Само да �…

Само да знате да сам жива, још увек на млазни погон. Љубим вас све.

Ej!

Nakon deset godina trajanja, ja se zaljubih opet.
U istog čoveka.
Ej!

Crno-beli svet

Zelenoj.

Bojim se da ću morati u nastavcima. Ne mogu da se odreknem ni jedne priče, zato je mene zelena okarakterisala kao merodavnu.
Da počnem pa da vidimo dokle?

Priča1:

Svog detinjstva se sećam kao prepletaja neizmernih radosti i neizmernog bola. Bogu hvala, inače bi zvečalo kao prazna konzerva.
Kazu da sam od prvih spoznaja u zivot gazila srcem, ali se u hodu učila i pronicljivosti. Baba mi je govorila da imam „terača na srce“ koji mi guzicu puni pundravcima. Teško me je bilo zauzdati. Trebalo im je mnogo domišljatosti da mi doakaju.
Ljudima sam prilazila odmah i sada ili nikako i nikada. Ostalo je isto.
Pošto su mi oba roditelja imala sulude poslove, terenske, čuvao me je ko je mogao i ko je stigao.
Auh, odoh bestraga!
Porodica mnogoljudna, raštrkana koje-kude, u „gostima“ sam znala da ostanem i po mesec, dva.
Deda po ocu muke prosvetarske mučio je na milion mesta, i baba s njim. Kud’ bi i mogla?!
Skrasili su se podno Stare planine. Mesto ni malo, ni veliko, prelepo. U njemu mnogo Cigana. Od uvek.
Najčešce sam leta provodila tamo.
Tu su me čuvale Ana i Rada. Ciganke. Jetrve.
Njih dve imale su „milion“ dece. Uh, kakva je to nesputanost bila.
Nego, da ne tupim o tome, nije tema.
Ana i Rada.
Crne kao ugljevlje koje su gasile, a čiste kao suze. Svaka bela domaćica u mestu mogla je da se postidi te blistavosti i njihovih kuća i njih samih. Radile su sve što su mogle da nadju. Po kućama, nadničile na njivama, prale i peglale tudji veš…a kada posla nije bilo, torbe na rame pa u torbarenje.Moralo se jesti.
Obožavale su moju babu. Nisu je nikada prevarile niti pokrale. Mene su pazile kao oči u glavi. Zato, valjda što ih je primala u kuću, a ne na dvorišnim stepenicama.
Nije moju babu bilo briga sta će ko reći ili joj zameriti. Njima je bilo mesto za stolom kao i svakom drugom.
Sećam se Slava. Ana i Rada „izginu“ radeći i trceći, pazeći da sve bude kako valja i kada svi gosti odu, mi, ukućani, one i njihove familije sednemo da jedemo. Za sto.
Jebote, i sada se ježim kada se setim kako je sve prštalo od smeha, šala, dobre volje i ljubavi. Da, baš tako. Od ljubavi. Nigde ljubav nije tako očigledna kao kod Cigana.
Eh, da su mi žive, ne bi mi mangupi opljačkali dedinu kuću!
Njihova deca?
Poudalo se, poženilo, neko završio zanat, jedan Anin sin zavrsio mašinstvo, neki otišli u inostranstvo u pečalbu, boga mi, nekoliko njih dripci. Najgori.
…………
Čini mi se da ovo može biti opis i neke obične „bele“ porodice?
Ili grečim?

Prica2:

O Iki -Baronu sam vec pisala. U tekstu o „Sumatovcu“.
Harmonikas. Ceo Beograd ga je znao. Svirao je po kafanama, na svadbama…i ucio. Dva fakulteta zavrsio, ekonomiju i pravo.
Nikada nije hteo da kaze kome moze da zahvali za datu mu priliku. Samo znam da je to bio neki tadasnji funkcioner koji je mnogo voleo da mu Ika harmonikom leci dusu. Uvek je o njemu pricao sa suzom u oku.
Pruzena prilika.
Dalje je bilo lako.

