Mozda ja nisam u vinklu?

– Dobar dan.

_ Dobar dan, izvolite.

– Ja sam se preselila, zelim da uvedem kablovsku i internet.

– Aha, sacekajte malo.

– Vazi.

Ode. Gde, ne zna se .

5,15,45…minuta, vecnost.

Pusi mi se, gladna sam, zedna, pisa mi se……hocu da ga napusim, da ga pojedem, da ga popijem bez kapi vode, da ga popisam.

Para mi izbija i taman se okretoh na peti da u niskom preletu jurnem uz stepenice, pravo kod direktora, koga inace znam, ali k’o velim ima normalne saradnike pa da ga ne cimam, eto njega.

– Izvinite, mrmlja necujno, namrsten kao da su mu upravo nokte pocupali, sta ste ono hteli?

Uzimam vazduh i mirno ponavljam razlog mog dolaska u njihovu ekstra vaznu ustanovu.

– Aha, a to aha traje, pa traje, odavde do Novog Zelanda, bar.

– Ulica?

Rekoh koja je, i cekam dok prebira po kompjuteru.

– Ne moze.

– Sta ne moze?

– Pa kablovska, gospodjo, uvredjenim glasom i veoma sporo, naglasavajuci reci, mi se obraca kao retardiranom.

– Aha, izvinite, ja sam malo nedotupavna, objasnite mi zasto, pobogu, najuzi centar grada. Ma samo srce grada, pokusavam da se nasalim.

Gleda me mrtvo i saopstava da nema tehnickih mogucnosti, jer ako prikace mene komsijama ce se pokvariti slika.

– Sta Vi to meni pricate, ja jesam do duse stvarno vo za tehniku ali toliki bas i nisam.

Bandera, nedovoljan signal, rekonstrukcija, u najboljem slucaju na prolece, a do leta, ma do leta skoro 100%.

Izjurih napolje kao da me djavoli gone, pa pravo uz stepenice.  Ali?  Opet to prokleto ali, seme mu se zatrlo da Bog da! Direktor je na putu, bice tu sutra.

Uf!

„Ajd u telekom, i ADSL ce zavrsiti posao.

Ponovo dobar dan, pa redom.

– Koji vam je broj telefona?

Ja rekoh, on brcka po kompjuteru i svecano mi saopsti: aaaaaaaaa, gospodjo, ne moze! A ponos mu vrca na sve strane.

Bandere, signali, rekonstrukcija, odobrenje od Beograda, drobi nauceno, a ja vec spremna za ludaru.

– Sta da vam kazem, takva je trenutna situacija, moze da bude za deset dana a moze da potraje i deset godina, to stvarno niko ne moze da vam garantuje.

Jebote, da li ja haluciniram, ili sam prolupala, ili zaboravila dragi mi maternji pa nista ne razumem, sta li je?

Centar grada????????????????????????????????????????

Dodjoh na posao, pricam kolegama, ma kakvi pricam, urlam.

Izrece neko, probaj bezicni.

Aha, onako poludela nisam se ni setila.

Poceh da vrtim telefone, da se raspitujem…

– Aha gospodjo, recite mi adresu, da posaljem momka da proveri mogucnosti, pa me zovite za desetak minuta.

‘Ajd.

– Uuuuuuuuuuuuuuu, mnogo nezgodno, gospodjo. Niska kuca, mnogo drveca okolo, zgrade…nego moze da postavimo na zgradu „Simpa“, ona je visoka, ako oni dopuste, ali onda treba stotinak metara kabla, a to je skupo, to ce vas kostati oko 250E, u vrh glave 270E.

– Dvestasedamdesettimajkijebem, pa da li mislis da sam ja kreten, a mislis ocigledno kada se usudjujes da mi tako kazes, srcetihohstaplerskojebemdatijebem…ne mogu da se zaustavim, hvatam vazduh, ne vise zbog cene nego sto je dripac nad dripcima.

Pricam sta mi je receno a svi me gledaju s nevericom i psuju gore nego ja.

Nek se nosi internet bestraga, i kud se preselih,  besnaro besna, uspandrcana! Eto ti sada ljubavi na iz istog momenta. Eto ti, pa vodi sada ljubav i sa kucom i sa centrom grada… svadjam se sa sobom na glas.

Dva dana nisam htela ni da cujem za net. Uostalom, imam na poslu, ko ga sisa!

Kada sam se ohladila, odem opet do SBBa, cisto da nadjem direktora i da mu svasta kazem, eto, da mi bude lakse, njega naravno nema, a na istom mestu ista faca i ja iz zezanja stadoh u red i pitah ponovo. On prebrcka po kompu i veoma ljubazno rece: ok, hocete da sklopite ugovor?

Ja sa pogledom preminulog laneta, a on nestrpljiv, pita opet za ugovor, vadi papir, potura mi pod nos i kaze da spremim 5900din.

Ne smedoh ni da progovorim, okretoh se i izadjoh, pa pravo preko ulice, u crkvu, da zapalim sebi svecu za pamet. Izgleda, za pamet, samo Svevisnji preko izaslanika, naravno, moze da mi pomogne. Jadna, nisam ni primetila kada sam je izgubila. Pa me uhvati tuga, ccccccccc, samnom nesto mnogo nije u redu. Nije ni cudo, mislim ja, sta me sve ne snadje ovog leta, ma kakav pop, idem bre kod doktora pod hitno. Jeste da ce da me otrcava carsija, ali, jebes je, moram sebi da pomognem. Ako necu ja, ko ce?

Tako zamisljena, odoh do banke da zloupotrebim karticu, pa da, sutra ujutru, sklopim ugovor. Ne mogu sada da se vracam.

Ne stigoh sutradan, ni prekosutra, tereni pricepili, petak bese, ja pozurih tamo, i…pogodite.

Dabome… ali!

E, zbog tog ali, Morava ili Dunav ce kose da mi mrse. Mlava je mnogo plitka.

Eh, gospodjo, pretekao vas komsija, a na banderi, znate na onoj kutiji, samo jos jedno mesto bilo slobodno. Vise ne moze.

Izjurih napolje, odoh u banku da vratim pare na racun, za sa’ranu ce da mi treba, vidim, i podjoh kuci da pocnem da se pakujem za selidbu. ODMAH!

Udjoh ja u moj raj, lepo bre, jebes internet, takoreci do prekjuce sam zivela bez njega, cvrc, vazna stvar, ma bice za koju godinicu, Srbija je to, zemlja izobilja i postenih tajkuna, naprednih, takoreci, svetskih firmi,  Evropa cak poslala kicen kurac za njom demokratskom, nestrpljiva da je prigrli…more idem opet za one pare, kakva sa’rana budalo, u kafani ces da ih stucas, sa sve ciganima muzikantima!

Prodje oko mesec dana, mislim, nije da ne mislim, ali se vise ne nerviram.

Kuc, kuc, komsija na vratima, kaze idite sklopite ugovor, ja otkazao, ma necu bre da me zajebavaju za moje pare, trebali da dodju prosle nedelje i nikako, ja znam da vama treba internet zbog posla…zna i ko sam i gde radim, i sta mi treba…ja se cudim, kad pre bre, ja divlja, ne komuniciram sa komsilukom, nemam ni vremena ni volje, sa svima samo na dobar dan, on ne posustaje, sve bre zna i koga imam i koga nemam, jebote, ja u neverici, samo cekam kada ce mi reci i koje boje su mi gace.

Ipak, hvala mu iz srca.

Brzinom svetlosti sam otisla da sklopim ugovor, nadala dreku i za dva dana sve bilo gotovo.

Eto me s vama.

Da budem postena, lepo bre!