Necu

Vasceli dan drzim vrisak prstima i stezem svom snagom da se ne izmigolji i otkine. Nisam u stanju da mislim. To je dobro. Otupelost je savrsen most do trenutka dok ti svest ne kaze da je spremna da prihvati.

U mozgu pulsira zbrka od reci, uvreda, glasa i njegovog tona, zajedljivosti, oholosti…a nije nam prvi put da vicemo jedna na drugu. Ih, koliko je toga bilo?! Uvek, kada te je mnogo bolelo.

Secas se, godinama si mi govorila da umes sebe da volis kao i svi drugi; da mozes da se mrzis; da mozes cak i da se kleveces, ali da nisi u stanju ili ne umes da se mirno posmatras, stvarno ispitujes,optuzujes i pravedno sudis…za to, govorila si, imas mene. Surovo iskrenu, koju si zaklela, secas se, da te nikada, ama bas nikada, ne zavara poluistinama i lazima. Zahtevala si tu iskrenost kao da je casa vode i ispijala je zedno, uvek, do kraja.

Do jutros.

Tvoje reci i taj ton u tvom glasu i u tisinu cu jednom poneti.

Bile smo jedna drugoj vise od prijatelja. Vise od prijateljske ljubavi. Pitala si se, dokle ce tvoj zivot biti i moja patnja? Dokle cu to zverstvo koje cinis sebi moci da gledam?

Mogla sam. Morala sam. Trebalo je. Zbog tebe. Pa samo si jos mene imala! Samo ti jos mene nisu oteli!

Gutala sam hrabro tvoj ugasli pogled, tvoje vecito duge rukave i duge nogavice, i gresna mi dusa, klimala glavom kada si govorila da ti tako “volis”. Modro telo si krila od mene, samo si mi crnilo duse prosipala pred noge.Klimala sam glavom dok sam mogla. Izvini sto dalje nije islo.

Molila sam te, preklinjala, izigravala ludu…i onom necoveku delila najlepse osmehe kojih sam mogla da se setim, samo da ti i mene ne uzme…vikala, urlala, drmusala te…ma svasta si ti od mene podnosila, hrabro i strpljivo i trpeljivo i…

Do jutros.

Dok me nisi razbila. Tako lako i brzo, kao tanjir dok peres sudove.

Zasto si posustala, drugarice moja?

Zasto si me, isluzenu, bacila?

Samo korak pre nego sto uspeh da te navedem da shvatis da ne mozes da izbegnes onaj, valjda jedini susret na svetu koji je neminovan, sa samom sobom.

Verujes li da cu ti dozvoliti?

Necu, drugarice moja. Nikada.

This entry was posted on četvrtak, novembar 1st, 2007 at 6:04 pm and is filed under Nekategorizovano. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site. Edit this entry.

5 Responses to “Neću”

1. alea Says:
   novembar 2nd, 2007 at 12:29 am e

Vec dugo sedim i razmisljam sta da napisem. Jer… ja jednog trenutka vise nisam mogla da gledam, ni da pricam, ni da molim, nista nije imalo uspeha i otisla sam. Sad se osecam lose

1. Lutra Says:
   novembar 2nd, 2007 at 7:09 pm e

nezavidan položaj….i tvoj i njen…

1. whisperer Says:
   novembar 2nd, 2007 at 11:52 pm e

Razumem. I nisam sigurna da će pomoći. Ništa što radiš da joj pomogneš. Mora pomoći sama sebi.

1. electrasdreams Says:
   novembar 5th, 2007 at 12:53 am e

Ne mogu drucaije. Morace da trpi.

1. Deda Says:
   novembar 5th, 2007 at 9:50 am e

I nemoj. Prelomi i ostavi iza sebe.

 

Slutim…dolazi novo svitanje /meme/

21 Avgust, 2007

…I zaklinjem se da cu ga voleti, da cu mu dusu dusom hraniti, da cu u srcu nositi sve sto zeli, hoce i moze, da cu mu se cela prosuti nesebicno, ma gde bili, vavjek i u ime radosti…

Kladim se da ste pomislili da je na pomolu nova ljubav veka?