Prica 3:

Dok sam se bavila igranjem i amaterizmom, kao da su mi Cigani bili sudjeni. Igra i pesma im je u krvi, otuda ih je mnogo bilo u Kulturno-umetnickim drustvima. Ali, uvek sam znala da im je to prilika da nesto i postignu. I jesu. Mnogi.
Drzali su se zajedno jer su im „beli“ i „nadljudi“ retko dozvoljavali da im se previse priblize. Nekako je uvek izmedju bila ograda od trnja.
Na probi OK; na sceni OK; sve drugo, bolje da ne.
Naviknuta na njihovu razlicitost od malena, imam sjajne prijatelje folklorce.
Nikada nismo izneverili jedni druge.

Prica 4:

Opet folklor.
Drzavna smotra folklora 198ijebemligakoje.
Ja koordinator.
Ansambli iz cele Juge smestaju se na sto mesta. Ja zaduzena za Pionirski grad.
Zovem Leskovac Cigansko KUD-o.
– Amete, zdravo.
– I tebi.
– Jeste li spremni, kada polazite?
– Aha. Ce podjemo.
– Nemoj aha, nego zapamti sta smo se dogovorili: cetrdesetoro i ni covek vise!
– ceteresdva.
– Ama, Amete, ne moze, nemoj bre da me ljutis!
– Necu.
– Dobro, onda je u redu?
– Cetresdva.
– Jao, sada vec sistim…
– Ama,sta, bre, jao? Sa’cu, bre, da se ubodem s’ovuj olovku sto ju drzim u oko. Jel’ me cujes? Ima da bude 42 i tacka!
Tras slusalica.
Doslo ih je pedeset osmoro! Umalo se nisam ubila kada su poceli da izlaze iz voza a ja nikako da ih prebrojim.
– Amete, budalo, u grob ces me oterati!
– Neka. Cu ti donosim cvece.

Spavali su u 40 kreveta bez i jednog incidenta. Niko nije primetio, osim jednog kolege, i to kada su izasli na scenu.
– Ti rece cetrdesetoro iz Leskovca.
– Pa da.
– Ja izbrojah vise. Gde spavaju i jedu?
– Kod rodjaka u gradu.
– Aha.
– Aha.

Obozavala sam Ameta.

Prica 5:

I opet.

Kada sam osnovala KUD-o u kraju Beograda gde ih mnogo ima, pohrlili su na audiciju. Sa strahom kako ce biti prihvaceni.
Primila sam ih sve jer je njihov osecaj za muziku, ritam i igru nenadjebiv, kako to ja kazem. Onda su se nadmudrivali sa mnom dok nisu shvatili da ih ne zapostavljam, ne ponizavam, ne razdvajam od drugih. davala sam im zadatke s punim poverenjem, ne razmisljajuci da ce me mozda zajebati. Da ste samo mogli da vidite te ogromne crne oci kako razrogaceno i s nevericom gledaju u mene kada nekog od njih posaljem s ovlascenjem u Opstinu po pare. Po mnogo para. Onda me iz Opstine zovu da me pitaju jesam li ja stvarno Ciganina poslala po pare? Pa ja popizdim. Pa, znate sta dalje bude?!

Verovali su mi. I sve su za mene cinili. Niko nije smeo popreko ni da me pogleda. Gde ja okom, tu oni skokom. Poveravali su mi se. Trazili pomoc, savet…

Pruzena prilika.
Dobrim vraceno.

Prica 6:

