Electrasdreams’s Weblog

март 28, 2010

Taaaaaaaaaaaaako!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 7:52 pm

Isterah sve besove, one zimske naravno.

Kuca „prevrnuta“ skroz, bljesti.

Basta, isto „prevrnuta“, bljesti.

Nakon svega, sebe „prevrnula“ skroz, bljestim.

Mozak opajan, opran, ociscen od desperansa, provetren…

Svako jutro razgovaram sa Suncem.

Gledaju me podozrivo.

Ne hajem.

Uprolećila sam se.

Najzad!

Advertisements

март 16, 2010

100%

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 10:04 pm

To je hrana za stoku, videla ja reklamu.

A ja sam stoka!

Ubi me ova zima. Ne mogu vise, majke mi mile.

Ne mogu vise da hodam natrontana kao mecka. Vunene hulahopke, pa carapice, kratke /frotirne/, pa cipele, planinarke, sa krznom u kojima ne hodam ni kao covek, a kao zena – ma nema pojma.  Farmerke od somota, dve majice, kosulja /ili rolka/, dzemper, prsluk, onaj naduvani da sprecim vetar,  perjana jakna,  sal,  kapuljaca, rukavice /kozne, postavljene krznom/… gace i brus dzaba oblacim, ali oblacim. Za svaki slucaj. Na mojih metar i nesto malo, pa vi sada zamislite.

Ne vidim ni sebe samu. Kada bacim pogled u neki izlog, trgnem se. Ogledalu ne prilazim. A, ne, nikako. Imala bih nocne more.

Dobauljam tako do posla, kako ne polomim vrat-nemam pojma, i opet, kada krenem na teren i sednem u zaledjeni auto smrznem se kao picka. /Zasto se to tako kaze, nemam pojma, ako neko zna neka me edukuje. Ja cula od mnogih./

Sve nesto mislim, a dobro mislim, sta bi neko radio kada bi hteo da me stigne. Onako, kao zenu-ribu? Dok bi stigao do mesta dogadja, izgubio bi volju skroz, ne bi se ni setio sta je zapoceo. Dal’ tog nekog /onako, na primer/ da zalim ili sebe, ko ce znati?

Prekjuce, ustadoh i popih polusatnu kafu, onako natenane, sama, nisam imala potrebe da jos nedozvana nekom iskopam oci. Lepota!

Kroz prozor umilelo sunce, ja u neverici. U tresnju nisam pogledala, jer da jesam, ne bih se zajebala.

Sva srecna, obukoh se /konacno/ kao zensko i izjurih da stignem na vreme, ocekujuci da popada sve sto je musko kada krocim na ulicu.  Kada me zviznu kosava u celo,  i u moju novu, nakrecovanu frizuru i nasminkane oci, umal’ ne odustadoh od odlaska na posao.

Ladnooooooooooo, dadu mu ne jebem, ukocih se iz odmah.

Ali?

Ma neces. Odmah, tu ispred kapije donesoh odluku. Da je doslo prolece i tacka! Ja sam odlucila i tako ima da bude. Sama sebi sapucem: vidis sunce budalo, sta te briga sto te vetar baca u desno. I hrabro nastavim dalje.

Srecom, u firmi toplo, ono sunce se kroz staklo smesi, ja ostah pri odluci.

Do kuce se i preznojih. Natovarena kao magarac. Hrana za mene, hrana za goste, hrana za macku, dva para sandala/ej, sandala!/ od obucara, neka budu spremne, za svaki slucaj opet. Doslo bre, ja resila! Srecom, familija mi nije tu inace bih se ispreznojavala u jos nekoliko galopa.

Cim spustih kese i torbe, skuvah kafu i ustremih se na ormane. Pretresti, naci, oprati, srediti…pravo prolecno remecenje.

Ijao, majko mila!  Cega tu sve nema?! A tek koliko toga fali?

Da imam dve sestre istih gabarita, to znate.

Ajd’ sto se nakupilo, ok, zima duga. Da se spreci desperans kupovalo se. Bez  saznanja o trebanju ili ne trebanju i cuskalo u ormane. A i volim, da sve ima veze jedno s drugim, a uvek nesto fali. U ovoj boji, u onoj, uz sandale od prosle ili uz maramu od pretprosle godine, eto onda ne nadjoh, sada jesam…kao da sam zensko bozesacuvajmeludih.  Pored svih onih natront dronjaka, to novo nije ni moglo da stane na mene.

Ali sto fali, eeeeeeeeeeee, to cemo da se pitamo. Danas ne postigoh, ali sutra idem da im poizvrcem ormane i da ubijam jednu po jednu natenane.

Fale mi bre tasne, cipele, nista upareno nije, o suknjama i haljinama da ne pricam. O nakitu takodje.

Dobro, priznajem, pronadjoh i ja ponesto njihovo, ne mogu da gresim dusu.

Evo mi gomile stvari na podu. Da vratim svakoj svoje i uzmem moje, naravno, i da odnesem u Crveni krst ono sto ne treba.

I nesto razmisljam da im uzmem kljuceve od kuce? A?