E pa, nije!

Mnogo volim da putujem. Od uvek. Po svetu, po zivotu, po radosti, po patnji…i ne samo da putujem, vec da sa tih putovanja, u svoj kovceg s blagom, pridodam jos po koju dragocenost. Nikada mi nece biti dosta.

A ima tu…ihahaj dragog kamenja. Samo su crni biseri retki, pogodicete, njih ima malo.

Nekada su ta putovanja lagana, prodju glatko, a nekada?! Znate ono kada se na putu  sto-sta uzli, otme se, pa proklinjete cas kada ste uopste i posli? Ali, Boze moj! Psujes, lupas nogom, zvocas, besnis na sebe, ponekad otpatis…pa nastavis dalje.

Ne dopadaju se svima ta moja putovanja. Mnogi mi kazu da potpuno pogresno putujem. Kazu i to, dobronamerno naravno, da nikako nije u redu da bazam svetom crca otvorenog kao crkvena vrata; pa da udje ko hoce i kada hoce. Ja opet, drugacije ne umem, i necu, dodjavola!

Umeju ta putovanja i da zabole, rastuze, razocaraju. Neka, i to je putovanje. Moje.

Sa onih lepih, dragocenosti pakujem u onaj kovceg, secate se? Sa ruznih, sve pobacam i zaboravim. Sta, kog djavola, imam njih da pamtim?!

Upoznala sam mnoga mesta. Neka me bez secanja ostavila, neka me izujedala, ali ima onih koja volim, u dusi cuvam i pamtim po necijem koraku, po necijim ocima, smehu…

Odzvanjaju ti koraci, smeh, kud god da prodjem, oci i ruke me miluju iza svakog coska, blaga rec i u san prati.

Od svih putovanja, dogodilo se jednom i ono veliko, najvece. Na dugo. Na ne zna se dokle. Otrgnuta od svega sto sam ja, ni osvestila se nisam, a vec se nasla u drugom gradu, u nekom drugacijem zivotu, u nekoj drugoj sredini, u nekim drugim pravilima…

Ha, ma nema veze. Lako cu!

Djavola lako.

Dugo vec ni jednu ulicu ne prepoznajem ni po cijem koraku, smehu, pogledu punom razumevanja, dobroti…po sposobnosti da daruje shvatanje. Kroz moja “crkvena vrata” dugo niko ni provirio nije. Onaj koji ipak jeste, obeshrabrio se i pobegao. Drugaciji neki svet zivi ovde. Zasto li?

Onda si prisiljen da zauzmes stav, kako ja to volim da kazem. Fuj! Nista gore od toga kada moras da zauzmes stav, da podignes zid i ostavis samo otskrinuta vratanca…za ne daj Boze.

Ma i na to se covek navikne.

Onda te postuju, uvazavaju, intrigiras ih, ali i ocekuju da ih primis u svoje srce, ne nudeci nista kao pokrice…i cude se sto ne mozes, sto neces. Ne shvataju sto po zivot bez stava ides na neko drugo mesto, tamo odakle si na put posao. Naravno, onda si uobrazen, cudan, razlicit i ta razlicitost je ono sa cime se ne mire.

Jesam, pa sta?

Uvek sam mislila da treba verovati samo onome sto iz nas izbija spontano, bez pripreme i svodnicke uloge mozga. Obozavam avanturu duha. To mi je jako vazno. U ovom gradu dusa mi je gladna i zavija kao napusteno pseto. Oko mene su jludi, godinama vec, u cije oci kada pogledam, imam osecaj da ne treba da budem tu gde jesam. Ne podnosim ljude kojima, bez obzira na godine, sva cula spavaju, sputana sredinom u kojoj zive po ustaljenim navikama i pravilima. Kojima je vazniji manir od radosti. Ne pristajem na to. Pristajem da oko mene budu ljudi, samo oni pored kojih mogu da budem sva i samo svoja. Hocu da govorim i da radim ono sto stvarno osecam i mislim, a ne da izgovaram ono sto literarno efektnije zvuci ili ono sto sto se poklapa i prati nametnuta nam pravila.