Prva turneja. Festival folklora u Peskari. Pola Evrope ucestvuje. Ja bez nade za bilo kakvu nagradu, ali, neka probaju, nek uce. Svi me smatraju ludom. I idiotski hrabrom. Njih pedesetoro uzrasta od 14 do 27 godina. sa njima samo ja i predsednik drustva, moj drug. Ludaci!
U uzasno jakoj konkurenciji prodjosmo prvi krug. I drugi. Necu da ih razocaravam, ali mislim kako cu posle polufinalnog koncerta da ih pakujem za kuci.
Ma jok. Prodjosmo. Ja ne verujem, oni uzbudjeni do pucanja.
Vece pred finale „moji“ Cigani okupili sve. Mene nisu pozvali. Ja se pravim blesava da ne vidim kako se domunjdjavaju, suskaju, kuju paklene planove…
Finalni koncert.
Petnaestominutno predstavljanje programa.
Tri koreografije i dve pesme.
Pevac izlazi da peva „Stojanke, bela Vranjanke.
Publika u delirijumu nakon Sopskih igara. Ponelo ga, i ja cujem kako pocinje da peva „O sole mio“. Moj drug i ja u predinfarktu. Ocekujemo diskvalifikaciju.
Ma jok. Italijani ludji od nas. Publika na nogama jer se Perin tenor cuje do Rima.
Pocinjem da placem. Od besa, od nemoci, imam zelju da skocim na scenu i udavim ga kao pile…
….
Za kraj Ciganske igre.
Solisti kao lutke.
On crn kao noc, samo oci blistaju kao zar, lep kao Bog. Ona bela kao mleko, mala, izvajana.
U igri, neverovatan par. Majstori igraci.
…………….
U pauzi pred izlazak na scenu, on nju nosi na rukama, bosom nogom stala na upaljenu cigaretu, ona rida, on psuje „gore i od Ciganina“.
Majko mila!
Opet pocinjem da placem.
Odjednom shvatim da me svlace i oblace mi nosnju.
Kuku, ni koreografiju ne znam, alo, bre, ludaci, ne ide to tako…..zavijam iz glasa ali niko ne haje.
Moj T., srce moje, dene mi ruzu u kosu i cujem mu srce kako lupa glasno, da iskoci. Samo hukce i sapuce da ce biti sve dobro. Ja drobim i dalje.
– Ucuti vise, mater ti jebem cigansku, ja cu da ti govorim koreografiju!
Mi smo se dogovorili, pehar mora da bude nas, a ti ako bas hoces da umres, ti umri,al’ nemoj sad’ nego posle kad’ odigras. Jel ti jasno? – dere se kao sam djavo.
Ja ukocena kao mrtva Janja, idem prema sceni, nemam pojma ni da se smejem, jebi ga, mehanicki, prezivela sam ja i gore dok sam aktivno igrala, drzimo se pod ruku, sedamo na pozornicu, pocinje „Djelem,djelem“. Grlo mi se steglo, ni da beknem, krajickom oka vidim mog precednika u bek-stejdzu /to je moderno, jel’/, kako se krsti i mrmlja nesto. Vapim da ustanem i poletim mu u narucje, da me spase.
T. me steze za ruku i ocima moli da pevam. I otkide se glas. Svom snagom.
Noge, naviknute, same zaigrase, koji cu im moj ja, solo deonicu docekah pribrano.
T.me je samo gurnuo napred i prosaputao: pokazi nam da nas stvarno volis. Evo me za tobom, na sledecu sinkopu, posle me samo prati.
Nikada pre strastvenije, raspusnije i razdraganije nisam odigrala ciganske igre. Ni on.
Publika nam je ovacijama govorila da smo fantasticni. Ansambl i orkestar su nas u stopu pratili. Podigao me je na jedno rame, a ja sam bacila def u publiku instiktivno.
Vracali su nas na bis sve dok je duse bilo u nama.
Pehar je bio nas.

Aha, opkladu da ce Bugari pobediti, sam izgubila. Bacili su me moji igraci u more obucenu. Mislila sam da nece smeti. Jebiga, ipak sam ja koreograf.
Oprem.

prica 7:

