Sjasite mi s „gospodje“

Ko zna koji put za redom me zivot jebe i ne da mi da udahnem.

A vi me cackate.

Jaka sam ja, izdrzacu.

Ko zna koji put za redom dusa mi prsla na sve strane.

A vi me cackate.

Jaka sam ja, izdrzacu.

Ko zna koji put za redom sam samo zelela da cutim.

Ali, vi, bre, ne  dozvoljavate.

Jaka sam ja, izdrzacu.

Ko zna koji put……………

a vi mi zajedljivo medite,

tugu mi svileno podbadate i, rukom punom zlobe, po ramenu tapsete.

Da crknem.

Ma nece da moze!

Ko zna koji put za redom moj lepi zivot me daruje.

Humkama.

„Bogatija“ sam za jos jednu, na kojoj svako jutro i vece cvilim, nemim, svadjam se, psujem, gledam u nemilosrdnu,golu, jalovu zemlju, jebemtizemljudatijebem…u nebo, u Sunce, u zvezde, u nevid. Raspravljam s Bogom neraspravljive stvari.

A vi me cackate.

Zamerate mi lajavost, a jos vise mi zamerate cutnju.

Umes, a neces.

Znas, a cutis.

Recita si, a nema.

Vasi prekorni pogledi porucuju da bi trebalo da se stidim.

Treba li?

Svi vi glasnogovornici koji iz svojih ususkanih kuca i stanova bljujete vatru o pravdi kroz zatvorene prozore.

Svi vi koji pomno birate pred kime cete naticati na vase onemocale organe i svet i poredak i drzavu i politicare i seljake i gospodu.

To radite samo pred onima koji ne mogu da poremete vase tupe i prazne zivote, radna mesta i skolovanje vase dece.

Kurcite se jezicinama, i samo jezicinama, jedino ako ste sigurni da to nece stici do vasih sefova ili direktora, njihovih, ne daj Boze kumova, kolega ili profesora koji vam uce potomke.

Svi vi koji imate resenja za sve svetske probleme, o nasima da i ne govorim, svi vi koji jednim potezom spasavate svu decu sveta od gladi, od zlostavljanja, od nepravde…

Jeste li bar jedno sklonili sa ulice?

Je li se neko od vase dece nekada odreklo letovanja, zimovanja, stravamobilnogjebote, firmiranih krpetina ili kajle oko vrata zato sto ima majku „ludacu“ koja sklanja JEDNO dete sa ulice? A to kosta.

Vi, oratori, jeste li pomogli bar jednom raseljenom ili prognanom?

Je li se neko od vase dece odreklo novog kompjutera, koncerta, cokolade…zato sto ima majku „ludacu“ koja je jednom mladom, raseljenom coveku podarila novi zivot, coveka dostojan, a odrekle su ga se tri drzave pa je bio niko i nigde bez dokaza o postojanju?

Je li se neko od vas „rvao“, svadjao, molio, bavio se diplomatskim kurvarlucima, obijao pragove kojekakvih komiteta, ministarstava, cucao pred salterima…je li neko od vas rekao nadleznom ministru, tamo nekog ministarstva, u oci i pred svima da je picka?

Jeste li sebe nekome prosuli skroz? Jeste li zbog nekoga jurili po bolnicama i apotekama ili ga drzali u zagrljaju po vascelu noc dok rida? Jeste li skakali na necije vriskove jer sanja raskomadane drugove na ratistu?  A pre toga vam nije bio niko i nista?
Jeli neko od vas zbog nekog takvog raseljenog i ponizenog podmetnuo svoj obraz da bi mu nasao posao?

Je li neko od vas naucio i navikao coveka ili zenu s kojom zivi da ne pada u fras od ljubomore sto pomazete jednom tridesetosmogodisnjaku koji nicim nije zasluzio nesrece koje su ga snasle? Jeste li vase partnere navikli da vam ne pocupa nokte kada mu „samarate“ lovu sa kartice zarad dobrote, a dobrota kosta?

Vi, veliki humanisti. Jeste li?

Jeste li stvorili jos jednu ljubav, kao zalog za covecnost, njemu, vama, vasoj deci?

Jeste li gledali neutesnu tugu vaseg deteta kada se sva ta, obostrano darovana ljubav, u sekundi u humku pretvori, jer srce nije vise moglo da podnese?

Jeste li?

Zavidim vam kao pas. Na besednistvu, na bezdusnosti, na praznini.

Blago vama.

Eh, da mi je vase umece?!

Ali nije.
Zato vas lepo, kao covek, molim. Pustite me da budem luda, nemojte se uzrujavati zbog toga.
Lepo vas molim.
Sjasite mi s „gospodje“. Smesta!

A tebi, duso nasa, laka ti vecna noc bila.