Vredja me neiskrenost. Vredja me licemerje. Vredja toliko da pozelim da vristim…ili utihnem i zauzmem stav.

Oni retki, oni toliko malobrojni da ni na prste jedne ruke ne mozes da ih izbrojis, samo su sebi dozvolili da ne budu zabezeknuti razlicitoscu. Razumeju sustinu, bila bih skot da to ne priznam,ali…da prihvate bez opominjanja i usmeravanja… a, to ne.

Tako je bilo dugo, dugo. Tada se dogodilo. Prepoznalo. Potpuno neocekivano.

Neko pametan je rekao, procitala ja to vise puta, kao veliku misao nekog pisca valjda, ustvari vise njih. Ni oni valjda vise ne znaju ko, pa je svojataju. Ko god da je, alal mu!

:”Prijateljstvo je kao ljubav. Jednostavno te pogodi”.

I pogodilo me. Crni biser spustih u moj kovceg sa dragocenostima. Prepoznah sebi slicnog koji ume da daruje radost prijateljstva. Imate li pojma koliko sam ja bogata?! Prepoznah nekoga zbog koga cu reci da je vredelo deo zivota provesti u ovom gradu, zbog koga ono zaklinjanje s pocetka nije samo pusto trabunjanje zanesenog pesnika…

A on, ma on je jedna dusa. Sta ima da vam pricam?!

Eto, postoji takvo mesto. Verujte. Potrazite i vi, slobodno, samo…kako cete naci takvo mesto ako vam srce nije isto sto i crkvena vrata? Da li se ponekad zapitate?

I… kazacete mi, mozda, da je jos rano da se u dobijeni dar kunem?

Pssssssssssst, samo vama u poverenju cu reci: slutim, dolazi novo svitanje.

Ma sta slutim? Znam.

 

„Trznica“…………..samo za Raina

 

Deset godina, iz noci u noc, bez osecaja da si u kafani. Tu ili kod kuce, isto mu dodje. Isti ljudi, uglavnom ista muzika, / braca Romanovici i kompani, Mica Romanovic – ili peva ili prica viceve ili trazi da joj se pricaju, stalno, stalno i stalno /, ista ljubav sa istim intezitetom zanesenosti,isto….ma ni bolestan nisi smeo da izostanes, taman posla!

Isti konobar, Ika – /opet neki Ika! /-glavonja, krupan, bucan, ali olicenje dobrote i duhovitosti.

– O, dobro vece, izvolite, dugo vas nije bilo, sta biste da popijete i pojedete?

– Pa znas bre Iko, sto nas bre zamajavas svaki dan?

– Gospodine, budite vaspitani, dame vas gledaju!

Nema pomoci, mora uljudno, lepo da se naruci sve isto za deset godina, ali neka, red je red. Ika kao stena uspravan, sa malo isturenom zadnjicom, sa rukom preko stomaka, ceka. Donosi pice, koliko odmah, i stoji u poznatom nam stavu, cekajuci da se naruci hrana. Bilo love k’o pleve tada, eh!

– Iko, da li vam je svez mozak?

– Gospodjice, ne preporucujem, jeste da mi je glava poveca, ali prilicno zilavo! Dugo rabljeno znate. Zelite li nesto drugo.

– Hm, ?????????

– Mogu li da preporucim? Svinjski ili juneci je jako dobar veceras.                       Frenetican smeh prekida ovako “napetu” situaciju, Ika smrtno ozbiljan ceka da navala smeha prodje…odlazi i brzo donosi naruceno.

U kafani guzva. Uvek. Dobro mesto u beogradu nikada nije bez gostiju. Ika pada s nogu, zajedno sa kolegama, ali dostojanstveno, spretno.

Blizi se vreme, ono duboko u noc, kada se drustvo rasipa, ali mi “domaci” ne mrdamo. Mica vise bez volje peva, Romanovici se nekako oslanjaju o instrumente , doslo vreme za rastajanje. Jedino za nasim stolom zivo.

Odjednom, nema vise nikoga od gostiju.