Pre podne je prosila sa bebom u narucju. Uvek na istom cosku. Popodne bi prosjacila po kucama. Od vrata do vrata. Kada je jednom zazvonila na moja, nisam htela nista da joj dam. Ni hleb. Ponudila sam joj da mi opere tepih i tako zaradi. Nije htela.
Nakon izvesnog vremena, zazvonila je i samo cutala. Pustila sam je u kucu i nasla joj posao. Radila je citavo popodne a bebica, okupana i nahranjena, spavala je na fotelji. Dobila je rucak, veceru i novac…i, ukrala mi prsten.
Dugo je posle toga nije bilo. Ni na cosku na kome je prosila.
Pojavila se iznenada, strasno pretucena, sa totalno zapustenim, izgladnelim detetom.
Odradila je rucak i veceru, novac nije htela da uzme. Obe smo znale zasto mada ni recju nismo to pominjale.
Njeni dolasci su se ustalili. Radila mi je po kuci dva puta nedeljno. Radila je sve bolje. Dolazila je cista, a ja je nista nisam pitala. Nasla sam joj jos nekoliko musterija. Malo, po malo, pocela je lepo da zaradjuje. Trajalo je to izvesno vreme, bez mnogo price. Dok ponovo nije dosla pretucena, tako strasno da sam je odvela u bolnicu. Dete je dala sestri na cuvanje. Kada je izasla, sve mi je ispricala. Taj horor od zivota ne mozete ni da zamislite. Zajedno smo nasle jeftinu sobu u koju se smestila sa detetom.
………………………………………………………..
Godinama vec zivi u Austriji. Udata je za Austrijanca i ima jos troje dece. Naucila je jezik i radi u bolnici kao spremacica.
Kada god dodje u Srbiju, dodje da me vidi ma gde ja bila.
Kada je prvi put dosla, dobila sam na poklon prsten, mnogo vredniji od onog koji je ukrala.
Pruzena prilika?
Dobrim vraceno.

Prica 8:

Za moje Cigance vecina vas zna.
Dobro smo, hvala Bogu. Idemo u skolu i u muzicku skolu. U jednoj se provlacimo, u drugoj smo nenadjebivi. Grehota bi bila ne pruziti mu priliku da usavrsi ono sto mu je rodjenjem vec dato.
Nismo zajedno ali se volimo.
Nista vise necu da kazem.

Ovo je samo delic mog iskustva sa Ciganima.
Jesu razliciti od nas. Mnogo.
Je li to razlog za netrpeljivost, da ne kazem nesto gore?
Od malena sam naucena da ih ne prezirem, da ih se ne plasim, da ne bezim od njih. Da, sve to surovo zvuci ali je istina. Plase ih se, preziru ih, beze od kontakta bilo kakvog. Unapred.
Mnogo puta sam pomislila da ih mrze samo oni koji nemaju hrabrosti za zivot koliko je oni imaju.Ususkani u neku svoju svest o dobrom i kako treba zivotu. A oni moraju da se bore. Od samog rodjenja, za koru hleba prvenstveno.
Ima dripaca medju njima. Mnogo.
Ima dripaca medju nama. Mnogo.
O pruzenim prilikama necu da pricam. Koliko su ih oni imali ili imaju?
Nomadi. Mozda?
Za one koji imaju krov nad glavom, nisam cula da nomade.
Jesam li ja nomad sto sam turala guzicu po vacelom svetu, da vidim, da osetim, da omirisem. Jesu li gastarbajteri nomadi sto su otisli za boljim zivotom?
Milion- jesu li-mi pada na pamet
Kada oni pevaju, igraju i krse, oni su jebivetri? Kada ja pevam, igram i krsim, ja sam boem? Oprem!
Lazu, kradu, pljackaju, ubijaju,varaju, piju, kockaju se…
Dabome.
Beli to ne rade? Ma da!
Kakvi su?
Veseli, lepi, okati, crni, drcni, strastveni, hrabri, snalazljivi, ………..
Volim ih. Objasnjavacu i pricacu i boriti se za njih dok me je.
Umeju da se raduju. Umeju da vole. Vazduh, vodu, zemlju, cvece, Sunce, ptice, zenu, zivot, decu…i nije ih stid da to pokazu.
da vole do te mere da za svoju ljubav mogu da ubiju. „Nasi“ to ne rade? Da mrze do te mere da mogu da ubiju. „Nasi“ to ne rade?
Dece im nikada nije mnogo. Pitam ja vas, da li neko ko ima toliko dece moze da bude bas mnogo los?
I pitam vas, da li biste za svoje dete prezali od necega? Ja ne bih. Za svoje dete bih krala, lagala, prostituisala se, ma, ubila bih bre! Ni trepnula ne bih.
Njihova deca zive bez tabua. Njihova deca znaju ko je dobar a ko je gmaz.
Njihova deca znaju da se u seksu i uziva a ne samo da se prave deca.
Njihova deca znaju da zivot nije piknik vec surova, kurvinska borba. Mnogi su se izborili.
Njihova deca znaju sto nasa, prezasticena, ne mogu ni da zamisle. Njihova deca imaju razvijen instikt za zivot.
Cergari? Zasto tako zive? Sta im je ponudjeno da se skrase? Pevaju i bas ih briga. Da li je tako? Da li znate koliki im je prosecan zivotni vek. Upola naseg. Zbog divnog i veselog zivota?
Njihova zivotna filozofija. Dodjosmo i do toga.
Sada za sada, danas za danas. Ono juce je proslo, ono sutra? Pa valjda ce?!
Sta je u tome lose kada si bez pruzene prilike?

