislis ocigledno kada se usudjujes da mi tako kazes, srcetihohstaplerskojebemdatijebem…ne mogu da se zaustavim, hvatam vazduh, ne vise zbog cene nego sto je dripac nad dripcima.

Pricam sta mi je receno a svi me gledaju s nevericom i psuju gore nego ja.

Nek se nosi internet bestraga, i kud se preselih,  besnaro besna, uspandrcana! Eto ti sada ljubavi na iz istog momenta. Eto ti, pa vodi sada ljubav i sa kucom i sa centrom grada… svadjam se sa sobom na glas.

Dva dana nisam htela ni da cujem za net. Uostalom, imam na poslu, ko ga sisa!

Kada sam se ohladila, odem opet do SBBa, cisto da nadjem direktora i da mu svasta kazem, eto, da mi bude lakse, njega naravno nema, a na istom mestu ista faca i ja iz zezanja stadoh u red i pitah ponovo. On prebrcka po kompu i veoma ljubazno rece: ok, hocete da sklopite ugovor?

Ja sa pogledom preminulog laneta, a on nestrpljiv, pita opet za ugovor, vadi papir, potura mi pod nos i kaze da spremim 5900din.

Ne smedoh ni da progovorim, okretoh se i izadjoh, pa pravo preko ulice, u crkvu, da zapalim sebi svecu za pamet. Izgleda, za pamet, samo Svevisnji preko izaslanika, naravno, moze da mi pomogne. Jadna, nisam ni primetila kada sam je izgubila. Pa me uhvati tuga, ccccccccc, samnom nesto mnogo nije u redu. Nije ni cudo, mislim ja, sta me sve ne snadje ovog leta, ma kakav pop, idem bre kod doktora pod hitno. Jeste da ce da me otrcava carsija, ali, jebes je, moram sebi da pomognem. Ako necu ja, ko ce?

Tako zamisljena, odoh do banke da zloupotrebim karticu, pa da, sutra ujutru, sklopim ugovor. Ne mogu sada da se vracam.

Ne stigoh sutradan, ni prekosutra, tereni pricepili, petak bese, ja pozurih tamo, i…pogodite.

Dabome… ali!

E, zbog tog ali, Morava ili Dunav ce kose da mi mrse. Mlava je mnogo plitka.

Eh, gospodjo, pretekao vas komsija, a na banderi, znate na onoj kutiji, samo jos jedno mesto bilo slobodno. Vise ne moze.

Izjurih napolje, odoh u banku da vratim pare na racun, za sa’ranu ce da mi treba, vidim, i podjoh kuci da pocnem da se pakujem za selidbu. ODMAH!

Udjoh ja u moj raj, lepo bre, jebes internet, takoreci do prekjuce sam zivela bez njega, cvrc, vazna stvar, ma bice za koju godinicu, Srbija je to, zemlja izobilja i postenih tajkuna, naprednih, takoreci, svetskih firmi,  Evropa cak poslala kicen kurac za njom demokratskom, nestrpljiva da je prigrli…more idem opet za one pare, kakva sa’rana budalo, u kafani ces da ih stucas, sa sve ciganima muzikantima!

Prodje oko mesec dana, mislim, nije da ne mislim, ali se vise ne nerviram.

Kuc, kuc, komsija na vratima, kaze idite sklopite ugovor, ja otkazao, ma necu bre da me zajebavaju za moje pare, trebali da dodju prosle nedelje i nikako, ja znam da vama treba internet zbog posla…zna i ko sam i gde radim, i sta mi treba…ja se cudim, kad pre bre, ja divlja, ne komuniciram sa komsilukom, nemam ni vremena ni volje, sa svima samo na dobar dan, on ne posustaje, sve bre zna i koga imam i koga nemam, jebote, ja u neverici, samo cekam kada ce mi reci i koje boje su mi gace.

Ipak, hvala mu iz srca.

Brzinom svetlosti sam otisla da sklopim ugovor, nadala dreku i za dva dana sve bilo gotovo.

Eto me s vama.

Da budem postena, lepo bre!

октобар 17, 2008

I posle kazu sudbina ne postoji. ?