Ika nosi novu flasu vina, treska je o sto, seda, kolega donosi vec spremljen “dorucak”, seda i on, muzika zivnula, Mica raspojasala glas…..Crying time….baca mi drugi mikrofon i urla: u’vati me, ‘ajde mala…crying timeeeeeeee………..

Svanulo. Ispod kafane, na pijaci ljudi donose robu za prodaju, Banovo brdo odzvanja…Crying time………………..

Rain, a?

 

„Sumatovac“

 

Kultna kafana. Da, za mnogaja ljeta je to bila.

Okupljala se tu ona intelektualna “bagra”, boemska, pesnicka, knjizevnicka, novinarska, glumacka, kriticarska…pijanci i putnici namernici, prolaznici…oni “odvratno” pametni i “odvratno” obrazovani, sa mozgom kao Atlanski i dusom kao Tihi okean…tajnovit, silan, blago nemiran ili olujom osinut…

Doajeni, bardovi, “ale”…i mi, pusto mladi folklorci, djaci i studentarija, zeljni pameti, znanja, razumevanja, duse…

Kakve su to noci bile!

Posle svake probe, tu, odmah iza coska, tutnjalo se niz stepenice sa cetvrtog sprata, da se spere znoj i popravi sminka, zurno, nestrpljivo, da se ne zakasni, da neko ne pomisli da su ona tri stola u desnom cosku do vrata, ne daj Boze, slobodna. A sminka, pa vazna je ona, najvaznija kada verujes da samo lepotom svet mozes da osvojis, kada mislis da je duzina trepavica jedina stvar koja obara s nogu, i da ti uspeh veceri bas od duzine trepavica zavisi.

Onda te, ti odvratno pametni “matorci”, cije pijane “baljezgarije” upijas sirom otvorenih ociju, sa dugackim trepavicama naravno, nauce da su iste te trepavice nista, da nisu vredne truda ni para za maskaru, da je dusa i pamet ono sto vazda treba sminkati, nadogradjivati, bogatiti. Da su znanje i osecanja ono sto te cini ribom, tresak-zenskom, lepom Andjom…a da je talenat ono sto zaista dokusuruje. Ono sto znas i ono koliko umes da osetis, pokazes, prepoznas.

A nisu bili sebicni ti “matorci”. Postovali su i uvazavali svako mlado celjade koje je umelo da cuje i vidi, da pamti, da prati.

Tu, u toj “kafancini”, prvi put sam cula za Borhesa, Kastanedu, Boru Draskovica, Crnjanskog, prvi put spoznala bozansku lepotu pesama Branka Miljkovica. Prvi put saznala sta je to disident, politicki mrtav ili otpisan od carsije…ma svasta sam tu naucila. Da, da dert nije uzivanje nego patnja, olovna, teska sto raspada dusu i lomi srce zbog ljubavi, radosti, tuge…kada te misli odnesu tamo gde ne zelis da budes. I da ti, “propali pijanci” nikada nece dozvoliti da potones u jad, pazice nenametljivo, pruzice ti ruku prijateljsku, uvek bas.Recitovace ti, pevati, udvarati se, izdici te…objasniti ti da ono sto tebe trese je nista u odnosu na ono sto trese svet, bre!

Dolazili su tu i pevaci, muzicari i muzikanti. Gospoda muzikanti. Da ono sto su zaradili u drugim kafanama, slupaju tu, sa tobom, za svoju i tvoju dusu.

“Sumatovac’ je jednostavno bilo nemoguce zamisliti bez Ike – “Barona”, Ciganina, vrsnog harmonikasa, pravnika, ekonomiste…

– Iko bre, sto po kafanama, kada dva fakulteta imas?!

– Ej, sele, jebes ti pravo i ekonomiju, ciganska posla, dece koliko hoces, treba to nahraniti…a ljudski cemer najvise kosta, na cemer se najlakse pare vade…a i dusa ciganska, nece bre ona bez muzike, bez “tanke zice”. Ajde sele, kazi, sta bi vi bez Barona? Mi pare nikada nismo smeli da ponudimo. Mi smo bili tu  samo za dusu.