Mnogo sam od njih naucila. Pre svega, kako se voli zivot i da je dragocen ma sta ti podario. Dok traje, nek laje. Najveci je greh, nemati greh.
Samo mi je zao sto ne naucih Ciganski. I jos koje kakve vestine u kojima im nema premca.
Nije kasno. Imam vremena.

Kada jednog dana odem u penziju, odoh u cergu da zivim.

Opsirno. A nije ni deo onoga sto znam. Mozda napisem knjigu o Ciganima. Ni tada necu znati da li sam sve rekla.

Sela cica na kolica

Konačno ugrabih vreme, inače da crknem od sramote pred sobom. Pred vama? Hm.
Prvo da ispunim obećanje dato Milku i zelenoj, a posle imam svašta da vam pričam.
Eto, Milko, namesti se da ovaj post bude stoti.
Ima nečeg, je li? Vi’š, nije slučajno što te usvojih.
Elem, rekoh,

Sela cica na kolica

Dabome da je sela.
Ali.
Milko, milu li ti pilulu detinju!
Ubode me, a pretpostavljam ne samo mene, u sve ono što me čini ženom. Ne teškom. Lako se ja dajem, majke mi. Samo malo zajebanom.
Tvoj post je stigao taman dok sam se sa Dučićem našim dičnim svadjala na „pasja kola“. I on je bio stručnjak za žene, onoliki. i Seneka, i Platon i…ma ima ih ko kusih pasa. Svaki put kada sam čitala, svadjala sam se. Ja glupača. Mora da me i iz groba mrze.
Šta mi žene znamo?
Ništa.
Zato ste vi, Bogovi, tu da nam sve lepo objasnite. Bar približno onako kako to savremena nauka danas radi i stručni timovi za od duše do pičke.

Ajmo, Bogovi, da vidimo koliki vam je?

– Ona koja se ne da lako i muškarac genije. I to je dabome. Ali?
Kada se nameračite na onu koja se ne da lako, budite sigurni da ćete biti pojedeni za doručak.
Budite sigurni da je ona vas već odabrala. Još dok niste ni bili svesni njenog postojanja.
Maca prva počne da prede. Pa ćapi za rep, pa šopa šapom, pa niti gleda niti mrda brkovima, pa se igra, igra, igra…a vi se skršite da dokažete da ste faca.
A već ste seli na kolica.
Njena.
Jedina je muka kako ostati na mestu kočijaša?
Tu se, Milko slažem s tobom.
Samo tako što ćete pokazati da vam bič i pristaje.

Jeste li razmislili šta vas to privuče onoj koja se lako ne da?
Sisatost? Dupatost? Lomnost u struku?
Malo oprem.
Privuče vas baš to što vas je odabrala.
A što se ne da odmah? Pa neće. Hoće da popizdite. Hoće da animira ono najbolje u vama.
…“da se zbog nje spustite i poletite“………………..
Ma jok. Žene vole avijatičare.
Ono za šefa…pogrešno. Da mu kažete ono o salu i stomačini, to je u redu, a nju da pozovete i da joj kažete: bejb, moram ODMAH da te jebem. Bez objašnjavanja, jer ako je prava, najbolja, jedina i vrh, ne smete joj nabijati na nos da je, sirota, glupa jer ne shvata da to nije izraz vašeg nepoštovanja. A glumu od iskrenosti takva ume da razlikuje. Jel?