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 12:09 am

Stisla me muka, pa ne pusta. Traje to vec. Napolju + milion, sa mnom sedi moj prijatelj, moja dusa, utucen, tuzan, sjeban. Vec duze vremena sve mu ide naopako, glavu da digne ne moze, a sada jos jedna muka. Mora za sebe i svoje da nadje stan u roku od odmah jer se gazda kuce u kojoj zive vratio iz gastarbajtovanja i hoce da dovrsava kucu smesta i sada. Za dve nedelje da se isele, a majstore doveo odmah, iskopali i razrovali sve. Poceli bas od dela gde oni stanuju.

Svaki pogled na njega mi otkine parce srca, da se ugusim bre! A oboje za ne pogledati.

Lupetam, tesim, pricam budalastine iako znam da su to, svako popodne idemo gradom, trazimo, prevrcemo oglase, ne skidamo se sa telefona. Zovem sve zive koje poznajem, i one druge sa kojima se cujem jednom u sto godina.

Naci stan za tako kratko vreme, a da ti odgovra bas sve, prilicno je nemoguca misija. On gubi snagu, volju, puca…ja guram, teram, zvocam, vicem, placem, smejem se, psujem…uporna kao mazga i tvrdim hrabro da ce sve biti u redu, uostalom, kod mene ce, ako bas ne nadjemo za zadato vreme.

Cekamo kod mene da zadje sunce, da se onih + milion spusti za koji stepen pa da krenemo u potragu. Za to vreme, moj rokovnik sa telefonima ispred mene, pa redom, da nekoga ne propustim ili ne zaboravim.

………………………………

-Cao doktorke!

/ tako u ovom kraju oslovljavaju zene Dr./

– Sta radis bela, elektra ovde.

– Nista, znam da si ti, prilicno mrtvim glasom dobijam odgovor.

– Izvini, da li sam te probudila mozda?

– Nisi, kazi.

Zvuci mi strano i nepoznato, moja drugarica koju obozavam i koja je najveci zajebant na svetu, zvonkog glasa i smeha uvek. Pocinjem da mislim da sa njom nesto nije u redu, da se ko zna sta desilo, ne smem da pitam.

– Verice, jesi li to ti? Zvucis kao da te moj poziv s k…. skinuo, pokusavam da se zezam.

– Jesam, ja sam, sta ti je?

– Pa sta ti je to sa glasom? Da li se dogodilo nesto ili si promukla?

– Ma jok, nije mi nista, kazi. Kako si ti?

–  Nikako, vrucina me ubi, posao gazi, muka pritisla…pricam i prevrcem po mozgu s kime li to razgovaram? Ne znam vise ni o cemu pricam niti slusam sta ona prica, samo slusam glas. Ma poznat mi je u bozju mater, ali sta vredi, ne znam! – Da, dete mi je dobro, aha, u Beogradu je, pa da, vec studira, brzo prodje vreme, ma ne, tek je prva godina….da, ja jos uvek na dve strane, vidim ja da je to neko od onih jednom u sto godina? Ma ne, nisam, aha hocu…- ijao!!!!!

– Idi bre u kurac, pa uopste tebe nisam zvala!  Sinu munja konacno, razabrah ko je. Zvala sam Vericu D.

– Ma ko te je.. sto me nisi zvala, sada pricaj sa mnom! A ja mislim, vidi ludaca, sta li me zajebava?

– hahahahahaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

– Ej, kada sam te vec zvala, ‘ajd’ da te pitam, znas li nekog ko izdaje stan, kucu, sta god? Treba mi hitno.

– Za tebe?

– Ne, za mog dobrog prijatelja.

– Znam. Pa ja imam.

– Sta bre imas?

– Vidi budale, pa dole u gradu, imam maminu kucu za izdavanje, prodaju, sta god. Sta se pravis blesava?

– Jesi li ti luda, odakle sam ja to mogla da znam?

– U centru bre, sta ti je?

– Pobogu, ok, kada mogu da vidim? Koliko je kvadrata, koliko prostorija, koja cena, struja, grejanje……………….

– Ej, manijaku, dodji pa sve vidi. Kada hoces, samo javi da ponesem kljuc.

_ Sutra?

– Ok, sutra, cao.