– I ne zamajavaj me, “ajde, sele onu, ‘ajde glas da ti cujem. Evo, Ika ce da razvuce D.

– Ne mogu Iko, jad me trese, raspascu se.

– Ako sele, ako se ne raspadnes, neces se sastaviti ponovo. Nije – nego, ljuti se, ti u tim godinama znas za jad. Is bre, pevaj kad kazem! Pa opet blago, ‘ajde bela, slusaj, nadji me…raspusti to raskosno grlo sto ti Bog dade, ucini tvom Baronu, nemoj da te molim, nek crkne taj sto ti dusu satire.

Na vratima guzva.
Snazni tenor Duska Kostica, sece kafanski dim, pravi mesta lepoti.

– Tuj li ste nocobdije, ubi se trazeci vas po beogradski sokaci i kafane, kao nema pojma gde smo mi to posle svake probe? Koj ti to dusi mira ne da, pipka da ga izede, da Bog da!

– Iko bre, Barone nijed’n, de zasviri, ja cu vu pojem, s’m da se ne rasplace, koj ce vu s’lze sabere?!

– …i dete! Donesi vu raćiju, k’ko ce se utepujemo s’s ovej vocke sto cevci?

………..sacuvaj tajnu, ljubavi moja…..ori se kafana, ma do Terazija se cuje.

I cela kafana utihne, zaborave se sve pametne misli, svi vazni razgovori zapoceti, svi su jedno drustvo. Prihvata se pesma, samo case zveckaju i po neki uzdah se otkine.

– Dosta bre, bando razuzdana, dosta!…buku nadjacava pijani ali muzevni, dubok i nadasve mocan glas Mira Radojcica. Gospodstvo, rodjenjem mu dato, od pica malo razbaruseno, ali vecita leptirka, besprekorno vezana, ni da makne, srasla s njim, kao da skrece paznju sa podbulih podocnjaka… sve se pretvara u glas…

– …” kad bih svoj zivot mogao ponovo da prozivim

pokusao bih u sledecem da napravim vise gresaka,

ne bih se trudio da budem tako savrsen,

opustio bih se vise.

Bio bih gluplji nego sto bejah, zaista

vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji cistunac.”

…………………………….

Pesma Borhesova, tako maestralno izgovarana, plenila je, potresala, ucila nas…

– Uh, uh, uh…dete!../ a dete zagazilo sa obe noge u penziju/, donesi vu raćiju pa,  /opet/, ja se zab’ravih pa vu popi, namiguje i smeska se, laze “stoka” da meni narucuje, drago mu sto se drzim svojih vocki, jer…raćija je samo za one bolne…

Ika tiho prati, razvlaci pazljivo, nezno, da ne povredi i razbije caroliju…

Dule smenjuje Mira, nastavlja da recituje, drugacije neke stihove, mnogima i nerazumljive bas. Ali lepota je razumljiva svima.

– ” Od tebe do mene

J’d’n bunar t’man i dubok

Noc ufatila pipka golema

Pa na oci s’n ne pada

Od tebe do mene,

Put iskopase

Ko besni konji

Dovukose oblaci puni s’s kisu

Slunce oterase iz nas

U kal golem bi da ga udaviv

Da ni nikad ne s’mne

Od tebe do mene, golemo cekanje”

– Ej, Gordanke, k’ko ga ovakoj napisa mori?!     / Gordana Tomic – Radojevic, zemljakinja, pesnikinja, prijatelj/   …lele, lele, lele… ispija do dna, oblaporno, zeljno.

Pa red pesme, niko vise nema zelju da razgovara.

Dule, dusa moja, nastavlja tiho da me tesi, da me zasmejava, skrece mi paznju sa moje neobznanjene i neuzvracene ljubavi.

– Dado, kazi mi, koji je taj, cemer da ga izede? Kazuj b’e, da ga zamrzim,u oko da ga ubodem. Lud li je?! Corav li je?! Ma koj ga ‘ebe, evo, ja te volim. Cu ti pojem, cu te pazim, mazno cu ti zborim, sve cu bre. Gle kako sam lep, dobar, dusevan, sta mi fali bre? Zab’ravi, neznalicu nijednu!…namiguje, segaci se, mami osmeh i ja se smejem, smejem…grohotom.