Pa onda, dajte joj vremena…
Zajeb. Davanje vremena je potpuni promašaj. Kakvo crno vreme! Dok joj vi date vreme, već se neko sprema da vam otme bič. Odasvud bre!
Da je poštujete. Ok, ali u sebi. Na glas možete samo da je volite.
Uvek i nikada istim načinom.
Ona prava…i vrh, će osetiti da je poštujete. Ako joj skrećete pažnju na to pomisliće da mislite da je glupa. Opet.

…“Čak i da vas uopšte ne gotivi na početku“ …
Ako vas ne gotivi na početku, a zgotivi vas samo zato što ste uporni, onda je očajnica.
Ako ne mrdne podgrudi odmah, što ne podrazumeva da vam se ni odmah ni malo posle da, od sedanja na kolica nema ništa.
Da li, vi Bogovi, mislite da se na kolica seda zato što…“prosto zato što razmišlja šta se to do djavola dešava“…i da su to bitni momenti i prelomne faze?
Ma, ajde!
Pa onda…“ribo, idemo na depilaciju i na šminkanje, videće lik šta je mačka“…
Izvinite, Bogovi, ovo je potpuni idiotluk koji samo muškarci mogu da osmisle. Alo bre!
Meni moje iskustvo i mukotrpno dugogodišnje proučavanje kuratih primeraka govori drugačije.
Kada cura dozvoli sebi da na ulicu izadje raščupana, nenašminkana, u tri broja većoj, dronjavoj trenerci i u očevim cipelama modela „dečiji grob“, da mu kupi cigarete tri ćoška dalje od kuće, a frajeri -face zabalave, onda je ona prava, najbolja, jedina i vrh. Cura i po. Koja mami na kolica.
A da ima blesavih žena, ima. Koliko oćeš. Onih koje misle da bez nadrkanih trepavica ne mogu da ulove Boga.

Kada joj sednete na kolica, tu više nema prostora za zajeb. Dabome. Caka je u kombinovanju.
Ćure moje.
…“par puta je morate žestoko imati“………………
Ona prava, najbolja, jedina i vrh, ona koja se ne da lako, tvrdim, misli: UVEK se moraMO žestoko imati, ono da gori crna zemlja i u vreme dok se tako žestoko imaMO, da vodiMO ljubav, usnama da isceliMO, da se stopiMO u jedno.
…“i recite joj koju lepu“…
Ona, to oseća. Nije kreten, a i ne voli baš sve na izvolte. Ako je sve na izvolte, koji će joj moj i duša, i srce i mozak.
Aha, zaboravih. …“Veoma značajno da možete pet, šest puta za veče“…
Ma ajde!
Ja niti ne počinjem bez dvanaest .
Šalim se.
Nije to takmičenje.
To je ples. Najerotičniji, i kada nije jednom, dva puta, dvanaest puta… i kada je ni jednom.
Ko broji, dabogda mu pao.
Opet se šalim.
Razumete vi mene.
Ne zanima tu pravu, najbolju, jedinu i vrh koliko je puta. Ona voli do mokre kose, do lupanja srca, do vatrometa u glavi i grudima i…pa već.
U celoj igrariji najvažnija stvar je MO.
Jer ako to MO ne postoji, možete vi da budete jedina faca na planeti, igrarija se razbuca i svako svoje krpice svojoj kući nosi. Ako toga MO nema odmah, nikada ga neće ni biti. Niti će i jedna taktika za osvajanje i lomljenje volje pomoći.
Zašto kažem igrarija.
Jer ljubav to jeste.
Najlepša na svetu
Bez igranja nema ni lepote, ni radosti, ni plemenitosti. Bez igranja je bljak.

Milko, ovnu egomanijački.
Jedna za ceo život?
Pitaće te elektra za jedno dvajes godinica.