Ma necu, moje su.  Prc, onda bih i ja morala da vratim kljuceve od njihovih kuca. Ne isplati se. A i s kime onda da se svadjam i na koga da zaurlavam?

Stoka 100%?

Ma neka me.

март 7, 2010

E, sada je dosta!

Filed under: Uncategorized — electrasdreams @ 3:12 pm

Bila sam na odmoru. Tri nedelje u Beogradu.

Da pozavrsavam poslove,  da se naskitam, da se vidim s dragim ljudima…

I nista.

Ne stigoh  nista.

Poslove pozavrsavah, napatih se po kojekakvim institucijama, jebali ih novi zakoni i propisi da ih jebali, do bola!

Ukradoh dva popodneva da sa juniorom protrcim kroz prodavnice i da me „odere“, dabome. To spada u redovne aktivnosti kada god sam tamo, nije mi palo tesko,  osim sto htedosmo da se poubijamo. O tome drugi put;  i o tome kako sam bila blatnjava i mokra do gaca, jebale ih rekonstrukcije da ih jebale.

Ostalo vreme provedoh po bolnicama zbog dede i drugarice, po skolama zbog dva juniora moje duse, kod raznoraznih nutricionista i po welness centrima zbog 120 kila zive vage mog ceda, sanirajuci poplavu u kupatilu zato sto je kod komsije pukla cev /i to obaska/, na poslu zbog onog „kad’ si vec tu“, jureci Gospodina Jocu da se ne zagubi jer sam morala da ga povedem, a februar je /i o tome obaska/, skrati, stesni, prostepaj kumi sve sto se od poslednjeg dolaska nakupilo, sredi dve kuce, cas cu, kada sam vec tu, da nabavim ovima odavde sve sto im treba, zasto bi oni isli kada sam ja vec tu, kuvala za „puk vojske“ svaki dan i sve razlicito – onome zbog bolesti, onome zbog dijete, onome zato sto ne voli ono sto onaj drugi voli, pa ih navatavala nocu kako jedu ono sto ne smeju i sto nije za njih… sludjena, unezverena, sa nemanjem vremena ni da umrem…da li sam ja jela i spavala, ne znam.

Moja kontrola kod doktora potrajala samo pola sata. Ali, lako je meni!

Ja, strvina!

Zajebah mahlat i zelenu, jer ne uspeh da se vidim sa njima.

Izvinicu se svakoj posebno, klececi ako treba.

U kafanu da je slupam, odoh samo jednom. Kako stigoh, ni sada ne znam.

Dosla sam prosle nedelje, kasno uvece, u ponedeljak pocela da radim.

Od ponedeljka do danas, marsuta mi je bila samo posao – kuca. Telefon iskljucen nocu. Spavala kao krava po citavo popodne i noc, oblacila se samo za posao, i to zbrda-zdola, vrata vazda zakljucana, moglo je i da se zarati ne bih imala pojma.

Jutros ustala odmorna. Odlucna skroz! Da:

– Nikome vise ne dozvolim da me jebe bez kurca. Ni po cenu zivota. Samo sa, i to doooooobrim, il’ nikako!

– Da me bude bas briga sto junior ima 120 kila. On zdere, a ja se presamicujem na pola jureci i trazeci pomoc. Neka ne jede i tacka, bice kao glista. I da me bas briga sto od studiranja niiiiiiiiiiista ne stize, i da me bas briga sto ja nemam pojma kako je to.

– Da me ne interesuje sta ko ima da mi saopsti u 3 ujutru.

– Da me bas briga sto dedi krvari zeludac danas, a sutra ga na’vatam kako roni po frizideru, viri mu samo guzica, i jede pihtije „i zdravog konja bi oborile“ – krisom. I sto lek baca pod fotelju.

– Da me boli uvo sto Dusin mladji sprcao keca iz geografije, pa ja morala da trepcem i sirim /zna se sta/, da nas Dusa ne poubija sto on sprcao keca a ja sakrila. Ma jebe mi se vise za geografiju.

– Da me bas  briga sto stariji rekao profesoru da je peder, pa ja opet isla da se izvinjavam i da trepcem, i da govorim – nece nikada vise, mama da mi umre- da nas Dusa ne potamani. A hoce, ako i to sazna.

– Da razumem Dusu koja radi, crkava, nema vremena, ponasa se kao pao s Marsa, ne moooooze vise. A ja mogu? Ja ne radim? Ja ne putujem kao sumanuta i ne zivim kao sumanuta???

-Da me boli uvo sto ce se mojoj sestri moje nove, u letu na’vatane, sandale strava slagati uz proslogodisnju tasnu, a drugoj uz pogled koji bludi.

– Da me boli uvo sto neko moze, ne moze, hoce ili nece, voli, ne voli…

Ma ne dam ni da me boli uvo. Taman sam ga sredila.

Ja kazem – e, sada je dosta!

I bas me briga da li sam ovo sto istresoh ovde, istresla pismeno!

Na sledeci odmor idem  SAMA!

Create a free website or blog at WordPress.com.