…………………………………………

Sam centar. Kuca kao iz bajke, starinska, dvoriste puno cveca i drveca. Samo, spolja ne uliva nadu da je unutra prostrana, nesto mi niska. Ali skockana. Ispred jos jedan stan, ovaj njen malo uvucen sa platoom ispred umesto terase, a kod samih ulaznih vrata raskosna tresnja pravi hladovinu, sveze okrecena u moju omiljenu boju. Ona prica, prica, ne staje, a ja ne cujem nista.

Udjosmo unutra i ja se zabezeknuh. Prostor boli glava, nekih sezdesetak kvadrata, sve sredjeno, renovirano, blista.

Izmedju kuce i mene, smesta, prepoznavanje  . Osetih neku dobru energiju. Ja sam jako osetljiva na to i to mi je jako vazno. Taj prvi osecaj koji prostor izazove. Znate ono, kada negde udjete i jedva cekate da izadjete? A ovo? Udjete i zauvek bi tu ostali.

Prva pomisao mi je bila da je to za njih nedovoljan prostor, ali rekoh da cu ga dovesti da vidi. I na tome ostade.

Odoh na posao ali kuca mi ne izlazi iz glave.

– Mirna, kretenu, ni ne pomisljaj…svadjam se sama sa  sobom, u sebi naravno, ali koncentracija ceo dan otisla nekuda. Cuj, nekuda.

Tako danima. Prioritet, naci za njega, ali mi ova ne da mira. Necu da priznam dabome, svadjam se sa sobom i dan i noc, pa u krug.

U jednom trenutku, bojazljivo pitah ljubi ga majka sta misli o, na primer,selidbi?

– Mala, kada si pocela?

– Sta?

– Da se drogiras, zeno?  Odmah igla, a?

– Mars bre stoko, lepo te pitam?

– Mislim da si odlepila, eto to mislim.

Zalupih slusalicu, smrtno uvredjena.

Ono jeste, u pravu je. Nisam bas sva svoja. Necu, dabome, samo pitam, tek onako.

……………………………….

Ubrzo moja dusa prijateljska resi problem. Selidba, ludnica, umor i sve uz to sto ide.

Kroz nedelju dana, mene nesan i ona zora nagnase na tajno pakovanje, tek onako, za bezveze.

Kada sam mu rekla, coveka da slog strefi!

Zakuni se da me ne zajebavas.Boze, jos me sve boli i od moje selidbe.

Sazali se valjda na moj blagoteleci, razocaran pogled, pa brze- bolje rece: „ma zacas cemo mi to, ne brini“.

I bi zacas.

Rezultat svega: ja 6 kg laksa, obnevidela od umora, rascupana, izgrebana, izubijana, poluluda…ali zadovoljna. Skroz.

Cak sam uspela da otmem nedelju dana i odem na odmor.

Sama, cuteci, spavajuci…pored vode, u zelenilu.

San mi ponovo postade najbolji prijatelj.

I osmeh.

Od tada sve krete na bolje. I meni, i njemu.

Zaboravih da kazem, u komsiluku smo. Tako se pogodilo. Deli nas nekoliko kuca.

A ljubi ga majka?  Izmedju njega i kuce – ljubav na odmah.

I posle kazu da sudbina ne postoji???

октобар 15, 2008

Odakle da pocnem?

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 10:19 pm

Od pocetka? Ma bih ja, ali gde bese pocetak, ko ce zapamtiti?

Cini mi se da odavno nisam imala ovako grozno leto.

Radila sam kao stoka danonocno jer sam uglavnom bila sama, kolega kojekuda, na putesestvijima raznim, a posao se samo umnozavao kao, bozemeprosti, multilevel. Da crknem. Guzicu iz auta nisam vadila.

Onda me isposnalazilo kojesta, pisah o tome. Jedva ostah normalna i jedva se pribrah.

Taman pomislih odahnucu, ali nekoga, koga mnogo volim, snadjose belaji, jedan za drugim, odmotalo se pa se samo nadovezuje…i ja se izbezumih nanovo. Normalno, kada nekoga volite sve njegove sjebanosti su i vase.