I ljubim te.

I ako sam te usvojila.

PS. Ni ja ne volim pesnike.

Tradicija, ali moja

Htedoh o svemu i svačemu da pišem, ali ne stigoh.

Mesecima živim kao utaknuta u struju.

Mesecima cvilim da ne mogu više. A mogu.

Htedoh da vam ispričam koješta, da vam se pohvalim, da se požalim, da vas nasmejem, ali i rasplačem…i osta samo na htenju.

Htedoh da pljujem po kojekome i koječemu, pa batalih.

Nisam se umorila od života. To ne.

Samo ne stižem, živeći život, da se osvrćem.

Čitam vas redovno. Dali ste mi mnogo dobrih ideja za pisanje, pamtim ih.
Radovali ste me, rastuživali ste me, često i razbesneli.

Zato vas volim. Zato ste moji.

Šapke, Buba, Mahlat, Milko, Dolly, Sarah,Nastasja, zelena, čar, Duda, Milja, školski-Rain, suske, deda i Sanja,Punky,Lost,zajebant,Aurora, Ivana, Veca,NeMreš,Verkić, Zmaj,makarone, Magi, crna perla, Exxx,Ivan, drveni advokat, Sopran,malabreskva,Verkić,sanjar,some old piano,shunjalica, nadzak,marouk, Dzi, jungle queen,mmiljana…
Koga zaboravih da pomenem ovde, iz srca ga ne mogu izbrisati.

Želim vam…ma sve vam želim!

Strpljenja, žilavosti i radosti najviše. Sve ostalo će biti kako mora, tu gde jesmo.

A sada, odoh da skršim kafanu.

Zato i jeste taj naslov.

Najviše volim provod pre i posle. Neusiljenoneobaveznošašavobez povoda, kao… nenamindrošenonenaručenoneuštogljeno…

A sutra odoh na put. Misliću na vas.

Ej, ajd ćao. Ljubim vas.

Čekaju me Cigani da ih namučim.

Kako?

Kada ridas u narucju nekoga ko te voli i to otvoreno i glasno pokazuje, zato sto ti je onaj koga ti volis do pomame ujeo dusu, onda se to zove…

Kako?

Dabome

……………………
-Volis li ti mene?
-Dabome.
-Sta dabome?
-Pa dabome, mislim…to.
-Jebi se.
-Hvala, hocu.
-Aha, s kime?
-Pa s tobom.
-Zasto li, da mi je da znam?
-Zato sto…dabome…mislim to.
-Nosi se bre, u vraziju mater! Uh, nadzak li zene!
-Koji ti je?
Treeeeeeeeeeeees.
Otkide vrata, jebote.

A volim ludaka. Mnogo.

Sjasite mi s „gospodje“

Ko zna koji put za redom me zivot jebe i ne da mi da udahnem.

A vi me cackate.

Jaka sam ja, izdrzacu.

Ko zna koji put za redom dusa mi prsla na sve strane.

A vi me cackate.

Jaka sam ja, izdrzacu.

Ko zna koji put za redom sam samo zelela da cutim.

Ali, vi, bre, ne  dozvoljavate.

Jaka sam ja, izdrzacu.

Ko zna koji put……………

a vi mi zajedljivo medite,

tugu mi svileno podbadate i, rukom punom zlobe, po ramenu tapsete.

Da crknem.

Ma nece da moze!

Ko zna koji put za redom moj lepi zivot me daruje.

Humkama.

„Bogatija“ sam za jos jednu, na kojoj svako jutro i vece cvilim, nemim, svadjam se, psujem, gledam u nemilosrdnu,golu, jalovu zemlju, jebemtizemljudatijebem…u nebo, u Sunce, u zvezde, u nevid. Raspravljam s Bogom neraspravljive stvari.

A vi me cackate.

Zamerate mi lajavost, a jos vise mi zamerate cutnju.

Umes, a neces.

Znas, a cutis.

Recita si, a nema.

Vasi prekorni pogledi porucuju da bi trebalo da se stidim.

Treba li?