– Takoj te volim, Iko, Barone ni jed’n……magla padnala v dolina, pod njuma se nisto ne vidi……

Ova prica sigurno pateticno zvuci, ali ja sam srecna sto sam tu patetiku imala, neograniceno. A nije bilo odavno.

 

„Dobro jutro“

 

U Srbiji, zemlji obilja, razludelih mirisa, socnog grozdja i dobrog vina…ima kafana koje su bremenite kafanskim tradicijama…i koje treba da rode dostojno kafansko potomstvo. Jer, kafane…cudne su one lepote i cudne nakaze! I cudna je bremenitost iz koje treba da se rodi ova nasa kafanska estetika.

Kafane su uvek imale znacajno mesto u zivotu Pozarevljana. Najstarija malcanska kafana, koja i danas zivi sjedinjujuci staro i novo, jeste kafana u Gornjoj mali – “Dobro jutro”.

Nalazi se na uglu dve poznate pozarevacke ulice: Kosovske i Zelengorske.

U prizemnoj zgradi na “glagol”, ova veoma stara kafana, u velikoj je meri zadrzala svoj nekadasnji izgled, kako spolja, tako unutra.

Danas kada zamirise asfalt i sunce upece u stakla automobila, misao krene u dane kada je kaldrma zivela pesmu konjskih kopita i gospodstveni zvuk fijakera.

Prodavana je i davana u zakup kao i sve ostale. Godine 1930. kafanu je kupio Radisav – Disa Negovanovic, i od tada do skora bila je vlasnistvo ove ugledne pozarevacke porodice. Kako su prolazile godine i kako su stasavale nove generacije, tako je i kafana menjala gazdu…od oca na sina…i tako redom. Ime nije menjala nikada.

Od svog postanka imala je svoje tradicionalne proslave. Slavili su se verski praznici, pravile se porodicne zabave i igranke. Ispracale su se tu Stare i docekivale Nove godine, a sve to uz dobra pica i gurmanluke domace kuhinje.

Svracalo se tu na casicu pica i na “pehar” razgovora, onog toplog, ljudskog, komsijskog…odigrala se i po neka partija preferansa, “utapale” se ljubavi prosle i uzdisale nove…

Pamti miris nemirnih vremena. Predratno, ratno, poratno…opstajala kako se jedino moglo i znalo, ali uz ljubav i postovanje. U drugovanju s narodom, ponajvise toplinu i razumevanje darovala.

U secanju joj razbijene zore, do sabajle, kada se vec pozdravljalo sa:- dobro jutro!

Gosti – elita pozarevacka, boemska. Domacini, zanatlije, trgovci, sudije, lekari…sportisti, zeleznicari, glumci…cuva secanje na velikane naseg glumista Zanku Stokic i Milivoja Zivanovica. Svako je imao drago mu mesto i svoj sto. Moglo se i na recku.

Red se postovao.

A kada danas nebom pocnu da saraju reflektori nekih novih diskoteka, u ponoc noci pozarevacke, uspavanku dozove zvukom stara Purikina violina. Godinama plete toplinu i ljubav stari majstor sto pamti one noci prosle i zivi danasnje…

Do skora, u neznatno izmenjenom ambijentu, unuka Disina, Beba, docekivala je neke nove goste, kao zaostavstinu za buducnost.

Uz sapat lipa koje su stare skoro ceo vek, kroz neveliku bastu, uzdisu uspomene…

Ovo je kafana s dusom…

…i kada nedeljom ustanete, rasporedite ukucanima sta ima ko da posvrsava, mada oni to dobro znaju, stavite novine u dzep i krenite na svoju prvu jutarnju kafu. Samo takvog ce vas cekati mesto u vasoj omiljenoj kafani. Vasa prva prepodnevna kafa imace drugaciji ukus, a onu malu, prepecenicu, “naste srca”, popijte u zdravlje novog domacina. Necete pogresiti.

Bebi za secanje.

Volim te, drugarice moja.