Ma ni do cega mi nije bilo.  Potpuno otupela, samo sam radila i radila kao robot i u letu resavala jedno po jedno. Cinilo mi se da nikada lose nece prestati.

Jedino me ljubi ga majka obradova. Dade godinu usput razumevajuci sve moje besove i tuge, boreci se sa milion majstora pri nadogradnji zgrade i stana, sa  idiotskim prosvetnim zakonima i nedojebanostima…cutao, ucio, razumevao i sklanjao mi se ispred pobesnelog nosa koliko god je mogao. Dobro, ponekad me ispizdeo u 3 i 10 ujutru, ali samo ponekad.

Izgurah kojesta i konacno, pocetkom avgusta, poce da mi se smesi godisnji odmor. Kolega se skrasio, preuzeo deo obaveza, lepota! Mogla sam da pravim planove da mozgu, dusi i snazi dam oduska.

Ali?

Ma uvek postoji, crklo dabogda!

Lezim tako nocu, san nesto nije u harmoniji sa mnom, nemam pojma zasto, do sada smo uvek bili najbolji drugari. Stvarno mi je bio najbolji prijatelj. Gde god da se spustim, ja mogu da spavam. Lezeci, sedeci, stojeci…u kolima, na grani, u hodu…samo ako mi se spava i ako sam umorna. Nije bilo vazno gde mi je dupe a gde glava, samo zatvorim oci i vec kao da sam, ne daj Boze, umrla. Da li tutnji, urla, grmi…ma nemam pojma. Spavam!

Sta mi je sada, nikako da skontam. Umorna, sazvakana i fizicki i psihicki, ali san jok. Kao da se moj najveci prijatelj mnooooooooogo naljutio na mene? I moli, i kumi, i cvili, i broj ovce, i ovce broje mene…i nista. Uh dadu ti hohstaplersku, umilostivi se bre! Ne haje.

A misli, sve neke nebulozne da gore ne moze biti. Fuj!

E, pa kada vec mislim, ‘ajde da to bude nesto pametno. I bi.

Cangaraaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Znam sta ce da me povrati!

SELIDBA!

Da razbijem i oteram sve malere. Da se fizicki skrsim, toliko, da nisam u stanju da mislim ni o cemu. Da promenim zidove, dvoriste, komsiluk, ulicu, nacin, boje…

Moram da priznam da sam, sasvim slucajno, vec osacovala ali odmah i oterala sebe u tamo, vec znate gde, ali nesan mi  dozva misli ponovo. Zamisljeno – ucinjeno. Ustadoh lepo, zora vec bese, i poceh da pakujem. Pa sta, i onako ne mogu da spavam?

Uh, zadovoljstva li!

Nikom nista ne govorim danima, samo kurvinski pakujem da se ne primeti, dok je moglo. Posle nemadoh kud. Rekoh i nastavih javno da pakujem. Svi su me do duse gledali zblanuto, ali niko nije komentarisao. Nisu ni morali. Odmahivanja glavom bila su dovoljno jasna. Ali, o selidbi obaska.

I o dogodovstinama obaska. Ovo samo onako, da kazem zasto me toliko nije bilo.

Sada sam kao nova!

Sve lose doslo i proslo.

Zivot daruje opet lepo.

Moj zivot.

Najvoljenija stvar na svetu.

октобар 14, 2008

Pa, da li mora?!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 9:48 pm

Lepo htedoh da vam opricam sta mi se sve izdesavalo od kada ne pisem, ali ‘oces. OPET isto, ne mogu da se ulogujem. Isto kao prosli put. Pa dok sam nasla Ivanovo uputstvo, pa dok sam trazila novi pass, pa dok sam sve to uradila…sada samo mogu da bljujem vatru a ne da nesto suvislo pisem. Jebem ti i wordpress, i comp, i mene, i sve bre!

Dok ovo nacisto ne sredim, a moram jer cu da pobudalim, od pisanja nista.

Suske ce nadrljati, i jos neki, ali sta cu im. Tako mora da bude.

Eto, ne da mi se.

Ali, Bozemeprosti, bolje to da mi se ne da nego nesto drugo, pupupu…

‘Ajd zdravo, do daljnjeg.

Create a free website or blog at WordPress.com.