Svi vi glasnogovornici koji iz svojih ususkanih kuca i stanova bljujete vatru o pravdi kroz zatvorene prozore.

Svi vi koji pomno birate pred kime cete naticati na vase onemocale organe i svet i poredak i drzavu i politicare i seljake i gospodu.

To radite samo pred onima koji ne mogu da poremete vase tupe i prazne zivote, radna mesta i skolovanje vase dece.

Kurcite se jezicinama, i samo jezicinama, jedino ako ste sigurni da to nece stici do vasih sefova ili direktora, njihovih, ne daj Boze kumova, kolega ili profesora koji vam uce potomke.

Svi vi koji imate resenja za sve svetske probleme, o nasima da i ne govorim, svi vi koji jednim potezom spasavate svu decu sveta od gladi, od zlostavljanja, od nepravde…

Jeste li bar jedno sklonili sa ulice?

Je li se neko od vase dece nekada odreklo letovanja, zimovanja, stravamobilnogjebote, firmiranih krpetina ili kajle oko vrata zato sto ima majku „ludacu“ koja sklanja JEDNO dete sa ulice? A to kosta.

Vi, oratori, jeste li pomogli bar jednom raseljenom ili prognanom?

Je li se neko od vase dece odreklo novog kompjutera, koncerta, cokolade…zato sto ima majku „ludacu“ koja je jednom mladom, raseljenom coveku podarila novi zivot, coveka dostojan, a odrekle su ga se tri drzave pa je bio niko i nigde bez dokaza o postojanju?

Je li se neko od vas „rvao“, svadjao, molio, bavio se diplomatskim kurvarlucima, obijao pragove kojekakvih komiteta, ministarstava, cucao pred salterima…je li neko od vas rekao nadleznom ministru, tamo nekog ministarstva, u oci i pred svima da je picka?

Jeste li sebe nekome prosuli skroz? Jeste li zbog nekoga jurili po bolnicama i apotekama ili ga drzali u zagrljaju po vascelu noc dok rida? Jeste li skakali na necije vriskove jer sanja raskomadane drugove na ratistu?  A pre toga vam nije bio niko i nista?
Jeli neko od vas zbog nekog takvog raseljenog i ponizenog podmetnuo svoj obraz da bi mu nasao posao?

Je li neko od vas naucio i navikao coveka ili zenu s kojom zivi da ne pada u fras od ljubomore sto pomazete jednom tridesetosmogodisnjaku koji nicim nije zasluzio nesrece koje su ga snasle? Jeste li vase partnere navikli da vam ne pocupa nokte kada mu „samarate“ lovu sa kartice zarad dobrote, a dobrota kosta?

Vi, veliki humanisti. Jeste li?

Jeste li stvorili jos jednu ljubav, kao zalog za covecnost, njemu, vama, vasoj deci?

Jeste li gledali neutesnu tugu vaseg deteta kada se sva ta, obostrano darovana ljubav, u sekundi u humku pretvori, jer srce nije vise moglo da podnese?

Jeste li?

Zavidim vam kao pas. Na besednistvu, na bezdusnosti, na praznini.

Blago vama.

Eh, da mi je vase umece?!

Ali nije.
Zato vas lepo, kao covek, molim. Pustite me da budem luda, nemojte se uzrujavati zbog toga.
Lepo vas molim.
Sjasite mi s „gospodje“. Smesta!

A tebi, duso nasa, laka ti vecna noc bila.

Doslo vreme

U Beogradu sam od 24.09. do 31.09.

Ako zelite zurku, tj vidjenje, javite se.

Ko sve zeli, zbog brojnog stanja, i dogovorite se za datum u tom terminu da bih mogla  negde da rezervisem. Predlozi se prihvataju, takodje.

Izvolite.

Ne znam dokle?

Vec mesecima me prati neko zlo.

Svasta ruzno mi se izdesavalo.

I neprebolno.

Kazu, kada krene, treba vremena da stane.

Ne znam dokle ce?

Zadnje, sinoc, crkao mi je i kompjuter.

To moze da ceka.

Moram prvo da se „sastavim“.

Dotle, ljubim vas.